Ma koliko njihova dela potcenjivana i marginalizovana, uprkos uverljivosti pretnje naručioca nasilja, ona su sve do naših dana sačuvala neugašene boje svoga vremena, učinila vidljivim pravo na krajnosti i na samoću svojih ubeđenja
Jedna gimnazijska amaterska trupa, 1888. godine, izvela je grotesku Poljaci, parodiju na uvrnuto ponašanje Feliksa Ebera, profesora fizike gimnazije u Renu. Rukopis drame koju su napisala dva brata, posle nekoliko godina, doći će u ruke Alfredu Žariju, učeniku iste gimnazije. Žari će kasnije, ponet pozorišnim likom, početi da i sam sakuplja priče i predanja o ovom mitskom profesoru. Desetog januara 1896. godine izvedena je premijera Kralja Ibija, kako je Žari nazvao svoju dramu, dovršavajući tako jedan davni đački projekat. Drama će prethoditi nadrealizmu i teatru apsurda i nagovestiće tip budućeg nasilja i tiranije – teror jednog novog tipa i razmera – ravnodušan, proizvoljan i bez svrhe. Drama je bez lokalne boje i određenog mesta zbivanja, upućena je na svakog ponaosob. „Mi želimo da izjednačimo stvarno i izmišljeno“, napisaće jedan član autohtonog Koleža patafizike. Drama je davala sliku sveta koja se obično ne pokazuje i o kojoj ne pevaju narodni pevači.
Alfred Žari pripada porodici postromantičarskih definitivnih sanjara koji s, ne uspevajući da se prilagode standardima svakidašnje banalnosti, u svetu bez neobičnog, bez nesvakidašnjeg, ostali zarobljeni u samoću svoje izuzetnosti. Jer, kao što je opominjao Arto, „čudesno nikad nije bilo od ovoga sveta, niti je kada viđeno u njemu„. Tražeći taj nedostajući element poezije i duhovnog, i ne nalazeći ih, izlaz će potražiti u veštačkim rajevima, alkoholu, opijatima, drogi, ludilu i samoubistvu. Markiz de Sad, Po, Rembo, Panica, Lotreamon, Arto i drugi pisci u potrazi za nekim višim značenjem života, ostaviće nezaobilazno svedočanstvo teskobe življenja u svetu u kome nema ni čuda ni čudesnog. Prepoznavajući elemente degradacije društva, Panica će u crkvi i njenim institucijama videti tvorce erozije i degradacije života.
Prognan iz Nemačke zbog svoje literarne delatnosti i uvrede Veličanstva, Panica će u dva navrata biti zatvaran, i poslednjih 15 godina života provešće u nekoj vrsti kućnog zatvora, u azilu u kojem je nekada radio kao psihijatar. Žari će umreti u krajnjoj bedi, bolestan i u dugovima. Njegovi prijatelji pokrenuće akciju da se prihod jedne predstave Kralja Ibija uruči piscu kao pomoć. Žari će umreti ne dočekavši da se ova zamisao ostvari.
Žrtva osionosti dugog daha, Markiz de Sad, provešće zbog svojih knjiga 28 godina u tamnici, na osnovu kraljevog pisma, lettre de cashet – pismo sa kraljevim potpisom i pečatom, kojim je davao nalog za hapšenje nekog svoga nepoćudnog podanika, bez istrage, bez suđenja i na neograničeno vreme. U jednom pismu supruzi iz 1783, De Sad će poručiti svojim goniteljima da su produžavanja njegove kazne samo gubljenje vremena, jer „da me ovde ostave još deset godina, neću izaći iz tamnice bolji – verujte mi. Ili me ubijte ili ostavite, takav sam kakav sam, jer neka me đavo nosi ako se ikada promenim, jer sam vam to već rekao: životinja je isuviše matora i tu više nema nade.“
Ma koliko njihova dela potcenjivana i marginalizovana, uprkos uverljivosti pretnje naručioca nasilja, ona su sve do naših dana sačuvala neugašene boje svoga vremena, učinile vidljivim pravo na krajnosti i na samoću svojih ubeđenja.
Ime kralja Ibija ušlo je u govor i u rečnike; davano obično nosiocima neke pošasti ili nekog istorijskog zla, vladarima impresivnog neznanja i neprevaziđene samouverenosti, autentičnim izdancima kralja Ibija. Neke njihove žrtve samo će uvećati njihovu opskurnu znamenitost.
Mnogi od ovih tragača apsolutnog, dobar deo svog ljudskog veka proveli su po tamnicama i u ludnicama, ali su postali reper neukrotivosti duha; viđen kod retkih stvaralaca koji su svoj radikalni projekat življenja i stvaranja doveli do ruba mogućeg.
