Mesto pod ponjavom

Sećam se kako me pre tridesetak godina žacnula primedba cenjenog britanskog kolege da grupi Bauhaus – tada na vrhuncu – najviše zamera gimnazijalsko poezijanje. Brzo sam shvatio da to nije daleko od istine. Pa mi bilo (valjda jedino što je uradio) simpatično kad je Toni Montano ismevao Milana Mladenovića zbog stihova tipa u naručju vremena. A kasnije je Milan baš zaglibio u umetničarenje, posebno tekstualno, koje je svakako doprinelo i zagrobnoj popularnosti njegovog benda EKV. Više od 20 godina posle fizičkog nestanka i Milana i grupe, njihov opus se uveliko približio onome od čega su i sami počeli da beže: bezbednoj rokerskoj robi za malograđane novih naraštaja, ušuškanom izgovoru da je odmetništvo pokušano, ali eto ne ide.

Što smo stariji, sve smo bolji bili, da parafraziram američkog golfera L. Trevina. Idealizovanje i mistifikovanje (naročito novotalasnih) ‘80-ih ne smeta mi ni upola koliko nekritičko veličanje NJEKV, koje gotovo bez izuzetka ide ruku-pod-ruku s dobrovoljnim slepilom bar na jedno oko. Naime, kad bi neko nacrtao tzv. porodično drvo ovog sastava (kako se to u svetu radilo za imena/karijere od značaja), na njemu bi visio zastrašujući broj pokojnika: od članova-osnivača grupe-preteče Katarina II (bubnjar Dušan Dejanović, umro 2000), preko glavnih aktera, do važnih saradnika (dizajner/muzičar Dušan Gerzić – Gera, 1961–1998; producent/klavijaturista/snimatelj Mitar Subotić – Suba, a.k.a. Rex Ilusivii, 1961–1999), prijatelja (bubnjar Električnog Orgazma „veći od života“, Goran Čavajda – Čavke, 1962–1997) i osoba s kojima im se put tek ukrstio (bubnjar Branko Kuštrin – Mango, Grupa I). Ta stopa prerane smrtnosti daleko je iznad slučajnosti i pukog zbira dijagnoza i neposrednih uzroka s osmrtnica (rak, srčani udar, požar, samoubistvo, HIV…), čak i bez poslovičnih pretpostavki o načinu života s rokenrolom, drogama i bilo čim trećim. No, obožavaoci EKV, pa čak i enciklopedisti i biografi uporno odbijaju da osmotre to zlokobno drvo na onoj strani puta kojim se lakše ide; ne radi se samo o pristojnosti (o pokojnima sve najbolje), nego o romantizovanju takvog životnog stava u otužne gluposti poput „najbolji odlaze prvi“, „nebo uzima najtalentovanije“ i sl. Jer, kako se suočiti sa surovom istinom da je u pitanju bolećivost prema samima sebi, slabićka reakcija na spoljne probleme, prepuštanje autodestrukciji, bežanje sporim samoubistvom? Otud eufemizmi kao „sukobio se sa zakonom“, a nigde ni „n“ od narkomanije, ovisnosti, hapšenja…

ZALUDNI KULT: Već je dovoljno dugo opus EKV deo ovdašnje opšte kulture i obaveznog odrastanja gradske omladine. Bio bi osnovni red da se stasavajućim sledbenicima i na tom primeru objasni ponešto o odgovornosti prema samima sebi, prema stvaralačkim darovima (koje neki smatraju božijim), pa možda i prema zajednici. Bez toga, gajiće zaludni kult Ukletih Umetnika, odbijajući da svetu i sebi priznaju koliko su se ponižavajuće srozali multitalentovana i višestruko favorizovana Margita Stefanović – Magi (1959–2002) ili najbriljantniji bubnjar svog naraštaja Ivan (Ivica) Vdović – Vd (1961–1992, navodno prva osoba zvanično registrovana kao HIV-pozitivna u Jugoslaviji, još 1985). Na koncertnom obeležavanju desetogodišnjice ključnog Paket aranžmana (zajednički LP Električnog Orgazma, Idola i Šarla Akrobate, 1981, Jugoton), Vd, i dalje dečačkog lika, šlepao se kao neobavezni perkusionista, već ostavši bez fizičke kondicije. A izobličenu, jedva prepoznatljivu Magi su saradnici i „prijatelji“ preko skupe navike iskoristili i raskućili godinama pre smrti. Jadno, i još strašnije, za ljude (od ljudi?) s takvim ličnim pa i porodičnim i društvenim predispozicijama i povlasticama.

