Vest da Ivan Medenica nije izglasan za redovnog profesora na Fakultetu dramskih umetnosti izazvala je burne reakcije u medijima i na društvenim mrežama, a kolege sa FDU-
-a uputile su pismo podrške ovom poznatom pozorišnom kritičaru, umetničkom direktoru Bitefa, kojeg su studenti u anketama izabrali za jednog od tri najbolja profesora u zemlji. U roku od samo nekoliko sati, peticiju protiv odluke Izbornog veća potpisalo je 350 od 400 studenata ovog Fakulteta. U međuvremenu, izrečeno je mnogo optužbi na račun onih koji svoj anonimni glas nisu dali Ivanu Medenici, nazivani su „mediokritetima“, „prosečnima“, „malograđanima“, „kukavicama“, a pojavili su se i komentari da profesor manipuliše studentima i koristi svoju popularnost.
Ne ulazeći u to ko je u pravu, pitali smo studente šta njima znači profesor i zašto ga podržavaju. Mina Ćirić, studentkinja četvrte godine dramaturgije, kaže za „Vreme“ da je prvo predavanje na prvoj godini fakulteta bilo baš kod profesora Ivana Medenice. „Postavio je visok standard, sećam se da smo svi posle tog predavanja komentarisali da tako zamišljamo da se ponašaju profesori tamo negde u inostranstvu. Bio je duhovit, jasan, precizan, zanimljiv. On nije predavao, on je razgovarao sa nama“, seća se Ćirićeva.
„Mi studenti stalno pričamo o profesorima, ali nikad se nije desilo da nam se mišljenja toliko poklope kao kad su u pitanju njegova predavanja i njegov odnos prema studentima. Medenica predaje celom fakultetu, a poznaje svakog od nas. Najbolji deo njegovog predavanja su vežbe na kojima nam pušta snimke predstava raznih svetskih produkcija koje u životu ne bismo videli da nam ih on nije pokazao. Za vreme tih snimaka, on razgovara sa nama o svim elementima predstave. On nas je naučio da razmišljamo o svakom detalju i da tumačimo pozorišni jezik. Međutim, njegova predavanja se ne ograničavaju samo na fakultet. Divno ga je videti u pozorištu zato što je uvek otvoren za razgovor i zanima ga šta mislimo o predstavi. Stvorio je odnos s nama u kome profesor nije on profesor, a mi studenti, već smo u pravom smislu kolege. Nije on ovakav odnos veštački gradio, već je to nešto što smo zahvaljujući njemu osetili da se podrazumeva. Svi smo deo jednog pozorišnog sveta koji smo možda još i više zavoleli zato što osećamo da ga on voli. Kad razgovaram o nekoj predstavi sa kolegama, često se provuče neki izraz, poređenje ili priča sa predavanja Ivana Medenice, i neko od nas, pomalo zaverenički, prokomentariše: ‘Medeničina deca’.“
Na pitanje zašto studenti vole profesora Medenicu, slično je odgovorila i Ivana Vraneš, studentkinja prodekan treće godine menadžmenta, predsednica Studentskog parlamenta. „Studenti vole prof. Medenicu jer je kvalitetan profesor – obrazovan, sistematičan, dosledan, predan i posvećen, i što je najbitnije, ceni naše mišljenje. Predavao mi je Istoriju svetskog pozorišta i drame I, ll, lll i lV.
Profesor Medenica je uvek na strani studenata. Prema studentima se ponaša kao prema kolegama – poštuje nas i uvažava. Osim gradiva koje nam je ispredavao do detalja, naučili smo da kritički razmišljamo, primenjujemo svoje znanje i argumentujemo svoj stav. Založili smo se za njega jer smatramo da Fakultet bez njega nije isti. Nama je čast što nam predaje i što uvek možemo da mu se obratimo i mislimo da bi Fakultet mnogo izgubio na kvalitetu ako bi profesor Medenica otišao. Što se tiče komunikacije sa profesorom – komuniciramo normalno, u toku predavanja uvek možemo da kažemo šta mislimo, da prodiskutujemo i razmenimo mišljenja. Funkcioniše i komunikacija mejlom, a i razgovori na hodniku nisu retkost“, objašnjava studentkinja Ivana Vraneš.
Jug Đorđević, student završne godine pozorišne i radio režije, smatra da je najveći adut koji profesor Medenica poseduje to što se njegov pogled na pozorište danas ogleda i u njegovim predavanjima i u odnosu sa studentima. „Naime, njegova predavanja su interaktivna, on često zna da preispita svoje metode i konstantno menja pristup u ispitivanju ne bi li našao model koji je najbolji za studente. Časovi Svetskog pozorišta i drame kod prof. Medenice su nešto što je imperativ kada na fakultetu treba da se čuje o nekim novim tendencijama i formama u pozorištu. Jako je važno shvatiti tu činjenicu, jer vam je to pored Bitefa jedini prozor u svetske tokove u Srbiji ako nemate dovoljno sredstava da posećujete festivale. Činjenica da je ta praksa počela sa Medenicom nam govori i o tome da su generacije mladih reditelja (koji su sada izgradili ozbiljne inostrane i domaće karijere) počeli da neguju svoje estetike neminovno pod uticajem tih predstava i rediteljskih etika koje su viđali na vežbama. Uskratiti jedan takav pristup mlađim generacijama, samo zato što imate status redovnog profesora je hibrid svoje vrste“, vatreno izjavljuje mladi reditelj.