Ma koliko njihova dela potcenjivana i marginalizovana, uprkos uverljivosti pretnje naručioca nasilja, ona su sve do naših dana sačuvala neugašene boje svoga vremena, učinila vidljivim pravo na krajnosti i na samoću svojih ubeđenja
Jedna gimnazijska amaterska trupa, 1888. godine, izvela je grotesku Poljaci, parodiju na uvrnuto ponašanje Feliksa Ebera, profesora fizike gimnazije u Renu. Rukopis drame koju su napisala dva brata, posle nekoliko godina, doći će u ruke Alfredu Žariju, učeniku iste gimnazije. Žari će kasnije, ponet pozorišnim likom, početi da i sam sakuplja priče i predanja o ovom mitskom profesoru. Desetog januara 1896. godine izvedena je premijera Kralja Ibija, kako je Žari nazvao svoju dramu, dovršavajući tako jedan davni đački projekat. Drama će prethoditi nadrealizmu i teatru apsurda i nagovestiće tip budućeg nasilja i tiranije – teror jednog novog tipa i razmera – ravnodušan, proizvoljan i bez svrhe. Drama je bez lokalne boje i određenog mesta zbivanja, upućena je na svakog ponaosob. „Mi želimo da izjednačimo stvarno i izmišljeno“, napisaće jedan član autohtonog Koleža patafizike. Drama je davala sliku sveta koja se obično ne pokazuje i o kojoj ne pevaju narodni pevači.
Alfred Žari pripada porodici postromantičarskih definitivnih sanjara koji s, ne uspevajući da se prilagode standardima svakidašnje banalnosti, u svetu bez neobičnog, bez nesvakidašnjeg, ostali zarobljeni u samoću svoje izuzetnosti. Jer, kao što je opominjao Arto, „čudesno nikad nije bilo od ovoga sveta, niti je kada viđeno u njemu„. Tražeći taj nedostajući element poezije i duhovnog, i ne nalazeći ih, izlaz će potražiti u veštačkim rajevima, alkoholu, opijatima, drogi, ludilu i samoubistvu. Markiz de Sad, Po, Rembo, Panica, Lotreamon, Arto i drugi pisci u potrazi za nekim višim značenjem života, ostaviće nezaobilazno svedočanstvo teskobe življenja u svetu u kome nema ni čuda ni čudesnog. Prepoznavajući elemente degradacije društva, Panica će u crkvi i njenim institucijama videti tvorce erozije i degradacije života.
Prognan iz Nemačke zbog svoje literarne delatnosti i uvrede Veličanstva, Panica će u dva navrata biti zatvaran, i poslednjih 15 godina života provešće u nekoj vrsti kućnog zatvora, u azilu u kojem je nekada radio kao psihijatar. Žari će umreti u krajnjoj bedi, bolestan i u dugovima. Njegovi prijatelji pokrenuće akciju da se prihod jedne predstave Kralja Ibija uruči piscu kao pomoć. Žari će umreti ne dočekavši da se ova zamisao ostvari.
Žrtva osionosti dugog daha, Markiz de Sad, provešće zbog svojih knjiga 28 godina u tamnici, na osnovu kraljevog pisma, lettre de cashet – pismo sa kraljevim potpisom i pečatom, kojim je davao nalog za hapšenje nekog svoga nepoćudnog podanika, bez istrage, bez suđenja i na neograničeno vreme. U jednom pismu supruzi iz 1783, De Sad će poručiti svojim goniteljima da su produžavanja njegove kazne samo gubljenje vremena, jer „da me ovde ostave još deset godina, neću izaći iz tamnice bolji – verujte mi. Ili me ubijte ili ostavite, takav sam kakav sam, jer neka me đavo nosi ako se ikada promenim, jer sam vam to već rekao: životinja je isuviše matora i tu više nema nade.“
Ma koliko njihova dela potcenjivana i marginalizovana, uprkos uverljivosti pretnje naručioca nasilja, ona su sve do naših dana sačuvala neugašene boje svoga vremena, učinile vidljivim pravo na krajnosti i na samoću svojih ubeđenja.
Ime kralja Ibija ušlo je u govor i u rečnike; davano obično nosiocima neke pošasti ili nekog istorijskog zla, vladarima impresivnog neznanja i neprevaziđene samouverenosti, autentičnim izdancima kralja Ibija. Neke njihove žrtve samo će uvećati njihovu opskurnu znamenitost.
Mnogi od ovih tragača apsolutnog, dobar deo svog ljudskog veka proveli su po tamnicama i u ludnicama, ali su postali reper neukrotivosti duha; viđen kod retkih stvaralaca koji su svoj radikalni projekat življenja i stvaranja doveli do ruba mogućeg.