Ostavimo sad po strani tipično gubitničko-srpski stav Najbolji otišli, a mi ostali smo.., što je u suštini nipodaštavanje sebe. Ako već ne prihvatamo licemerje oko EKV, da razmotrimo zašto nisu ni bili najbolji. Jer, nikakav art-rock ne može od svakog oficirskog sina načiniti Džima Morisona. Milan Mladenović (1958, Zagreb – 1994. Beograd) posle dečaštva u Sarajevu, krajem sedamdesetih u prestonici SFRJ bio je u muzički smušenom bendu Limunovo drvo kojeg je novotalasna energija srećom protresla kako valja, pa su Milan i noviji članovi – basista Dušan Kojić – Koja i bubnjar Vd – napravili trio Šarlo Akrobata. Posle Šarlovog brzopremotavajućeg života (manje od dve godine, 1980–82), prirodna separacija Milan/Koja pokazala je da je s Milanom otišao najveći deo onoga što je (ne samo mene) iritiralo u akrobatskom opusu. U novi bend Milan Mladenović je prevukao bivše članove Limunovog drveta, pa iako je tu postavu momaka – koji su nevešto, trenda radi, podsekli kosu i natakli šešire – srećom brzo zamenila ona prava, uticaji s kojima je Mladenović odrastao (hard, simfo; pretvorno zvani „progresivni“) nešto kasnije su nemilosrdno isplivali.

HRONIKA: Pojam Svetski bol (nem. Weltschmerz) u pesmama Katarine II prvi put se javlja gotovo ironično u hitu Radostan dan, takoreći vršnjaku istoimene i ništa manje uzdižuće pesme Vlade Divljana. No, na ubedljivom Katarininom debi-albumu (1984, RTV Ljubljana) s Milanom su već Vd, Magi i basista Bojan Pečar (1960–1998), kao nekad i Vd, iz odličnog, mladog džeziranog sastava BG5. Na albumu su i pesme kao snažni Aut, dramatična Jesen, i prve s demo-snimaka Ja znam i Treba da se čisti. S gitaristom Dragomirom Mihajlovićem – Gagijem odlazi i naziv grupe, minimalna varijacija je u Ekatarina velika/EKV, i opet LP (1985) naslovljen kao bend, za istu disko-kuću. No, pre toga dolazak izvanrednog Ivana Fecea – Firčija (ex-Luna) za bubnjeve naglasio je izvornu snagu njihovog muziciranja, eksplozivnu čak i u studijskim numerama poput Modro i zeleno i Oči boje meda, pa ne smetaju mnogo izolovani pokušaji tvrdog fanka i pekmez-romantizovanja. Rasprskavajući live-vrhunac EKV traje do kraja te godine tj. Firčijevog odlaska u JNA (real-show, nikad nije bio uživo na TV). Izuzevši Feceovo uskakanje na turneju početkom 1988, do kraja će na toj stolici biti niz ‘ravnih’, uglavnom korektnih svirača od kojih odskače samo Srđan Todorović – Žika (‘87 –’90), bubnjar s pedigreom iz pankerske Canetove Radničke kontrole i pobesnele Kojine Discipline kičme, koji je potom aktivno muziciranje obustavio zbog uspešne glumačke karijere. Nevolja je što je nekako u to doba EKV napustio i nenametljivi Pečar, čije dužnosti su nasledili bezlični basisti.

