Najveća tajna moći jeste da moć nema tajni. Niti ima tajne moći. I obratno: moć tajne u tome je da nema tajne koju niko ne zna. Tajna koju niko ne zna nije tajna. Zvuči malo čudno, ali tajna je veća što je više ljudi zna. Još je Hegel primetio da su najveću tajnu stare Grčke, tajnu proročišta u Delfima, znali, otprilike, svi Grci. Zato su Delfi i imali toliku moć. Ili, rečima Alpara Lošonca, moć je uvek već društveni događaj. Samo u spletu društvenih odnosa, tamo gde postoje institucije i pravila igre, tamo gde je ulog ljudska zajednica, dakle samo tamo gde je ulog politika, samo tamo ima moći i samo se u tom okviru o moći uopšte može govoriti. (Neuspeh psihologije da dâ značajniji doprinos teoriji moći leži u njenoj nemoći da reflektuje sopstvenu poziciju kao discipline koja je već uvučena u odnose moći, dakle koja ne stoji izvan mreža moći, već je njima uslovljena. Psihološke karakteristike pojedinca, koje bi se ticale moći, utoliko se izvode iz moći kao društvenog događaja, a ne prethode mu. Moć monaha da živi monaškim životom, recimo, nije naprosto moć pojedinca, puka psihološka činjenica, već je to politički sklop, odnos koji postoji u ljudskoj zajednici i koji uopšte čini mogućim nešto tako poput moći pustinjaka.) Rečima najvažnijeg Lošoncovog sagovornika, Mišela Fukoa: nema Moći, nego postoje samo odnosi moći.
Ne računajući veliki broj tekstova – a Lošonc je jedan od najplodnijih domaćih autora – svoje analize moći novosadski je filozof započeo još 1997. godine izvrsnom, a slabo pročitanom knjigom Moderna na Kolonu, da bi se 2006. godine pojavila zbirka tekstova Suverenitet, moć i kriza, do tada najbolje štivo političke filozofije na našem jeziku („naš jezik“, razume se, nejasna je odrednica koja sugeriše da kvalitet Lošoncove knjige znatno prevazilazi okvir koji postavlja srpski jezik). Poslednja njegova knjiga Moć kao društveni događaj umnogome je, s obzirom na izbor tema, ton tekstova, sagovornike, navedenu literaturu, nastavak prethodnog rada i sa njim, zapravo, tvori svojevrsni filozofski diptih o moći. Teme su, dakle, ponovo suverenost, ponovo biopolitika, ponovo veliki politički pojmovi poput naroda, nacije, mnoštva, ton je jednako usredsređen i siguran, prilaz eruditski, glavni je sagovornik i ovoga puta Mišel Fuko, a u literaturi na četiri jezika nalazi se gotovo sva najnovija i najvažnija svetska produkcija.
Širina teorijskog zahvata novosadskog filozofa upravo je zastrašujuća, ali – i to je najvažnije – taj široki zahvat ne rasplinjuje se na horizontu nedelatne učenosti, odnosno Lošonc pokazuje dragocenu sposobnost da svoju erudiciju podredi problemu koji čvrsto drži i kome se posvećuje. (Verovatno je zbog toga istovremeno i očaravajuće i obeshrabrujuće na koliko je mesta Lošonc samo ocrtao problem u čiju se analizu, da bi ostao usredsređen, ne upušta.) Jedna od posledica te samosvesti – da mnogoznalaštvo ne uči mudrosti – jesu izvanredni delovi u kojima se autor oslanja na Fukoove radove, a da Fuko, zapravo, nije više od povlašćenog sagovornika, od onoga ko nas snabdeva idejama, a mi smo ti koji te ideje razvijamo. Analiza i upotreba slavnog Fukoovog pojma gouvérnementalité, recimo, što Lošonc prevodi sa „upravljaštvo“, a o kome su napisane desetine knjiga i stotine tekstova, verovatno spada među najbolje redove koji se o tome mogu pročitati bilo na kome jeziku. Novosadski filozof piše direktno i bez mistifikacije, ali složenost filozofskog izraza ne žrtvuje zahtevu dana, ili popularnom zahtevu za „razumljivošću“ (drugo ime za lenjost). Pod njegovim perom moć, onakvom kakvom smo navikli da je susrećemo, jednostavno se kruni i od čvrste i tajnom obavijene strukture pretvara se u problem koji se da artikulisati, kojem je moguće prići i koji je, najzad, savršeno legitimno analizirati. Govoriti o odnosima moći, a ne, naprosto, o nekakvoj monolitnoj Moći čija suština uvek ostaje skrivena od nas (i tako iz potaje oblikuje naše živote), znači promeniti pojmovni režim koji je do sada artikulisao naše razumevanje moći. To znači postati osetljiv za znake koje ostavljaju savremeni autori poput, recimo, u nas nepoznatog Žaka Ransijera i njegove filozofije emancipacije. Kada Lošonc suprotstavi suverenost i upravljaštvo, kada ta dva pojma provuče kroz agambenovske analize teološko-ekonomskog nasleđa u politici, onda se čitavo tradicionalno zdanje suverenosti krivi, otkriva pukotine i mogućnosti koje se, bez te osetljivosti za radove nekih od nezaobilaznih savremenih autora, ne mogu ni uočiti. Posebno je fascinantno sa kojom uverljivošću i smelošću Lošonc čita najrecentniju literaturu. Agambenove tekstove poput Il regno e la gloria, ili Signatura rerum, recimo, koji su se pojavili u poslednje dve godine, ne samo da je pažljivo iščitao, nego ih je svario i sasvim prirodno utkao u svoj tekst. To, najzad, govori o još jednom kvalitetu ove knjige: perspektiva iz koje pisac napada problem već je osvojena, što znači da autor nema pretenziju na „objektivni“ izraz koji bi skrio perspektivu i strasti, već svest o zadobijenoj perspektivi – nazovimo je, za ovu priliku, genealoškom – učestvuje u oblikovanju problema i njegovom razumevanju, kao i u tumačenju predloženih tekstova.
Alpar Lošonc oprobao se u jednoj od najtežih, najskliskijih filozofskih tema i iz tog iskušenja izašao sa knjigom najviših dometa. Sredina u kojoj deluje ovakav jedan autor, svemu uprkos, možda ipak ima nekakvu šansu. Potrebno je samo čitati.