Mlekareva bućka
mamila je strašno
mesarevu mačku
Želela je strašno
da ide mlekaru
da mu buter bućka
Da mu buter bućka
pavlaku da jede
Dok napolju ladna
kišurina gruva
da mu bućku čuva
Da mu noću prede
da mu danju zeva
da mu čuva buter
dok napolju seva
Dok mesar na panju
džigericu kolje
i slezinu muči
Da leži kraj njega
da mu cedi vreme
da mu češe teme
da ga sreći uči
Kad ga srce boli
da ga možda voli
da mu buji paji
I dok mlekar spava
da mu noću sjaji.
U izdanju „Filipa Višnjića“ nedavno je objavljena knjiga „Tri evropske drame“ sa komadima Koncil o ljubavi Oskara Panice, Ibi u okovima Alfreda Žarija i Viktor ili deca na vlasti Rožea Vitraka u prevodu Miroslava Karaulca, čiji predgovor prenosimo u ovom broju „Vremena“. O razlozima zbog kojih su ove drame značajne i aktuelne i danas, Karaulac kaže:
„Ono što je zajedničko za Panicu, Žarija i Vitraka, uz Artoa i Markiza de Sada koje im pridružujem, jeste njihova – izuzetnost. Oni su usamljeni u svome žanru. Svaki čovek zna kako je to naći se u manjini, a oni su čitav svoj život proveli u samoći svojih ubeđenja, u samoći izuzetnosti koja ih je i načinila onim što oni jesu i što je glavno obeležje njihove pojave. Po delu, po načinu života, oni se ne mogu usporediti sa bilo kim. S kim se može porediti život Markiza de Sada? Posle 28 godina koje je proveo u tamnici, on, još jači i uvereniji u svojim uverenjima, tuđini i samoći, kaže: ‘Zašto da se ja povinujem ponašanju drugih ljudi, zašto se oni ne povinuju meni? Zašto bi oni bili važniji od mene? Neka oni mene prate, a ne ja njih.’ Apoliner je za De Sada kazao da je to najslobodniji duh koji je ikada postojao. Pisci o kojima govorim jesu permanentni glas u pustinji, ali i ‘drhtaji beskraja, nagoveštaji budućnosti’, kao što je rekao engleski pesnik Svinbern. Uz to, oni su, različiti po sebi, neprestano tražili veću slobodu, slobodu koja je za svakidašnjeg čoveka, koji se boji svoje individualnosti i koji je žrtva proizvođenja istog a ne različitog – zastrašujuća.
Oni su danas rehabilitovani, a njihove knjige, nekada proglašavane opskurnim i pornografskim, prodaju se u džepnim izdanjima u stotinama hiljada primeraka i izučavaju se u školama i univerzitetima. Pored toga, oni su još uvek aktuelni po tome što pokazuju da pojedinac zaista može da pomera brda i planine, odnosno da je pobuna protiv društva i poretka u kojem je čovek potlačen – moguća. Recimo, najveći deo posla u rasplitanju staljinizma učinila su dva čoveka – Saharov i Solženjicin. Unikatni, strogi i nepomirljivi, oni su bili jedino svetlo u mraku pokazujući da je otpor staljinizmu moguć i time davali nadu i drugima da mogu da – budu to što jesu. Solženjicin preti: ‘Ako bilo šta uradite u vezi sa mojom slobodom, daću nalog za štampanje svoje knjige!’ On je zaista verovao da njegova knjiga može zaustaviti takvu mašineriju kakva je bio Sovjetski Savez, sa svojim logorima, armijama, nuklearnim bombama. I što je najluđe od svega, bio je u pravu. Njihova sudbina daje nadu piscima da njihove knjige mogu nešto da znače.“
Sindikat muzičkih umetnika u otvorenom pismu poručuje Ministarstvu kulture da poštuje zakon i da raspiše konkurs za direktora Beogradske filharmonije, jer izbor Bojana Suđića nije po zakonu
„Imaginarni brojevi“ je prvi kratki igrani film koji će se iz Srbije takmičiti u Berlinu nakon osam godina. Na Berlinaru će biti i dva filma u kojima je Srbija koproducent
Ovog vikenda u Beogradu oskrnavljena su dva spomenika: Borislavu Pekiću na Cvetnom trgu i Narodnim herojima na Kalemegdanu. Obesna mladež, desničari, ili vlast – ko je kriv
Filmski centar Srbije pozvao je reditelje i producente na panel koji na Zlatiboru organizuje sa NAFFIT-om, Nacionalnim festivalom filma i televizije za "lojalne i podobne", koji je, kao i cela filmska branša, prošlog septembra bojkotovao
Izjavu ministra Selakovića da „ovu bandu treba rasturiti“ zaposleni u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture doživeli su kao ličnu pretnju, a lako im je da dokažu da su sve njegove optužbe neistinite
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Profesorki Jeleni Kleut uručen je otkaz. Onda je doživela najveću počast koju prosvetni radnik može da doživi – studenti su masovno ustali da je brane od svih koji nasilno ućutkavaju kritičku misao
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