KAO DA JE BILO NEKAD: Stagnacija sastava, a posebno Milanovog autorstva zabeležena je albumom S vetrom u lice 1986. iako on nosi (njega nose) Budi sam, Ti si sav moj bol, Kao da je bilo nekad, Stvaran svet oko mene. Pesnika obuzima Veltšmrc, pretencioznost raste, ponavljanja je sve više a pakovanje je sve bolje – dakle vodi predvidivim rešenjima kao što je ugledanje na aktuelne svetske veličine (U2, Simple Minds, Cult), tj. komercijalizacija. Ni po jada, da je Milan Mladenović ikad uspeo da izbegne nategnutost koja žigoše Novac u rukama i Sarajevo. Srećom uživo su još efektni, pa godinu kasnije kao poslednji uzlet u diskografiji ostavljaju album 19live86. Posle toga EKV se i izdavački priklanja estradnom poslovanju (beogradska mastodontska PGP RTB, koja se svojevremeno s olakšanjem ratosiljala Šarlovih snimaka), a iz klubova i većih zajedničkih nastupa prelazi na sopstvene koncerte po sportskim halama. Album Ljubav 1987. ima još poneku zanimljivu melodiju (Pored mene), no stihoklepac gubi dah a sve više neoriginalnih ukrasa produkcijski pakuje uvozni gitarista T. Jani (Yanni), koji će još godinama teretiti ne samo snimke EKV nego i niza ovdašnjih izvođača. Dotad najveći hit, možda i cinična Zemlja vetar je (n)iz leđa za turneju na kojoj pomažu Tanja Jovićević i gitarista trenutno bez grupnih obaveza Zvonko Đukić – Đule (Van Gogh). Kao što Mladenovićeva sklonost fanku (zabeležana još sredinom te decenije neubedljivom obradom Dž. Braunove Sex Machine sa Subom/Rexom) nije podsticajno zadrmala već smoreni ritam tog benda, tako ni Tanjini prateći vokali nikad nisu uspeli da u zvuk EKV unesu soul. Štaviše, i samom Milanu dugo je trebalo da zaista pusti glas iz grla, da se oslobodi i peva otvoreno dišući, pa se pomagao izdiranjem.

Rutinski razvoj u slučaju EKV nastavio se turobnim albumom Samo par godina za nas 1989: linija najmanjeg otpora znači da je ponavljanje postalo manirizam. Negativna utopija je na Balkanu zicer, pa Nisam mislio na to i tada manje zapažena Srce ne mogu da pretegnu nad ispraznom većinom pesama koje – gle slučaja – vode u Gotik. Udarni hit je opet programski, samodovoljni Krug, promet članova se nastavlja do gubitka identiteta benda (jer slava i identitet nikako nisu isto). Album Dum dum 1991. dodiruje kreativno dno (100% autorstvo Milana Mladenovića) i naivna su tumačenja: vreme je bilo takvo. Dekadencija EKV za trenutak je sporedna početkom 1992. kad Milan s članovima Električnog Orgazma i Partibrejkersa u postavi Rimtutituki nastupa s antiratnom pesmom Slušaj ‘vamo (singl na kom su jedini put zajedno znakovi b92 i PGP RTB), doduše pošto je primirje Srbija/Hrvatska već bilo sklopljeno. Poslednji album (i okasneli trzaj) za života EKV je Neko nas posmatra iz 1993, s trunjem nostalgije (Jadransko more, Ponos – potonja nije mogla da sačeka građanski protest 1996/97), u škrtoj ali prikladnoj produkciji samog Mladenovića (Just Let Me Play Some Modern R’n’R Music), i s promašajima kao Hej mama, te jedinom obradom na izdanjima EKV – Istina mašina zagrebačke grupe Time iz ranih sedamdesetih. Bledo tumačenje, a ni ofucani lider Time-a kasnije nije se istakao tumačeći Mladenovićevu Jesen.

