Političko je danas za mene ono što je dokumentarno.
Ovo bi bila parafraza „poetičkog protokola“ Štefana Kaegija, mladog švajcarskog umetnika, jednog od osnivača i glavnih autora pozorišnog kolektiva „Rimini protokol“. Njegov rad privukao je veliku pažnju u prvoj polovini ovogodišnjeg, šezdesetog izdanja Avinjonskog festivala, gotovo istu onoliku koliku i delo Jožefa Nađa, koje ove godine, po novom selektorskom konceptu pridruženog umetnika (na srpskom bolje zvuči umetnika–domaćina), ima središnje mesto u festivalskom programu. Pored već prikazane i odlično prihvaćene predstave Mnemopark, do kraja festivala biće izveden još jedan Kaegijev projekat, Kargo Sofija–Avinjon.
Autorov dokumentarizam sastoji se u tome što predstave zasniva na temeljnom istraživanju nekih pojava iz stvarnog života: odnos švajcarskih tinejdžera prema oružju, funkcionisanje nemačkog parlamentarizma, posledice kolapsa belgijske avio-kompanije Sabena (možemo se podsetiti, bizarnosti radi, da je pre dve godine, takođe u Avinjonu, Kaegijev slavni sunarodnik, reditelj Kristof Martaler, prikazao predstavu Groundings na temu kolapsa švajcarske avio-kompanije Swiss Air!). Dokumentarna građa dobijena ovim, gotovo novinarskim istraživanjem – Kaegi tvrdi da više voli da čita novine i sluša ljude na ulici nego da studira dramske tekstove – ne postaje zatim predmet fikcionalne obrade, dramske i/ili scenske interpretacije, već se ona vraća onima od kojih je i potekla; nju na pozornici verbalno artikulišu profesionalci iz dotičnih oblasti i/ili ljudi kojih se ta životna tema tiče, a koji su u pozorištu – amateri.
TEATARSKI DOKUMENTARIZAM: U predstavi Mnemopark, ta tema je maketarstvo ili, još preciznije, konstruisanje onih minijaturnih železnica, s vozovima i krajolicima kroz koje ona prolazi. Pošto je reč o potpuno originalnoj umetničkoj formi, prvo treba predočiti – pre svake stručne analize, vrednovanja ili iznošenja utisaka – kako ovo pozorište „izgleda“, treba pružiti opis slike. Kako nas uredno obaveštavaju, pred nama se nalazi 37 metara vijugavih šina s maketama vozova i različitih prostora kroz koji se oni kreću (stanice, mostovi, brda s tunelima, sela, gradovi, pašnjaci itd.), a koji su postavljeni na postamente visine od oko jednog metra. Napred na lokomotivi nalazi se minijaturna kamera, ona snima makete pejzaža kroz koje voz prolazi, a ti se „subjektivni kadrovi lokomotive“ projektuju za publiku na ekranu u pozadini. Ovi snimci iz voza, miksuju se sa scenama iz filmova bolivudske produkcije koje se dešavaju u švajcarskim Alpima (!?): manje je poznato, naime, da se u indijskim filmovima scene idiličnih ljubavnih susreta, s obaveznim pevanjem, slobodno prenose, bez poštovanja aristotelovskog pravila verovatnosti, u egzotične i pitoreskne predele, a posebno su im omiljeni upravo Alpi, sa snežnim vrhovima u pozadini i zelenim livadama po kojima zaljubljeno blude, mimoilazeći se s nezaobilaznim Milka–kravama, Induskinje u sarijima i njihovi odgovarajuće kostimirani dragani.
U skladu s načelima njegovog teatarskog dokumentarizma, Štefan Kaegi poverava stvarnim maketarima da nas vode kroz ovaj magični svet. Na momente zaista deluje kao da smo u nekoj neobičnoj laboratoriji, u kojoj nas grupa strasnih alhemičara, prekidajući povremeno svoje posvećeničko bajanje, strpljivo upućuje u „male tajne velikih majstora“. Tekstovi koji se odnose na pravljenje minijaturnih železnica, mešaju se s potpuno ličnim ispovestima samih maketara, nekada smešnim a nekada dirljivim, jednom izmišljenom pričom o dvoje Indusa u Švajcarskoj i statističkim i srodnim podacima o ovoj alpskoj zemlji. Tako, recimo, može da se nauči koliko kvadratnih kilometara švajcarske teritorije otpada na pašnjake (veoma mnogo), koliko na golf terene (takođe mnogo), a koliko na arheološke iskopine (zanemarljivo malo), ili to da su državne subvencije za poljoprivredu ogromne i da se samo tako – veštački – održava tradicionalni imidž „ruralne Švajcarske“.
