Meandriranje poznatim teritorijama

Dva filma koja će se naći pod istim krovom ove dvojne kritike imaju barem tri zajednička sadržatelja – u oba slučaja reč je o najnovijim filmovima cenjenih i prekaljenih reditelja, oba su nakon srpskih premijera na FEST-u baš ovih dana i deo ponude aktuelnog onlajn filmskog festivala Moj OFF, a povezuje ih i difamacija i neki od vidova užasa koji idu u paketu sa njom kao jedan od najznačajnijih motiva unutar priča ova dva filma.

Optužujem je najnoviji film vazda diskutabilnog, ali na planu kreativnih postignuća i dalje poštovanog i uticajnog Romana Polanskog. Ovaj film je uz podosta protesta esnafa, filmskih profesionalaca, pa i šire javnosti, pre, tokom i nakon ceremonije uručenja, pobrao najveći broj ovogodišnjih Cezara, nagrade Francuske filmske akademije. Naime, Optužujem se dotakao u Francuskoj i dalje važne i potentne teme čuvene afere „Drajfus“, kada je oficir jevrejskog porekla, premda deklarisani i potvrđeni francuski patriota, osumnjičen a potom i osuđen i utamničen zbog nikada zbilja i u potpunosti dokazane veleizdaje, odnosno, doturanja važnih strateških podataka neprijateljskim operativcima. Afera „Drajfus“, a to je ono što, između ostalog, dokazuje i ovaj film Romana Polanskog, i dalje predstavlja bolnu i nikada stvarno do kraja zaceljenu ranu na tkivu francuskog društva i tamošnjeg poimanja demokratije i proskribovane jednakosti; ovde naravno mora biti istaknuto da je to i takvo francusko društvo i dalje voljno da se svako malo priseti, i novopridoošle podseti, na sijaset mučnih implikacija koje je pomenuta afera Francuskoj ostavila u amanet za dugi nezaborav.

Ako fokus pomerimo mimo polaznih značenja priče o golemoj nepravdi koja je zadesila oficira Drajfusa, i u žižu stavimo ono što je sam Roman Polanski uspeo da uradi ovim svojim viđenjem te ipak dobro znane priče, koju odlikuje prilično očigledna poenta i čije naravoučenije lako i brzo upada čak i u oči gledalaca koji nisu pomnije bili upoznati sa tom pričom koja se preliva iz veka u vek, moramo na umu imati dve iznimno važne faktografske stavke. Kao prvo, Polanski će uskoro napuniti čak 87 godina, a, kao drugo, na scenariju za ovaj film, baš kao i u slučaju filma Duh / Pisac iz senke, sarađivao je sa Robertom Herisom. Prvo nam sugeriše, i to ubrzo postane jasno kao dan, da Optužujem, uprkos svojoj nužnoj ukorenjenosti u faktografiju i zaista zamašnu hroniku koja se, radi pružanja šireg i neophodnog društvenog konteksta, mora dovoljno precizno i razložno predočiti gledalačkoj publici onog ili ovog stepena opšte kulture i upućenosti, pokazuje zavidan nivo pripovedačkog i rediteljskog poleta za jednog veterana, pa bio to i Polanski sa svim svojim nepobitnim veštinama, znanjima i bogatim iskustvom. S druge strane, ne bi bilo preterano reći da je Optužujem u značajnoj meri i film Herisa, koji se neretko prihvatao krupnih istorijskih tema i prevratničkih epizoda u svojim ranijim i ostalim romanima (Arhangelsk, Imperija, Lustrum, Diktator, Konklava, Pompeja…, da ovde pomenemo tek neke). Sinergija Polanskog u ovoj životnoj dobi i autorskoj fazi, i Herisa koji nikada nije ni krio svoju fascinaciju istorijom, istorijskim, pa i istoricizmom, srećom, dalje dovoljno zdrave rezultate.

Osim tog poleta, na planu formalnog izraza i Optužujem Polanskog, slično još nekim skorašnjim filmovima velikih i starijih autora koji su se odlučili za ekranizacije poznatih i znakovitih slučajeva i društvenih epizoda, donekle ostavlja utisak (u ovom konkretnom slučaju ipak vešto montažno uobličene) komprimovane televizijske serije. Imajući u vidu činjenično polazište, kao i Herisov literarni predložak koji je Polanski ovde pretočio u film zamašnih ambicija, kako onih autorskih, tako i onih repertoarsko-prikazivačkih, teško da je i moglo znatno drugačije. Polanskom naruku ide i sasvim očekivano precizna i ubedljiva rekreacija ere na vizuelnom planu, vidno raspoložen glumački ansambl na čelu sa Žanom Dežardenom (a tu su i Lui Garel, neizbežna Emanuel Senje, Melvil Pupo, Matijo Amalri, Vensan Peres, Deni Podalide…), te jasno postavljen temelj priče, oličen u tački gledišta pukovnika Žorža Pikara. Pikar, naime, nasuprot postojanoj veri u nužnu odbranu poretka i zacementirane hijerarhije kao datosti kada je reč o oružanim i snagama bezbednosti, kao i svom zauzdanom antisemizmu kao opštem mestu u Francuskoj tih dana, kreće u boj za pravdu za surovo prokazanog Drajfusa. Taj jednostavan zahvat Optužujem izdvaja iz niza ranijih radova na istu temu iz domena filmskog ili televizijskog izraza.

