Moja strana rata

Na desetom Beldoks međunarodnom festivalu dokumentarnog filma u Beogradu prikazan je film „Opsada“ Remija Ordana, novinara francuskog „Monda“ i ratnog reportera. Ordan je karijeru započeo 1992. izveštavajući iz Sarajeva u kojem je proveo čitav rat. Kao ratni reporter izveštavao je o ratnim sukobima na Balkanu, Africi, Bliskom i Srednjem istoku. Film „Opsada“ je priča o građanima Sarajeva opkoljenog sve vreme tokom ratnog sukoba u Bosni i Hercegovini 1992–1995. Koristeći se ogoljenom filmskom naracijom, kombinujući arhivske snimke ratnog Sarajeva sa velikim brojem sagovornika koji su živeli i stradali, ratovali i stvarali u gradu pod opsadom, Ordan priča priču u kojoj on nije samo neutralni posmatrač, već i aktivni učesnik.

„VREME„: Ranije ste izjavili da se novinarstvo razlikuje od filma jer se bavi činjenicama i pričama svih strana u konfliktu, dok se film često bavi samo jednom stranom. Kako ste odlučili da iz novinarstva pređete na film?

REMI ORDAN: Otkad se rat završio znao sam da ću jednog dana pokušati da ispričam priču o opsadi Sarajeva iz vizure koja nije novinarska. Da ću imati slobodu da pričam o zajednici koja je trebalo da bude uništena i ubijena, a koja je ustala da odbrani svoj opstanak i svoje vrednosti, a da u tu priču ne uvlačim politiku i istoriju sukoba. Hteo sam da prikažem i ljudski aspekt i ekstremno univerzalnu stranu tog rata kroz borbu opkoljenih Sarajlija. Na neki način, za mene je Sarajevo mnogo više od samog grada – to je univerzalna priča o otporu i opstanku.

Projekat je donekle uspeo – nekoliko Sirijaca koji su gledali film u Parizu reklo mi je: „Ovo je film o nama.“ I njih je iznenadio rat koji nisu želeli, oni su se takođe borili za normalan i zajednički život, neki od njih su isto tako bili pod opsadom. Iskreno mislim da je ovo film o nečem većem nego što su Sarajevo, Bosna ili bivša Jugoslavija i zbog toga nisam pominjao istorijske ili političke činjenice. To je antinovinarski proces. Nema mape da pokaže gde se to dešava. Nema opisa njihovih neprijatelja. Nema komentara. Ovo je ljudska priča koja se mogla dogoditi bilo kada i bilo gde. Ja samo pokušavam da budem pošten i precizan u vezi sa ljudskom stranom priče – sve što su Sarajlije rekle u kameru je istina.

U filmu „Opsada“ okupili ste desetine različitih ljudi koji su učestvovali u odbrani – od kriminalaca do poznatih umetnika. Niste im naveli imena tako da se tek iz konteksta može razaznati ko je ko. Možemo li njih smatrati za simbol svih Sarajlija?

Proveli smo četiri godine tragajući po arhivama i intervjuisali smo stotinu Sarajlija. Polovina njih je u filmu. Izbor ljudi je bio veoma ličan – sve ih poznajem. Neki od njih su mi dragi i bliski prijatelji. Nisam navodio njihova imena iz mnogih razloga. Recimo, jasno nam je ko je borac, a ko muzičar kad je to bitno. A kada žena govori o svojoj opsesiji za vodom koje gotovo da nema, tada nam uopšte nije važno da li se ona zove Alma ili Nermina, da li je profesorka ili sekretarica – ona je opsednuta vodom. Zatim, nisam želeo da ulazim u debatu o nacijama tako što bih naveo njihova imena – ti ljudi u filmu su se borili da odbrane svoj grad i da žive zajedno. Mnogi od njih ne pominju svoju nacionalnost zato što ih je za to iskreno baš briga, pa nije na meni da ih ja identifikujem. I, konačno, nisam pominjao imena jer je jedini pravi lik u filmu opkoljeno Sarajevo. To je portret opkoljenog Sarajeva.

Da li su povremeni pokušaji da se živi normalno iako pod opsadom (koncerti, izložbe, izbori za mis) bili vapaji za slobodom ili prkos neprijatelju?

U svakom ratu ljudi pokušavaju da nastave s normalnim životom. To je deo borbe. Ali, taj aspekt je u Sarajevu bio impresivniji nego na bilo kom drugom ratištu na kojem sam bio. Otpor uz pomoć umetnosti i kulture, kao i smisao za humor bili su apsolutno zadivljujući. Jasno je da je ovaj film takođe omaž tom „sarajevskom duhu“.

Jedan sagovornik u filmu kaže da je generacija sarajevskih mladića rođenih između 1968. i 1973. potpuno uništena. Da li i vi pripadate toj generaciji?

Da. Ja sam živeo u Sarajevu od svoje 23. do 28. godine, dakle, bio sam istih godina kao mladi borci. Mnogi od njih nisu preživeli. Rat je ubijao i civile bez diskriminacije, ali je zbrisao celu jednu generaciju mladića, kao i u svakom ratu.

Negde pred kraj filma neko kaže da je pobedilo multietničko Sarajevo. Danas u Sarajevu živi oko pet procenata Hrvata i manje od četiri odsto Srba. Da li je multietničnost zaista pobedila?

Pa, Sarajevo je preživelo, ali, naravno, grad je drugačiji nego što je bio pre rata. Neprijatelji branilaca Sarajeva nisu pobedili, pa su Sarajlije mogle da nastave da žive zajedno. Međutim, 25 godina kasnije, uprkos tome što su ostali živi niko nema osećaj da je pobedio. Kao što u filmu nisam hteo da se bavim ratnom politikom, nisam ni posleratnom, ali su iste snage i iste ideologije koje su započele rat i dalje veoma jake u sva tri entiteta. Kao što jedan komandant kaže na kraju filma: „U ratu svi gubimo.“

Da ste pravili film o ljudima sa brda i planina iznad Sarajeva, ili onima iz zapadnog Mostara dobili biste potpuno isti odgovor: „Mi smo se samo branili.“ Kako tumačite činjenicu da je preko 90.000 ljudi poginulo u ratu za koji svako kaže da se „samo branio„?

Ubijanje je suština rata. Može neko da kaže da se samo brani, ali to nije uvek istina. Ponekad laže. Jasan cilj nekih snaga je bio da se ljudi ubijaju. Ubiti i neprijatelje i civile iz drugog entiteta. Istovremeno, tačno je da većina ljudi nije birala da započne rat – on ih je iznenadio i uhvatio u klopku. To je veoma čest slučaj u svakom konfliktu – mala grupa odluči da započne rat, a većina nema drugog izbora, osim da pokuša da preživi, a neki se i bore. U Sarajevu je rat mnoge iznenadio. Nisu mogli da veruju da je rat počeo. A, onda je bilo kasno da se zaustavi.

Iako je svaki sukob drugačiji, skoro sve priče su svuda iste. Ljudi žele da žive u miru i često ne obraćaju pažnju na dinamiku događaja koji vode ka ratu. A, rat kad počne, veoma je teško zaustaviti ga. Onda se ljudi ubijaju jer je to suština rata. Ubijanje.