Na mestu gde se od pre tri godine nalazi Gradski trg, bilo je stratište na kome je 1941. godine streljano 800 ljudi. Zbog mučne uspomene, Šapčani nisu koristili taj prostor, iako se nalazi u centru grada. Bio je zapušten. U vreme dok je korišćen kao parking, bio je maksimalno funkcionalan.
„Za celu zajednicu je važno da izađe iz uloge žrtve. Odlučili smo da Gradski trg više neće biti mesto stratišta, već mesto na kome se živi život. Tako je otvoreno novo energetsko polje grada“, kaže Igor Marsenić, slikar i član Gradskog veća. Žao mu je što ne možemo da vidimo najatraktivniji deo Trga – fontanu u nivou tla, zato što je zbog niske temperature zatvorena. „Ovim Trgom smo otvorili prvi participativni proces uređivanja javnih površina u gradu. Ovo što sada vidite nije stvoreno političkom odlukom već zahvaljujući partnerima grada, donatorima, internacionalnim kompanijama i porodičnim preduzećima. Na primer, ove klupe po Trgu uradio je jedan naš dizajner sa svojom porodicom. Na taj način smo povećali broj ljudi koji su dali doprinos gradu, a zbog toga se i ovaj Trg doživljava kao trg svih građana. Jedan deo Trga je prekriven hladno valjanom bojenom plastikom koju, osim Šapca, imaju samo Kopenhagen, Lisabon, Barselona i Bergam. Finska firma koja sarađuje sa fabrikom Zorka Šabac odlučila je da tu posebnu vrstu plastike napravi za nas, kod nas. Tako su dobili realizovan proizvod kojim mogu da se reklamiraju, a mi smo dobili jedinstvenu podlogu za Trg“, objašnjava Marsenić.
Trg jednim delom ograničava galerija na otvorenom. „Izložbeni panoi (u tom momentu je bila izložba Arhiva Šapca o istoriji grada od oslobođenja do otvaranja fabrike Zorka) dele i spajaju Trg, dakle novi deo grada i parcelu sa kućama iz 19. veka“, napominje Igor Marsenić. Zatim nam pokazuje Spomenik žrtvama Prvog svetskog rata, i naglašava da je autor Bojan Alimpić mladi umetnik. „U okviru programskog budžeta grada jasno je određena podrška savremenom stvaralaštvu. Svuda se priča o čuvanju nasleđenog, i to je bez svake sumnje neophodno. Ali se gotovo nimalo ne posvećuje pažnja savremenom stvaralaštvu. Šta će naša deca za 50 godina da čuvaju kao nasledstvo ovog vremena?“, kaže Marsenić.
Deo te teme su i murali koji su vidno promenili izgled centra. „Muralima smo odsustvo sadržaja, dakle ruinirane fasade, pretvorili u prisustvo sadržaja. Meni, kao umetniku, veoma je važno da estetski jezik postane deo svakodnevnog života. Po javnim prostorima naših gradova gotovo da i nema savremene umetnosti, što je po meni nedopustivo.“
Nekako baš u vreme objavljivanja ovog broja „Vremena“, u jednom od gradskih parkova, pored dečjeg igrališta, biće otvorena skulptura Memories Marka Crnobrnje. „Detinjstvo predstavlja nematerijalno blago koje u kontinuitetu dolazi i odlazi, a na nama odraslima je da taj period u sećanju najmlađih ostane kao lepa i dragocena uspomena. Skulptura slavi svet detinjstva, radost, igru, maštu, život“, rekli su u Kulturnom centru Šapca, u okviru čijeg Rezidencijalnog programa je skulptura realizovana.
Sin i ja stvaramo u porodičnoj kući, u našem kućnom studiju, ne sukobljavamo se, imamo blizak i topao odnos. Isto sam to zaključio dok sam čitao knjigu koju je napravio Spenser Tvidi, o ljudima koji prave muziku iz svog “bedroom” studija. Išao je sa drugarima po kućama i gledao kako ljudi snimaju uz pomoć štapa i kanapa
Na kraju “običnih” godina prave se liste knjiga, filmova i pozorišnih predstava. Međutim, ova godina je bila jedna od onih koju ćemo pamtiti po intenzivnoj borbi za društvene promene pa nema smisla ponašati se kao da je sve regularno. Zato ću u ovom tekstu pisati ne samo o predstavama već i o pozorišnim utiscima koje ćemo poneti iz 2025. godine
Neki od najvećih, poput Vitolda Gombroviča i Česlava Miloša, bez Ježija Gjedrojća gotovo sigurno ne bi postali ono što jesu. Ni s jednim od njih, međutim, nije bio u dobrim odnosima: bio je odveć konzervativan da bi prihvatio raspusnog Gombroviča i isuviše iskusan da bi tek tako ukazao poverenje preobraćenom komunisti Milošu. Nikada, međutim, nije odbio ni Gombrovičev ni Milošev tekst. Bio je previše dobar urednik da ne bi, sebi uprkos, shvatio o kakvim je piscima reč
Crkni, ljubavi, režija Lin Remzi, igra Dženifer Lorens; Marti Veličanstveni, režija Ben Safdi, igra Timoti Šalame
Poslednja objava o aktivnostima ministra Nikole Selakovića na sajtu Ministarstva kulture je od 29. decembra. Ali to što ne otvara izložbe, ne znači da nema druga posla
Zašto Vučić iz Abu Dabija kaže da će „blokaderi“ ako dođu na vlast „silovati žene“ i „jahati popove“? Zato da sablazni i odvuče pažnju od koncerta Ane Bekute u Čačku teškog 40 000 evra dok Čačani plaćaju hodanje trotoarom
Teško je izračunati ko je koliko kriv za ponor u kojem je košarkaški klub Partizan. Ali predsednik Ostoja Mijailović volontira za najvećeg krivca time što ne razume da mora da ode i tako otvori šansu za novi početak
Pa šta ako je na trotoarima debeli sloj leda!? Nemojte da ste diletanti koji kukaju i kude vlast zbog više sile
Novi Trampov poredak (I)
Najpoželjnija nekretnina za američkog predsednika Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
