Mladost bolesti

Ferdinand Brukner je nemački književnik koji je stvarao između dva svetska rata. U svom stvaralaštvu prošao je sve faze tipične za nemačku međuratnu avangardu – prvo je bio ekspresionista, zatim je pisao društveno angažovane komade. Kada su na vlast došli nacisti, prebegao je u SAD i vratio se posle rata. Pisac se u komadu Bolest mladosti (napisan 1929. godine) bavi frustracijom mlade, urbane generacije. Tu frustraciju on naziva bolešću. Iz frustracije se rađa nasilje, a uzrok svemu je nedostatak ideala i životnog usmerenja. Gubitak smisla života, gubitak nade, odbacivanje morala, autodestrukcija, otuđenost urbanog čoveka – sve su to teme karakteristične za međuratni period. Ovim temama su se bavili pisci (i kod nas i u Evropi) koji su hteli da prikažu rušenje starog sveta nakon kraja Prvog svetskog rata.

Rediteljka Jovana Tomić i dramaturg Dimitrije Kokanov smatrali su da Bolest mladosti dobija na aktuelnosti u sadašnjem vremenu nakon brutalnih izliva nasilja mladih ljudi kojima smo svi bili svedoci ovog proleća. Ipak, rediteljka i dramaturg nisu hteli da komad sasvim rekontekstualizuju, a ni da ga zadrže u epohi. Tako smo ostali uskraćeni za elementarne odgovore koji bi nam pomogli da se orijentišemo u predstavi i razumemo kompleksan problem sa kojim se suočavaju likovi.

Rediteljka Jovana Tomić i scenografkinja Jasmina Holbus krenule su od ideje da radnju predstave drže u nekakvoj opštoj savremenosti. Ali, način na koji (Meri) Sanja Marković i (Dezire) Jovana Belović komuniciraju, naročito njihove geste i način na koji izgovaraju i akcentuju reči, sasvim pripadaju miljeu beogradskih “čepa” koje se okupljaju u beogradskim fensi kafićima i restoranima. Kostimi Selene Orb su sasvim savremeni i po svojoj lepoti i jednostavnosti takođe pripadaju urbanom, beogradskom miljeu viših društvenih slojeva, ali nam ni lepa scena ni lepi kostimi ništa ne otkrivaju o suštini karaktera likova.



Scenografkinja Jasmina Holbus je napravila na sceni tzv. vodeno ogledalo. Vodeno ogledalo je element iz pejzažne arhitekture koji se jako mnogo koristi u skupim, urbanim, minimalističkim vrtovima. Scenografkinja je tačno prenela glavne arhitektonske znakove takve jedne bašte – veliko vodeno ogledalo na sredini i veliki, luksuzni kanabe u uglu. Međutim, za pozorišnu predstavu je ovo sasvim nefunkcionalno rešenje. Centralni deo scene je mrtav jer je nasred scene plitak bazen koji glumci moraju da obilaze. Glavno mesto okupljanja likova je u desnom uglu velike pozornice koja je prazna, hladna i predstavlja nekakvo opšte mesto.

Tako dolazimo do trećeg i najvećeg problema ove predstave: kako da se mi u publici emotivno povežemo sa bahatim i bogatim mladim ljudima ako su oni predstavljeni sasvim uopšteno? Razumemo da je rediteljka htela da prikaže kako savremeno društvo zahteva od ljudi da skrivaju svoje emocije. Ali, ako likovi stalno skrivaju svoje emocije, kako mi da znamo da li ih oni uopšte imaju? Zbog čega su mladi i bogati ljudi frustrirani? Šta njima nedostaje? Kada ta maska hladne i bezobzirne osobe počinje da puca i šta bismo ispod nje mogli da otkrijemo?

Jedini momenat kada se na trenutak povežemo sa likovima je scena maltretiranja Lusi (Natalija Stepanović). Mi vidimo da je Lusi siromašnija od ostalih, da služi kod Meri i Dezire i da bi volela da se druži sa njima. Meri, Dezire i Freder (Petar Benčina) vide da se ona oseća nesigurno i da bi volela da im se dopadne. Zato što želi da bude deo njihovog društva, ona postaje poslušna žrtva manipulacije – krade prsten i pristaje na seksualnu vezu sa Frederom. Potresna je scena kada ona plače i moli Fredera da je ne tera da se javno skida naga, ali ne može da ga ne posluša jer je izgubila elementarno samopoštovanje i samopouzdanje. Takvih scena nam je trebalo mnogo više, a nije ih bilo.

Umesto toga, gledali smo predstavu o nekakvim bledim karakterima sa kojima nikako ne možemo da se povežemo. Kako da razumemo njihov životni problem, bolest mladosti kako se kaže u naslovu komada, ako ni jednog jedinog trenutka ne dođemo u situaciji da razumemo šta njih boli? Jasno nam je da je ovaj svet surov, da mlade uči da ne treba da pokazuju osećanja, da je surovost na većoj ceni od emocije, ali ako ne razumemo njihove motive za delovanje, kako da ih ne osuđujemo ili jednostavno i nezainteresovano okrenemo glavu od njih? Odgovoriti na pitanje šta boli mlade ljude bila je glavna obaveza onih koji su postavljali Bruknerov komad. To je tim više značajno pitanje jer živimo u društvu u kome su ljudi naučeni da preko tabloida i društvenih mreža do sadizma uživaju u tuđoj patnji. Bilo bi dobro da smo kroz ovu predstavu uspeli da otvorimo taj mehanizam i da smo razumeli ne samo bolest mladosti već bolest čitavog društva koje, s jedne strane, uzdiže mladost kao vrhunsku vrednost, ali s druge, sladostrasno uživa u detaljnim opisima masakra. Predstava Bolest mladosti je mogla da ukaže na uzrok društvene bolesti, ali nije. Šteta.

U predstavi zajedno sa Sanjom Marković, Jovanom Belović, Natalijom Stepanović i Petrom Benčinom, igraju i Miodrag Dragičević, Milica Sužnjević i Đorđe Mišina. Bruknerov komad Bolest mladosti preveo je Nenad Popović.