disko_titanik_vvGORE
Radu Pavel Geo: Disko Titanik; prevela Ljubinka Perinac Stankov; Partizanska knjiga, Kikinda 2022.
Panoramski pogled na ovu grupu stvarao je u posmatračima dirljiv osećaj siromaštva. A tu su i stvari koje filmska traka nije u stanju da zabeleži, kao što je miris mladog znoja, koji se mešao s jeftinim dezodoransom ili jeftinim parfemom izdašno poprskanim po majicama i košuljama, po vratu i grudima, ispod pazuha, pa čak i po intimnim delovima tela (devojke to rade). Ali uprkos svemu osećala se neka nezaustavljiva radost, kao dugo iščekivana tupa i beskrajna želja koja je oživljavala ovaj, inače izlizani dekor.
Kada razmišljam danas o mojoj generaciji, jednoj od poslednjih jugoslovenskih, ili bar o onom njenom delu koji je spadao u tzv. urbanu srednju klasu, ponekad mi se čini da smo proveli mladost kriveći vratove prema zapadu i Zapadu. S našeg stanovišta, Jugoslavija nije bila Zapad, i to joj je bila glavna mana. Doduše, nije bila ni onaj pravi, užasni Istok, i to joj je bila glavna vrlina, ali to se nekako podrazumevalo i nismo mnogo mislili o tome.
Danas je ovo naše krivljenje vratova, retrospektivno gledano, jako nepopularno: sa stanovišta levih revizionista naše prošlosti, bili smo naivni idioti koji su se poput urođenika divili reklamnim izlozima kapitalizma; sa stanovišta desnih revizionista, bili smo otpadnici koji su gubili svoj nacionalni identitet utapajući ga u globalistički svet u nastajanju. I jedni i drugi, naravno, lupetaju gluposti: sve što smo mi hteli je da živimo bolje i slobodnije; ima li ljudskije težnje od te? I šta je, uostalom, trebalo da radimo – da držimo Staljinovu sliku u podrumu, kao Ilija Čvorović?!
Danas smo, recimo, mnogo nesrećniji i malo pametniji. Među stvarima koje smo u međuvremenu naučili, mada nije nužno da nam je to znanje donelo ikakvu merljivu korist, jeste i to da se i “zapad”, kao strana sveta i kao metafora, pomera u zavisnosti od mesta na kojem stojite (i krivite vratove u njegovom pravcu). Za stanovnike-zatočenike Čaušeskuove Rumunije, SFRJ je bila čist i predivan Zapad: zemlja ljudi koji imaju koka-kolu, farmerke, pune prodavnice, struju skoro uvek, strane ploče, najbolje filmove u bioskopu, najbolje serije na TV, sjajnu muziku, slobodno putuju kud hoće… Šta vam još uopšte treba?!
Ta i takva Jugoslavija, taj Istokov Zapad, svojevrsni je lajtmotiv romana Disko Titanik, čiji je autor, Radu Pavel Geo (1969), Rumun iz njihovog dela Banata, neko ko je – kao i svi Rumuni te i okolnih generacija, od granice pa barem do Temišvara i okoline – odrastao i formirao svoj ukus i poglede na globalnoj/ anglosaksonskoj, ali i jugoslovenskoj pop kulturi koja im je u sobe dolazila sa Televizije Beograd i sa naših radio-stanica. Pa čak i iz onih danas tako dirljivo naivnih reklama za robu široke potrošnje naše socijalističke industrije…
Čudna tematska okosnica za jedan savremeni rumunski roman? I da i ne. I jeste i nije, uostalom. Disko Titanik je, naravno, priča o jednoj rumunskoj, banatskoj, temišvarskoj generaciji; o jednom svetu poniklom u siromaštvu i diktaturi, sa očima širom otvorenim ka ex occidente lux(us), o famoznoj Revoluciji protiv Čaušeskua i njenim pravim i nabeđenim herojima, o dugim godinama tzv. tranzicije sa svim njenim raskošnim repertoarom legalizovanog i normalizovanog lupeštva, o savremenom kapitalizmu rumunskim načinom i sa rumunskim začinom, o pitanju nacionalnog identiteta u jednom regionu pograničnom i multinacionalnom, koje istorija i običaji razdvajaju od većeg dela današnje Rumunije (poređenja sa Vojvodinom nameću se ne na prvi, nego na nulti pogled) i o tome koliko izvestan načelno razumljiv regionalni kulturni narcisizam može lako da se izvrgne u svojevrsni neetnički nacionalizam, odbojan i isključiv koliko i bilo koji drugi. I o koječemu još, intimnom i bolnom za protagoniste ovog vrlo opširnog (više od 550 strana), ali lako čitljivog i iz ruku neispustivog romana: o tajnama i lažima duboko zakopanim, ali koje mogu isplivati bilo kada i uništiti sve. Zar uopšte može biti drugačije u zemlji sa nasleđem tiranije? Jer tiranija iznad svega korumpira, ucenjuje, zagađuje.
A ni Jugoslavija, bez brige, u ovoj priči ne ostaje neokrznuta, sačuvana u onom idiličnom stanju iz glamuroznih noćnih programa Televizije Beograd i ostalih JRT centara. Naš će glavni lik, Vlad, i sam po majci Srbin – što mu pomaže da savlada jezik – pred sam pad rumunskog režima letovati u Jugoslaviji, u Splitu, i tu će steći neka sudbinska poznanstva, i tu će mu se dogoditi i tu će učiniti neke stvari koje će zauvek navući tamnu i preteću senku preko njega, i tu će početi da uviđa kako se idilična slika te njegove televizijske Jugoslavije polako raspada iza kulisa, tako da neće biti preveliko iznenađenje kada godinu-dve kasnije dođe do divljačkog rata, a žuđena zemlja slobode i blagostanja na umereno socijalistički način nestane u gareži i dimu.
Radu Pavel Geo napisao je sjajan roman koji se na našem jeziku i na našim jezicima (preveden je i u Hrvatskoj) čita kao roman neke naše drugosti ili drugačije našosti, kao roman koji nam daje izuzetno detaljan i upućen pogled na, kako se to danas kaže, meku moć naše YU-tlantide o kojoj smo tada tako malo znali a još nas je manje bilo briga (jer smo, rekoh, krivili vratove samo preko naših zapadnih granica!), ali i o današnjoj Rumuniji, zemlji koja nam je toliko bliska i srodna da dozvoljavamo sebi bahati luksuz da o njoj gotovo ništa ne znamo, na vlastitu štetu, dakako. Jedan od zaglavnih, seminalnih romana jedne velike literature, ne manje značajne i dobre od filmske produkcije, po čemu s pravom Rumunija spada u evropske vrhove XXI veka.
A disko klub Titanik, to jest njegovi ostaci, u Splitu zaista postoji; kao i štošta drugo iz romana, uostalom. A ona televizijska Jugoslavija, gledana svega gladnim i željnim rumunskim očima, da li je ona ikada postojala? Odgovor lenjosti duha bio bi da mora da nije čim je tako nestala. Iskreniji i tačniji odgovor bio bi da je ona postojala, ali da mi možda nismo umeli izdržati da postojimo u skladu s njom.
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