Osim toga, Polanski upravo u motivu već pominjane difamacije nalazi snažnu i rečitu sponu sa današnjim trenutkom (naravno, imajući u vidu skandale čiji je na ličnom planu Polanski bio i jeste vinovnik, može se ustvrditi da on difamaciju doživljava i kao ličnu kletvu). Zadržimo li se pak na sadržaju ovog konkretnog filma, mirno se može izreći ocena da se kroz Optužujem Polanski ovde (klasicistički i iskusno) razračunava sa difamacijom kao osvedočenim oruđem u odbrani vlastitih pozicija i sinekura, a pod krinkom brige za dobrobit otadžbine. U tom smislu, na idejnom planu povezujući nekad i sad, Polanski kao da baštini i onaj Kantov nauk koji nam tvrdi da je vreme samo instrument unutrašnjeg opažanja, te samo način na koji organizujemo naše iskustvo, a nikako istinska i istinita odrednica sveta. I upravo to i tako – i afera Drajfus, poput vremena, samo je opšteprihvaćeni konstrukt, dok su vlastoljublje i beskrupuloznost opipljive konstante iz domena neprolaznih falinki koje počivaju u samoj srži ljudske prirode, onda, sada, uvek, zauvek…

Difamacije se, ali znatno diskretnije i sa vidno lošijim krajnjim rezultatima, u svom novom filmu dotiče i iskusni kanadski sineasta Etom Egojan; njegov film Počasni gost u svom idejnom temelju ima mnoštvo motiva kojima se Egojan bavio u svojim ranijim i/ili prominentnijim radovima, a difamacija je tek jedan od njih. U ovom filmu glavni junak, sanitarni inspektor koji pohodi restorane (u stamenom i staloženom tumačenju Dejvida Tjulisa), uz podosta zaobilaznih putanja i izokola nastoji da povrati ukaljanu čast svoje kćerke, uz osvrt na pošast društvenih mreža i savremenih vidova instant-komunikacija, koje naprosto izazivaju neprekidnu lavinu takvih slučajeva i progona. Ako ništa drugo, ovom Egojanovom filmu se barem ne mogu spočitati manjak motiva ili svesti o vremenu u kome je ovo ostvarenje nastalo i koje pokušava da oslika, otvoreno ukazujući na njegove brojne i goleme nedostatnosti.

Na žalost, Egojanov Počasni gost mnogo bolje zvuči i izgleda na papiru i u svesno ekonomičnom predstavljanju njegovih osnovnih zamisli i ideja; naime, Egojan, posle podužeg niza nedovoljno osobenih, nepotrebnih ili potpuno promašenih filmova na koje je potrošio najmanje petnaestak godina svoje karijere i prilično dobre pozicije u koordinatnom sistemu nezavisnog i festivalskog filma evidentnih arthaus pretenzija, u ovom filmu načinio je najgori mogući potez – pokušao je da se vrati na sopstvene „fabričke postavke“, da načini film po uzoru na one koji su ga proslavili i koji su ga definisali kao samosvojnu autorsku figuru čak i u okvirima celokupnog svetskog filma današnjice, da bi onda pokazao da za tako nešto ipak nije kadar. Pojednostavljeno govoreći, Počasni gost strada u pokušaju da dobaci do visina koje je Egojan (1960) neusiljeno i u nizu osvajao odličnim ostvarenjima poput Govornih uloga, Procenitelja štete, Kalendara, Egzotike, Slatke sutrašnjice ili Felisijinog putovanja. Egojan u ovom trenutku očito nije sposoban za tako nešto, to je bolna istina, te Počasni gost na kraju biva zamorno meandriranje poznatim teritorijama, koje tek na mahove uspeva da zatomi vlastitu bezidejnost i teški i sveprisutni zamor materijala, koji se jednostavno ne da prikriti ni očiglednim iskustvom i silnim upinjanjem da se izbegnu neizbežne spoznaje i istine.