Miodrag Petrović Čkalja: Bogom dan za komediju

Čkalja je bio rođeni komičar, jedno od najprepoznatljivijih lica socijalističke Jugoslavije. Na pitanje kako se uopšte postaje komičar, on je u intervjuu za „Vreme“ bio odgovorio:

„Ako mislite na velike komičare, mora da se rodi. Ne može niko da ga nauči. Imao sam kolege i kolege koji su dolazili u pozorište da budu pravi komičari, ali nisu mogli ništa da urade. Ne može to tako, to je bogom dano.

Miodrag Petrovic

Ja sam kao mali, iza kuće u Kruševcu, pravio pozorište. Trista čuda smo tamo radili, igrali smo ono što smo učili u školi, Kosovski boj i takve stvari. A to da budem komičar, to je izbilo samo. Imao sam dobrog učitelja, čika Boru Mihajlovića, bio je upravnik poluprofesionalnog pozorišta u Kruševcu, a bio je i moj razredni starešina, predavao je nemački. I, čim je to osetio kod mene, pratio me je pomno, davao mi je prvo neke ulogice, pa sve veće i veće.

Onda sam došao u Beograd da studiram veterinu. Na trećoj godini, pri kraju, vidim ja nema leba, moji ne mogu da mi šalju da plaćam stan i hranu, a bila audicija u Radio Beogradu, tražili su glumce za Dramski studio. Ja se prijavim, prime me, i napustim studije – nisam mogao da idem na vežbe jer sam imao probe“.

Teško je igrati komediju

Govorio je Čkalja da je razlog što se komedija kod nas smatra nižom vrstom umetnosti „nekakav kompleks“, a da to tako nije u Nemačkoj, Francuskoj ili Americi.

„Tamo komičare obožavaju i njihove plate i honorari ne mogu da se porede sa dramskim glumcima“, objašnjavao je. „A kod nas je iskompleksiran narod, strah ga je da kaže komičar, odmah će da pomisli da nije neki primitivac, da nije neki narodni čovek. U stvari, to je kompleks. Pritom je komediju jako teško odigrati, ja sam posle svakog čina menjao košulju. Jer, znate, vi ne smete nijednog trenutka da ispustite gledaoca, on ne sme nijednog trenutka da pogleda u sat, može samo vas da gleda, ako pogleda u sat vi možete slobodno da idete sa pozornice“.

Smiren i ljubazan čovek

Književnik Ivan Ivanji družio se i sarađivao sa Čkaljom.

„Savremeno pozorište nastalo je početkom 1960-tih godina spajanjem Beogradskog dramskog pozorišta i Pozorišta na Terazijama, ranije isključivo humorističkog pozorišta. Tako se Čkalja našao u teatru koji nije bio samo posvećeno smehu i hteo je to da iskoristi jer je pomalo zavideo svom ingenioznom partneru Miodragu Aleksiću koji se dokazivao i u klasičnom repertoaru“, priča za „Vreme“ Ivanji koji je tada bio umetnički direktor i sa upravnikom Aleksandrom Bakočevićem pokušavao „napravi red“ jer su glumci odlazili da tezgare kada se kome prohte, što je rušilo repertoar. Zaveli su tada pravilo da ko bez posebne dozvole ode na neko gostovanje dobije otkaz.

„Naravno da to za Čkalju nije dolazilo u obzir, pa sam sa njim napravio ‘džentlmenski dogovor’ da kada ga mrzi da se odazove nekom pozivu bajagi od mene traži dozvolu da ide, a ja mu to kao zabranim. Tako niko nije mogao da se buni da je Čkalja, iako je velika zvezda,  privilegovan, pa kada čak i on može da se podrvrgne disciplini, onda to mogu i drugi“, priča Ivanji.

Jednom je Čkalja tražio da igra u nekom klasičnom komadu i zajedno su izabrali Lorkin komad „Ljubav gospodina Perlimplina“ u kome junak, stariji gospodin Perlimplin, posle mnogih zapleta gine u dvoboju zbog ljubavi.

Mija Aleksic i Miodrag petrovic Ckalja Servisna stanicavreme arhiva

„Za Čkalju smo napravili savršenu masku španskog hidalga. Makar smo mi tako mislili. Ali kad se prvi put pojavio na sceni neko iz publike ga je prepoznao i viknuo ‘Čkalja!’. Salom se odmah prolomio smeh. Cela tragika scene je propala. Skinuli smo komad sa repertoara“, kaže Ivanji. Iako izvanredan glumac dorastao svakoj ulozi, prosto je nakon prve slave bio osuđen na komediju.

Miodrag Petrović privatno je bio „smiren, ljubazan, tih čovek“, priča Ivanji. Kada je jednom hteo da kupi novog fiću Čkalja ga je svojim kolima odvezao u Kragujevac i naravno da je u njegovom društvu mogao da izabere auto kakav je hteo i to kako je sišao sa proizvodne trake.

„Za razliku od Aleksića, koji je dugo patio kao alkoholičar, ali je uspeo da se skine posle infarkta, Čkalja bi držao čašice u ruci da se ne bi izdvajao od društva“, priča Ivanji.

I zaključuje sa žaljenjem: „Karakteristična fizionomija koja mu je obezbedila ranu slavu sprečila je da pokaže sav svoj raskošni talenat i inteligenciju. Kakva šteta“.

Čovek koji je obeležio jednu epohu

Čkalja je preminuo u večernjim satima 20. oktobra 2003. u Beogradu. Imao je 80. godina. Bio je verovatno najpopularniji jugoslovenski glumac svih vremena, pisalo je „Vreme“ povodom njegove smrti. Snimio je preko 25 filmova i 32 humorističke televizijske serije. Obeležio je čitavu jednu epohu.

Miodrag Petrovic-Ckalja, glumac.

Čkalja je bio čovek koji je umeo da nasmeje sve narode i narodnosti pokojne Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Istorija televizije na ovim prostorima ne može se zamisliti bez njega jer ju je bukvalno stvarao. Iako je uživao najveću zamislivu popularnost, uspeo je (što je najveća umetnost) da je ne zloupotrebi i ne banalizuje – jer njegove priče o Malom čoveku ma kako bile smešne, nikada nisu bile bez gorčine. On je znao da ih odglumi s lakoćom dostojnom majstora.