Miomir Grujić Fleka

Duh nad Kenjigradom

In memoria –

Idiotski korporacijski Drveni Jezik – ne mnogo pametniji od onog komunističkog, kojem smo se smejali kao klinci – iznedrio je sintagmu radio friendly kao oznaku one (pop)muzike koja svojom umivenom bezličnošću neće ni slučajno iziritirati „široke narodne mase“ medijskih konzumenata, muzike koja je, dakle, „pogodna za radio“. Iz toga se belodano vidi i kako korporacijski um zamišlja (jedino mogući) radio program. Ovo se, dakako, ne odnosi samo na muziku, nego na celokupnu zvučnu FM sliku. U ovom je smislu Miomir Grujić Fleka, jedan od „gurua“ novijeg beogradskog umetničkog, a potom i medijskog andergraunda – likovni umetnik širokog spektra interesovanja, jedan od pokretača Kluba FLU, beogradski „Vergilije“ devedesetih iz filma Zombietown, inspirator i učesnik mnogih događaja i akcija poput Urbazone etc. etc. – bio radiofonski umetnik (jer, o „primenjenoj“ umetnosti se, o FM–kunstu se ovde nedvojbeno radilo!) izrazite i samosvesne radio unfriendly orijentacije. Ovo će reći da je njegov tročasovni radio-košmar zvan Šišmiš radio, zaverenički odašiljan u okupirani beogradski etar ponedeljkom posle ponoći na Radiju B92 mahom u prvoj, mračnijoj i morbidnijoj polovini devedesetih, bio nešto poput usamljenog, čak i u „kućnom“ okruženju frekvencije 92.5 mHz prilično izolovanog artističko-medijskog incidenta. Flekin je šišmiševski miš-maš „drugačije“ i blagotvorno „opskurne“ muzike, i njegovih verbo-vokalnih diverzija i subverzija, dakle, bio jedan od najupečatljivijih delova „saundtreka“ Beograda/Srbije u tom Mračnom Dobu. Beznadežno dalek od bilo čega što bi nalikovalo „novinarstvu“, Fleka je kroz svoju osebujnu FM plovidbu više plenio glasom, držanjem i senzibilitetom koji je isijavao iz njegovog antišou FM-kabarea, nego klasično shvaćenim „sadržajem“, više kombinacijom neretko razorno lucidnog „automatskog pisanja“ pred mikrofonom nadgrađenog muzičkim razglednicama iz paralelnog kosmosa (paralelnog čemu? Nekrofilnoj turbo-Srbiji, naravno) negoli eksplicitnim „angažmanom“, tim ionako nepriličnim registrom za posleponoćni štimung lažno uspavanog grada iz Ratne Pozadine. A taj je grad upravo Fleka prozvao – i uporno, strastveno prozivao! – ne samo Zombietown nego i Kenjigrad, provocirajući tim svojim „uvredljivim“ mantranjem preostali budni svet da mu se javi, da podeli Mrak s njim. Otuda „Radio Šišmiš“ niste morali, a možda niste ni mogli voleti onako kako se voli nešto toplo i drago – štaviše, rekao bih da je implicitna deviza njegovog tvorca bila ona davna Kojina sviđa mi se da ti ne bude prijatno – ali ga niste mogli izbeći bez štete po svoje krhko i ugroženo mentalno-(sup)kulturno zdravlje, u vremenu i u okruženju u kojem je Ludilo trijumfovalo upravo zato što se zaogrnulo plaštom što „zdravoseljačke“ što sitnoburžujske Normalnosti. U takvom je poretku stvari Fleka prirodno bio jedan od glasova Autsajdera, što ne znači nužno da je on sebi pripisivao bilo kakvu „društvenu misiju“ (izuzev ako očuvanje krhotina pameti, osećanja i svesti provučenih kroz filter apartne radiofonske ekspresije ne računate kao kakvu „misiju“).

„Radio Šišmiš“ je nekako prirodno okončao svoj FM-život onda kada je Radio B92 svoju ukupnu zvučnu sliku izrazitije pomerio ka mainstreamu; Fleka se tu zaista ne bi uklopio, sve i da je hteo (a podozrevamo da nije). I u tom je smislu njegov FM-art bio autentično marginalan, neprilagođen: stran prvo „komunističkoj“ priči u kojoj smo odrastali, a potom „patriotskoj“ koja je htela sve da nas pobije, on nije bio ništa bolje uklopiv ni u vedro (pa još letnjošemno, po mogućstvu…) tranzicijsko-korporacijsko praznoslovlje i praznoglavlje.

Retki su oni kojima Margina nije bila toliko usud koliko izbor: Fleka je bio među njima. A njegov sipljivi, mrzovoljni glas kojim je pravednički rasterivao pogrešne slušaoce o(p)staće u našim ušima kao glas Duha nad Kenjigradom, izgovaran onda kada je ovome to bilo najpotrebnije.