Meka moć jugoatlantide

Kada razmišljam danas o mojoj generaciji, jednoj od poslednjih jugoslovenskih, ili bar o onom njenom delu koji je spadao u tzv. urbanu srednju klasu, ponekad mi se čini da smo proveli mladost kriveći vratove prema zapadu i Zapadu. S našeg stanovišta, Jugoslavija nije bila Zapad, i to joj je bila glavna mana. Doduše, nije bila ni onaj pravi, užasni Istok, i to joj je bila glavna vrlina, ali to se nekako podrazumevalo i nismo mnogo mislili o tome.

disko_titanik_vv

Danas je ovo naše krivljenje vratova, retrospektivno gledano, jako nepopularno: sa stanovišta levih revizionista naše prošlosti, bili smo naivni idioti koji su se poput urođenika divili reklamnim izlozima kapitalizma; sa stanovišta desnih revizionista, bili smo otpadnici koji su gubili svoj nacionalni identitet utapajući ga u globalistički svet u nastajanju. I jedni i drugi, naravno, lupetaju gluposti: sve što smo mi hteli je da živimo bolje i slobodnije; ima li ljudskije težnje od te? I šta je, uostalom, trebalo da radimo – da držimo Staljinovu sliku u podrumu, kao Ilija Čvorović?!

Danas smo, recimo, mnogo nesrećniji i malo pametniji. Među stvarima koje smo u međuvremenu naučili, mada nije nužno da nam je to znanje donelo ikakvu merljivu korist, jeste i to da se i “zapad”, kao strana sveta i kao metafora, pomera u zavisnosti od mesta na kojem stojite (i krivite vratove u njegovom pravcu). Za stanovnike-zatočenike Čaušeskuove Rumunije, SFRJ je bila čist i predivan Zapad: zemlja ljudi koji imaju koka-kolu, farmerke, pune prodavnice, struju skoro uvek, strane ploče, najbolje filmove u bioskopu, najbolje serije na TV, sjajnu muziku, slobodno putuju kud hoće… Šta vam još uopšte treba?!

Ta i takva Jugoslavija, taj Istokov Zapad, svojevrsni je lajtmotiv romana Disko Titanik, čiji je autor, Radu Pavel Geo (1969), Rumun iz njihovog dela Banata, neko ko je – kao i svi Rumuni te i okolnih generacija, od granice pa barem do Temišvara i okoline – odrastao i formirao svoj ukus i poglede na globalnoj/ anglosaksonskoj, ali i jugoslovenskoj pop kulturi koja im je u sobe dolazila sa Televizije Beograd i sa naših radio-stanica. Pa čak i iz onih danas tako dirljivo naivnih reklama za robu široke potrošnje naše socijalističke industrije…

Čudna tematska okosnica za jedan savremeni rumunski roman? I da i ne. I jeste i nije, uostalom. Disko Titanik je, naravno, priča o jednoj rumunskoj, banatskoj, temišvarskoj generaciji; o jednom svetu poniklom u siromaštvu i diktaturi, sa očima širom otvorenim ka ex occidente lux(us), o famoznoj Revoluciji protiv Čaušeskua i njenim pravim i nabeđenim herojima, o dugim godinama tzv. tranzicije sa svim njenim raskošnim repertoarom legalizovanog i normalizovanog lupeštva, o savremenom kapitalizmu rumunskim načinom i sa rumunskim začinom, o pitanju nacionalnog identiteta u jednom regionu pograničnom i multinacionalnom, koje istorija i običaji razdvajaju od većeg dela današnje Rumunije (poređenja sa Vojvodinom nameću se ne na prvi, nego na nulti pogled) i o tome koliko izvestan načelno razumljiv regionalni kulturni narcisizam može lako da se izvrgne u svojevrsni neetnički nacionalizam, odbojan i isključiv koliko i bilo koji drugi. I o koječemu još, intimnom i bolnom za protagoniste ovog vrlo opširnog (više od 550 strana), ali lako čitljivog i iz ruku neispustivog romana: o tajnama i lažima duboko zakopanim, ali koje mogu isplivati bilo kada i uništiti sve. Zar uopšte može biti drugačije u zemlji sa nasleđem tiranije? Jer tiranija iznad svega korumpira, ucenjuje, zagađuje.

A ni Jugoslavija, bez brige, u ovoj priči ne ostaje neokrznuta, sačuvana u onom idiličnom stanju iz glamuroznih noćnih programa Televizije Beograd i ostalih JRT centara. Naš će glavni lik, Vlad, i sam po majci Srbin – što mu pomaže da savlada jezik – pred sam pad rumunskog režima letovati u Jugoslaviji, u Splitu, i tu će steći neka sudbinska poznanstva, i tu će mu se dogoditi i tu će učiniti neke stvari koje će zauvek navući tamnu i preteću senku preko njega, i tu će početi da uviđa kako se idilična slika te njegove televizijske Jugoslavije polako raspada iza kulisa, tako da neće biti preveliko iznenađenje kada godinu-dve kasnije dođe do divljačkog rata, a žuđena zemlja slobode i blagostanja na umereno socijalistički način nestane u gareži i dimu.

Radu Pavel Geo napisao je sjajan roman koji se na našem jeziku i na našim jezicima (preveden je i u Hrvatskoj) čita kao roman neke naše drugosti ili drugačije našosti, kao roman koji nam daje izuzetno detaljan i upućen pogled na, kako se to danas kaže, meku moć naše YU-tlantide o kojoj smo tada tako malo znali a još nas je manje bilo briga (jer smo, rekoh, krivili vratove samo preko naših zapadnih granica!), ali i o današnjoj Rumuniji, zemlji koja nam je toliko bliska i srodna da dozvoljavamo sebi bahati luksuz da o njoj gotovo ništa ne znamo, na vlastitu štetu, dakako. Jedan od zaglavnih, seminalnih romana jedne velike literature, ne manje značajne i dobre od filmske produkcije, po čemu s pravom Rumunija spada u evropske vrhove XXI veka.

A disko klub Titanik, to jest njegovi ostaci, u Splitu zaista postoji; kao i štošta drugo iz romana, uostalom. A ona televizijska Jugoslavija, gledana svega gladnim i željnim rumunskim očima, da li je ona ikada postojala? Odgovor lenjosti duha bio bi da mora da nije čim je tako nestala. Iskreniji i tačniji odgovor bio bi da je ona postojala, ali da mi možda nismo umeli izdržati da postojimo u skladu s njom.