POST MORTEM: Završnica karijere EKV takođe ponavlja toliko puta viđenu formulu: Milan i Magi nastupaju unplugged i iniciraju session, Milan potom odlazi u Brazil kod Sube da nastave 1985. započeti projekat Dah anđela (1994. CD Angel’s Breath, Imago Records). Leta 1994. EKV poslednji koncert drži u Budvi i Milan dospeva u bolnicu. Već njegovom sahranom počinju manipulacije i etabliranje – tadašnji gradski kultur-treger Milenko Kašanin (funkcioner SPS/Miloševićeve stranke) obezbeđuje grobno mesto u aleji zaslužnih građana – što se proteže i u novi milenijum/novu vlast. Stranka Čede Zebre Jovanovića, LDP 2011. pokreće inicijativu da na platou ispred Doma omladine u srcu Beograda nedefinisani delić prostora ponese ime Milana Mladenovića, i to uspeva. „Počast“ koju je ubrzo nadmašilo preimenovanje neuglednog prolaza između Bezistana i Doma sindikata u Čavketov pasaž: ni posle čišćenja i izložbi, ne bih voleo da se to zove po nekom od mojih prijatelja. Naravno, kako bi prošlo bez serijala na državnoj TV, koji je promovisala glumica Sonja Savić (1961–2008).

Lokalna rasprodaja (svetskog?) bola možda u slučaju EKV nije bila toliko uočljiva jer nam se tržište kulture ionako raspalo. Posle trendovskog tehno-žongliranja EQV, Firči je od sačuvanih traka 1997. objavio solidan Live 88 (Global Music). EKV Records (kasnije s IPS Music), gde se Magi vodila kao muzički urednik, tada je pokrenuo obnovljena, CD-izdanja studijskih albuma s dodatim živim, demo i alternativnim snimcima, a 2001. izašao je Live 1991 – Kao u snu. Omaž u Srbiji bio je CD Kao da je bilo nekad… (2002, Circle Records; pesme EKV izvode Vroom, D. Dub, Jarboli, B. Out, D. Topić…), a u Hrvatskoj CD Jako dobar tatoo! Tribute to EKV (2003, CBS). U nizu knjiga o EKV, prva je bila (stihovi i fotke) Dečak iz vode (1997, L.O.M.) a pomena je vredna još samo Mesto u mećavi Aleksandra Žikića (1999, Matica srpska; dopunjeno 2014, Laguna). Mada, graditi mit o Milanu Mladenoviću kao umetniku… Nateraćete me da pomenem i Crnu Mariju (1986, scenario i režija Milan Živković), verovatno najgori spoj domaćeg filma i rokenrola (a u njemu glume Milan, Magi, Čavke, Sonja…). Zaokružimo i jedinim bitnim filmskim pojavljivanjem EKV: u filmu Tajvanska kanasta Gorana Markovića (1985), članovi grupe nastupaju kao bend Mrtvi bambi i slični su sebi u stvarnosti – deci elite u usiljenom pokušaju bega od autoriteta i nemuštom odmetanju od malograđanštine koja ih je na kraju ipak prigrlila. (Džaba su Partibrejkers buntovni, pa i na svoju – materijalnu – štetu. I žilavi. I neće da odu.)

IZNAD GRADA: U Srbiji „Klub 27“ ima članove s nešto više godina, valjda su se kasnije osamostaljivali od roditelja. Trajalo je to odbijanje stvarnosti, predaja pred nevoljama. U međuvremenu, EKV postade najprecenjeniji bend na ovim prostorima, mračni predmet mistifikacije. A posthumni opus se množi. Nedavno je u izdanju Mascoma izašao dvostruki CD Iznad grada sa snimkom poslednjeg beogradskog koncerta grupe novembra 1993. u Sava centru. Elitni, uštogljeni prostor, ali i mogućnost/plan za kvalitetno snimanje; master je sačuvao njihov poslednji menadžer Dušan Ercegovac. Uz nezaobilaznu patetiku propratnog teksta i činjeničke greščice, tonska beleška dokazuje autentičnost i (nepotrebno) dugim pauzama među numerama; gosti nisu baš ispravno popisani a neki ni najavljeni. No, za one koji ovo izdanje neće pomno upoređivati s prethodnima, najveći hitovi su i najdosadniji momenti, gitarske solaže su kao prosek hard-roka, najjače tačke iste kao i oduvek, a Sarajevo obeleženo bezveznim zurlašenjem (dug trenutku?). U pesmi Voda – daleki gradovi na vodi…

Srećom, uz sve cover-grupe naokolo koje repertoar šaraju materijalima EKV (jednako kao i narodnjacima ili bilo čim trećim), Viva Vox i bar jedan dečiji vrtić izvode Srce. Ispravno odrastanje u Srbiji još je moguće.