Mlekareva bućka
Mlekareva bućka mamila je strašno mesarevu mačku Želela je strašno da ide mlekaru da mu buter bućka Da mu buter bućka pavlaku da jede Dok napolju ladna kišurina gruva da mu bućku čuva Da mu noću prede da mu danju zeva da mu čuva buter dok napolju seva Dok mesar na panju džigericu kolje
i slezinu muči Da leži kraj njega da mu cedi vreme da mu češe teme da ga sreći uči Kad ga srce boli da ga možda voli da mu buji paji I dok mlekar spava da mu noću sjaji.
(iz drame Viktor ili deca na vlasti Rožea Vitraka, prev.: M. Karaulac)
Miroslav Karaulac, prevodilac i pisac
U izdanju „Filipa Višnjića“ nedavno je objavljena knjiga „Tri evropske drame“ sa komadima Koncil o ljubavi Oskara Panice, Ibi u okovima Alfreda Žarija i Viktor ili deca na vlasti Rožea Vitraka u prevodu Miroslava Karaulca, čiji predgovor prenosimo u ovom broju „Vremena“. O razlozima zbog kojih su ove drame značajne i aktuelne i danas, Karaulac kaže:
„Ono što je zajedničko za Panicu, Žarija i Vitraka, uz Artoa i Markiza de Sada koje im pridružujem, jeste njihova – izuzetnost. Oni su usamljeni u svome žanru. Svaki čovek zna kako je to naći se u manjini, a oni su čitav svoj život proveli u samoći svojih ubeđenja, u samoći izuzetnosti koja ih je i načinila onim što oni jesu i što je glavno obeležje njihove pojave. Po delu, po načinu života, oni se ne mogu usporediti sa bilo kim. S kim se može porediti život Markiza de Sada? Posle 28 godina koje je proveo u tamnici, on, još jači i uvereniji u svojim uverenjima, tuđini i samoći, kaže: ‘Zašto da se ja povinujem ponašanju drugih ljudi, zašto se oni ne povinuju meni? Zašto bi oni bili važniji od mene? Neka oni mene prate, a ne ja njih.’ Apoliner je za De Sada kazao da je to najslobodniji duh koji je ikada postojao. Pisci o kojima govorim jesu permanentni glas u pustinji, ali i ‘drhtaji beskraja, nagoveštaji budućnosti’, kao što je rekao engleski pesnik Svinbern. Uz to, oni su, različiti po sebi, neprestano tražili veću slobodu, slobodu koja je za svakidašnjeg čoveka, koji se boji svoje individualnosti i koji je žrtva proizvođenja istog a ne različitog – zastrašujuća.
Oni su danas rehabilitovani, a njihove knjige, nekada proglašavane opskurnim i pornografskim, prodaju se u džepnim izdanjima u stotinama hiljada primeraka i izučavaju se u školama i univerzitetima. Pored toga, oni su još uvek aktuelni po tome što pokazuju da pojedinac zaista može da pomera brda i planine, odnosno da je pobuna protiv društva i poretka u kojem je čovek potlačen – moguća. Recimo, najveći deo posla u rasplitanju staljinizma učinila su dva čoveka – Saharov i Solženjicin. Unikatni, strogi i nepomirljivi, oni su bili jedino svetlo u mraku pokazujući da je otpor staljinizmu moguć i time davali nadu i drugima da mogu da – budu to što jesu. Solženjicin preti: ‘Ako bilo šta uradite u vezi sa mojom slobodom, daću nalog za štampanje svoje knjige!’ On je zaista verovao da njegova knjiga može zaustaviti takvu mašineriju kakva je bio Sovjetski Savez, sa svojim logorima, armijama, nuklearnim bombama. I što je najluđe od svega, bio je u pravu. Njihova sudbina daje nadu piscima da njihove knjige mogu nešto da znače.“
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Koncertno izvođenje opere za decu „Deca Bestragije“ Lazara Đorđevića, koja priča o zajedništvu, predstavlja mlade autore i izvođače, i dokazuje da je opera živa i savremena muzička forma
Na Beograd film festivalu su i Sodebergovi „Kristoferi“, kao film iznenađenja. „Uživajte u magiji dok je još ima“, poruka je publici na otvaranju ovog prvog beogradskog filmskog festivala
Bojan Suđić je postao novi v. d. direktora Beogradske filharmonije, uprkos zahtevu zaposlenih da se direktor bira konkursom. Postovi koji svedoće o njihovom nezadovoljstvu i o kritikama javnosti tim povodom, izbrisani su sa FB stranice
Dvoje mladih je ukralo sliku iz Galerije Udruženja likovnih umetnika Srbije. Krađa je razotkrila da Ministarstvo kulture ne izdvaja sredstva za osiguranje izložbi. Svi prošlogodišnji programi održani su bez dinara državne pomoći
Šta bi ste izabrali između glasa za Vučića i tri crvene ili da vam iseku struju? Pogotovo ako radite najgrublje povremene poslove, niste bili i nikad nećete otići na more, niti odvesti decu kod zubara
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