ŠVAJCARSKA ALHEMIJA: Već iz navedenih podataka lako se zaključuje da su ove „švajcarske razglednice“, kako cela predstava Mnemopark može metaforično da se odredi, ironično obojene, da se poigravaju nacionalnim odlikama, vrednostima, mitovima. Tu funkciju, uostalom, vrši i glavna tema predstave, koju Kaegi sigurno nije slučajno izabrao. Pravljenje minijaturnih vozova i njihovog okruženja svodi se na minucioznu, pedantnu, perfekcionističku, ne mnogo maštovitu, pa pomalo i sterilnu imitaciju života – što danas više nije estetski ideal ni u jednoj umetnosti, osim u naivnom slikarstvu – a te se „vrednosti“ (minucioznost, pedantnost, perfekcionizam, nemaštovitost…) često vezuju, po nekakvom negativnom stereotipu, za švajcarsku kulturu i društvo u celini. Pored ironičnog tretmana švajcarskih mitova, komičnoj strani predstave doprinosi i veoma radosna atmosfera koja vlada među maketarima; njihovo uživanje u onome što rade – i u rukovanju maketama i u „glumi“ – u talasima se preliva na publiku. Za stvaranje takvog raspoloženja, od presudnog značaja je to što maketari, zapravo, ništa ne glume – u suprotnom bi se dobio efekat nenamerne, tugaljive parodije – i što su neverovatno spontani čak i onda kada čitaju napisane tekstove (efekat deziluzionizma je sveprisutan).
Javlja se, ipak, dilema da li izvođački kontekst, u koji su stavljeni ovi simpatični zaljubljenici u svoj hobi, ne stvara parodičan efekat, ne ugrožava njihov ljudski integritet. Ovo je bilo samo retoričko pitanje, jer ne postoje ni tragovi takvog negativnog efekta; naprotiv, njihova spontanost i neposrednost je zarazna, tako da publika uspostavlja veliku bliskosti s maketarima, ostvaruje snažnu emocionalnu razmenu s njima i razvija osećanje zajedništva. Tom osećanju bliskosti i zajedništva, koje je alhemijski izmešano s ironičnim doživljajem Švajcarske, doprinosi i spomenuta činjenica da nam maketari poveravaju i najličnije, tužne događaje iz svog života. Jednom rečju, gledaoci imaju doživljaj da su ih Hajdi, Rahel, Maks, Herman, Rene, Niki i Patrik uveli, nenametljivo i ljubazno, ne samo u intimu svoje najveće pasije (pravljenje minijaturnih železnica), već i svojih života.
Ovaj nesvakidašnji dar – da nas neko nepoznat nesebično primi u svoju intimu – relativizuje i neke naše stavove ili predrasude. Preliminarna predstava o nekim „malim ljudima“ (oni su maketari iz hobija, profesije su im vrlo obične i skromne) koji se bave i doslovno „malim stvarima“ (em hobi, em minijaturnih razmera) odjednom se raspršuje: zašto bi oni bili mali, a mi koji se bavimo javnim, pa još plus umetničkim profesijama, veliki; zašto bi njihov strasni hobi bio mali, a naši rutinirani poslovi veliki? Tako se, na kraju, dolazi do pravog odgovora na početno pitanje o političnosti teatra Štefana Kaegija: u predstavi Mnemopark, političku vrednost nema toliko ni dokumentaristički pristup ni ironični tretman koliko afirmacija kreativnosti, solidarnosti i zajedništva. Kreativno osmišljavanje vlastitog života i spremnost da se on podeli s drugima, nije nikad bilo, a pogotovu nije u savremenom svetu, mala stvar. To je, zapravo, sve i jedino.
