Meandriranje pustošima bezidejnosti

Bezbroj je puta, na sijaset adresa, i mudrije i opsežnije pisano o bezidejnosti i neprolaznom porivu za autoreciklažom kada je reč o holivudskom filmskom stanju stvari u ovih poslednjih par decenija, te je najbolje tu poraznu istinu uzeti kao datost koju je lako pojmiti i opravdati, ali koju je zaista teško ignorisati i prevazići. Ako je već tako, onda se u kritici dva krupna naslova upravo tog podtipa treba usredsrediti na ono što oni nude pritom ili možda upravo uprkos tom neveselom poretku stvari (i) tamo daleko; u pitanju su sveža ostvarenja Doctor Sleep i Terminator: Mračna sudbina.

Za početak, Doctor Sleep je (malo je reći) odvažan pokušaj i film u celini; naime, reč je o adaptaciji odocnelog nastavka Isijavanja, takođe iz pera Stivena Kinga, koji je izrodio istoimeno remek-delo Stenlija Kjubrika, film koji je, ako ćemo pošteno, prevazišao i transcendirao Kingov literarni predložak. King je nekoliko decenija kasnije, nošen talasom hronične hiperprodukcije, sročio ničim izazvan i gotovo ničemu dobar nastavak, a reditelju Majklu Flanaganu je Doctor Sleep ponuđen kao posve zaslužena lansirna rampa za rad u holivudskoj A ligi. Flanagan je pre toga režirao nekoliko solidnih i/ili vrlo dobrih srednjebudžetskih horora, kao i Netfliksovu seriju na temu Kuće na ukletom brdu (po čuvenoj prozi Širli Džouns), a Doctor Sleep se pokazao kao zdrava mera i pravi put za narečenu tranziciju ovog autora u više holivudske produkcione sfere. Majkl Flanagan je datu šansu dosta dobro iskoristio, skrojivši dostojanstven rad na zadatu temu ambicioznog i savremenog filma horor žanrovskog profila.

Flanagan se pokazao dostojnim tog zahtevnog izazova, dodatno približivši ovaj svoj film (na nivou zapleta, ideja, donekle i stila) neprikosnovenom Kjubrikovom prethodniku. Njegov Doctor Sleep je, naime, u osetnoj meri više nastavak Isijavanja nego što je to Kingov nastavak, ali Flanagan ne zavređuje pohvale samo na račun pominjane odvažnosti. Njegov film ostavlja utisak brižljivo pripremanog, ambiciozno zamišljenog i dovoljno artikulisanog filma koji se nadovezuje na Kjubrikovo savršenstvo. Jedini suštinski problem (suštinski, jer sve ostalo – na nivou izrade, vizuelne prirode, glumačkih postignuća, pa i sveukupnog smisla, na mestu je, sasvim ispravno postavljeno i u delo sprovedeno) ovog filma je njegova očigledna i gotovo pa slepa vera u moć naracije kakvu znamo iz viđenijih i prestižnijih televizijskih serija današnjice. Stoga, u narativnom smislu, Doctor Sleep ostavlja utisak (doduše, vešto) komprimovane televizijske serije, gde su širina pripovednog zamaha i detaljistički pristup ionako digresivno mapiranoj naraciji više nalik onome što zatičemo i što gotovo neizostavno biva hvaljeno i prepoznavano kao značajan adut u serijama koje stižu iz kreativnih i drugih radionica Netfliksa, Amazona, HBO-a… Naravno, to samo po sebi ne mora da bude shvaćeno kao krupnija zamerka ovom dovoljno uspelom i zrelom filmu koji, između ostalog, pod šinjelom repertoarskog horor filma pruža i zanimljivu identitetsku dramu iz domena drugosti, kao i najavu jednog evidentnog rediteljskog dara, koji i na uzorku zamašnije produkcije i upadljivijih ambicija pokazuje da se sa dovoljno povoda može računati na njega, ako u budućnosti dobije priliku da radi nešto manje kodirano i nadahnutije u svojoj biti.

S druge strane, daleko je upitniji novi/povratnički Terminator; već duže vremena je očigledno da se ova franšiza nepotrebno muči u tom metaforičkom ceđenju kao barut suve drenovine, dospevajući pak sve dublje u ćorsokak kojim problematizuje svoj sveukupni smisao, pritom više pažnje (i to one nenostalgičarskog tipa) privlačeći na odličan prvi film u serijalu i remek-delo Terminator: Sudnji dan. Oba pomenuta bisera svetske kinematografije i čitave istorije filma na planetarnom nivou režirao je Džejms Kameron, koji je u slučaju ove i ovakve, vazda upitne Mračne sudbine producent. Nažalost, Terminator vidno zaostaje za nedavnom Rodrigesovom Alitom, koju je takođe producentski potpomogao veliki Kameron.

Na pojavnom nivou, kao i u produkcionom aspektu, ovo je delo bez formalne mane, ali problem je što dosta brzo, i to prilično agresivno i bučno, u gledalačke oči upada taj još jednom kanda nepremostivi disbalans između sadržaja/suštine i forme, odnosno konačnog pakovanja. Mračna sudbina, sameravano sa tačke gledišta repertoarske fukcionalnosti, jeste sasvim prihvatljiv i upotrebljiv hiperakcijaški spektakl bioskopskog soja, koji, međutim, nema gotovo ništa sveže ili smisleno da ponudi i podari poštovateljima serijala (a oni su mahom opravdano gorljivi, srčani i ostrašćeni) i drugim poklonicima naučnofantastičnog žanra.

Mračna sudbina luta i meandrira pustošima pominjane beizdejnosti, u narativnom i motivskom smislu ulazeći u klinč i čak poništavajući i obesmišljavajući viđeno u ranijim naslovima u sklopu ove usiljeno dugovečne i vidno izmrcvarene franšize. Osim toga, vidan je takođe diskutabilan pokušaj da se serijal osveži tako što će se u pogledu zapleta nekakvim beslovesnim stranputicama vratiti na „fabričke postavke“ i bezmalo nultu tačku hronologije, kao i nastojanje da se uhvati u kolo ponovo vaskrsle političke korektnosti, ovog puta i ovih poslednjih par godina oličenih u vidu pogubne Woke kulture. Novog Terminatora tako suštinski nose tri heroine (povratnica Linda Hamilton, Mekenzi Dejvis i mlađana Natalija Rejes), ali, usled uslovnosti žanra i strogih postavki bučnog i hipertrofiranog spektakla, a što svaki Terminator nužno mora da bude, one se ponašaju posve u skladu sa alfamužjačkim mustrama iz samog središta heteronormativnog viđenja sveta. Na sve to, novi Terminator pokazuje da mrtvorođene ideje treba da ostanu upravo to – mrtvorođene, i da su tu nemoćni i traženi čudotvorci, a to jeste odrednica kojom bi se mogao opisati reditelj ovog filma, Tim Miler, opravdano u zvezde kovan zbog onoga što je ostvario filmom Dedpul i animiranom serijom Ljubav, smrt i roboti.