Kada se u istoj nedelji nađu u medijima 8. mart, obeležavanje godine dana od ubistva Zorana Đinđića i tragedije u Madridu i Hilandaru, TV program postane pomalo kakofoničan. Danu žena je najveći prostor dao RTS u programima „Srbija danas“, gde smo videli džentlmene na delu. Šapčani su organizovali takmičenje u ljubljenju, u Valjevu su pumpadžije poklanjale damama cveće, a kragujevački cvećari su gledaocima objasnili osnove govora cvećem. U kasnim noćnim satima Nolle je na TV Košavi izveo prigodan erotski program sa peruškom za prašinu u rukama. I dalje se ovom danu pridaje nostalgičan ton sindikalnih putovanja, karanfila za drugarice i drugarskih večeri. Položaj žena u Srbiji danas nije nimalo cvetan, pa je tužno što je izostao suštinski smisao 8. marta. Odmah sutradan, podsetili smo se 9. marta, simbola savremene Srbije i prvih koraka ka demokratiji. Tu su mnogi imali štošta da kažu, mit o ovom danu postoji i kod vlasti i kod opozicije, a što se tiče zasluga – neka o tome sudi Istorija, kako reče gospodin Mićunović u specijalnoj emisiji TVB92.
Vrhunac političkog Amarkorda bile su emisije posvećene pokojnom premijeru Đinđiću. Pokazalo se da su njegove izjave potpuno aktuelne, a vizija takva da imamo par godina fore da kao društvo stignemo do nje. Ovi TV parastosi na gotovo svim televizijama uz prenose svečanih akademija, polaganja venaca i komemoracija pokazale su da u komunikaciji medija i publike u Srbiji odlično funkcioniše jedan posthumni model. O mrtvim političarima se govori s pijetetom, ili uz kritiku koja nikada ne prelazi granicu dobrog ukusa. Neverovatno je i tragično da je za profesionalno novinarstvo potrebno da tema vaše emisije ili priloga nije živa. U slučaju gospodina Đinđića, opet paradoksalno, izjave mrtvog čoveka deluju življe od pomalo letargične političke svakodnevice, a to je ovde dovoljno za stvaranje mita.
Veliki požar na Hilandaru je, baš kao i bombe u Madridu, TV tema bez konkurencije. Glavno pitanje vezano za teroriste bio je njihov identitet (ETA ili Al Kaida), dok smo sa Hilandara uglavnom dobijali tragične procene štete i retke TV snimke. Posle prvog šoka, očekivao sam objašnjenje o uzroku požara (pominjani su neispravni odžaci), ali danas imam utisak da ćemo teško saznati ko je za nesreću zaista odgovoran. Razumem da je ovakvo pitanje (pogotovu posle Kobasicijade i nervozne reakcije SPC-a) nezahvalno postavljati, niti mi je namera da bilo koga okrivljujem. Ako su na Hilandaru sve naše svetinje, onda je neophodna bolja zaštita da se ovakva tragedija nikada više ne ponovi.
Pošto je sećanje bilo ključna reč TV programa protekle nedelje, onda je njena dopuna – sreća i srećni dobitnici. Danas građane Srbije, izgleda, najviše raduju igre na sreću i pokloni. U moru koverata sa kesicama kafe plivali su poznati da bi izronili baš vaš koverat. Bake i deke pisma adresiraju na unuke ne bi li im obezbedili srećniju budućnost, ili računaju da su nevina deca taličnija od nas. Deljeni su mercedesi i stanovi, a sitnije nagrade će da izrone polako i bez kamera. Kada vidim popularnost ovih igara, osećam se kao na prepunom stadionu, ili na izborima. U stvari, pre na referendumu sa jasnim pitanjem. Stvar se komplikuje kada konkurentska kafa bude organizovala svoje izvlačenje, pa onda neko drugi zapliva u nekom drugom bazenu prepunom koverata. Pitanje je isto – da li imamo dovoljno sreće?
Slično se desilo sa poklon knjigama koje su dobili čitaoci „Večernjih novosti“. Umberto Eko je bukvalno preko noći postao najpopularniji pisac u Srbiji nadmašivši Dobricu, Vuka, Habjanovićku ili Radusinovićku. Sve se odigralo u ranim jutarnjim satima, a sudeći po prilogu TVB92 bilo je i nezadovoljnih, koji su pred redakcijom tražili svoj primerak knjige. Najbolji komentar su dali prodavci novina iznenađeni navalom čitalaca. Džabe je i sirće slatko, kažu, a poklon bi mogao da bude i crknuti miš. Želim da verujem da će neki primerci Imena ruže ipak biti pročitani i da neće završiti kod uličnih bukinista po sniženoj ceni. Naćuliću uši narednih nedelja, nadam se da će građani dodati poneku novu reč ili izraz u svakodnevnoj komunikaciji. Da zvučimo pametnije.
Sindikat muzičkih umetnika u otvorenom pismu poručuje Ministarstvu kulture da poštuje zakon i da raspiše konkurs za direktora Beogradske filharmonije, jer izbor Bojana Suđića nije po zakonu
„Imaginarni brojevi“ je prvi kratki igrani film koji će se iz Srbije takmičiti u Berlinu nakon osam godina. Na Berlinaru će biti i dva filma u kojima je Srbija koproducent
Ovog vikenda u Beogradu oskrnavljena su dva spomenika: Borislavu Pekiću na Cvetnom trgu i Narodnim herojima na Kalemegdanu. Obesna mladež, desničari, ili vlast – ko je kriv
Filmski centar Srbije pozvao je reditelje i producente na panel koji na Zlatiboru organizuje sa NAFFIT-om, Nacionalnim festivalom filma i televizije za "lojalne i podobne", koji je, kao i cela filmska branša, prošlog septembra bojkotovao
Izjavu ministra Selakovića da „ovu bandu treba rasturiti“ zaposleni u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture doživeli su kao ličnu pretnju, a lako im je da dokažu da su sve njegove optužbe neistinite
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Profesorki Jeleni Kleut uručen je otkaz. Onda je doživela najveću počast koju prosvetni radnik može da doživi – studenti su masovno ustali da je brane od svih koji nasilno ućutkavaju kritičku misao
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
