Male-velike slike

Negativan stav prema knjizi bez slika koji je Luis Kerol pripisao svojoj junakinji Alisi, definiše i mišljenje da je ugodnije čitati tekst koji je dopunjen ilustracijom od onog koji nije. Oni koji se ne bi s ovim složili, smatraju da je likovni dodatak tekstu neophodan samo čitaocu bez mašte, da je nepristojno nametati mu umetnikovo tumačenje teksta, i zaključuju da tekst može da opstane bez ilustracije, dok je obrnuta situacija neodrživa. Ko je u pravu? Izložba „Ilustratori Politikinog zabavnika“ u Muzeju primenjene umetnosti (23. avgust – 20. septembar) je, moguće, prvi pokušaj da se sazna odgovor na to pitanje. (Pre ove, kod nas su održane samo dve izložbe ilustracija, ali s određenom temom.)

„Ilustracije bez teksta nekako mi se čine nepotpune, kržljave, stidljive, jednostavne, smirene, do kraja neispričane. Ali, mnogo tekstova bilo bi potpuno neupotrebljivo bez ilustracija. Mnogo bi ih bilo nedovoljno jasno, neki su uz ilustraciju lepši, a svi uglavnom, primamljiviji“, kaže za „Vreme“ Zefirino Grasi, glavni urednik „Politikinog zabavnika“. Povodom izložbe, ipak, bojazan: „Priređivači ove izložbe počinili su svojevrsnu jeres razgolitivši ilustraciju. Skinuše joj veo teksta, kako bi joj pružili priliku da opstane sama. Do kraja izložbe videćemo da li je ilustracija preživela i ovo iskušenje.“ Slobodan Jovanović, autor izložbe i kustos Muzeja primenjene umetnosti, nije imao takvu dilemu. Pokazavši 367 originalnih radova i digitalnih kopija 104 umetnika (zbog čega je ovo najveća izložba ilustracija kod nas) koji su objavljivani u „Zabavniku“ od njegovog nastanka 1939. godine do danas, ponudio je argumente za pozitivan odgovor.

KAKO IZGLEDAJU MARSOVCI: Direktan povod za izložbu je nagrada Superbrend koju je dobio „Zabavnik“, odnosno želja da se javnosti pokaže jedan od razloga zbog kojih je nagrada zaslužena. Ilustracija je, naime, tradicija „Zabavnika“, jedan od elemenata koji ga čine posebnim i prepoznatljivim. „Politikin zabavnik“ je izmišljen kako bi uz pomoć starijih privukao mlađe čitaoce i pripremio ih za štiva namenjena odraslima“, podseća Zefirino Grasi. „Kako su glavna ciljna grupa bili mlađi čitaoci, a tada se mislilo i da su oni više skloni maštanju od ostalih, mnoge fotografije zamenjivane su ilustratorskim radovima koji bi, zbog svakojake umetničke slobode, podsticali maštu, i na određeni način rešavali čitaoca mnogih nedoumica. Recimo, kako izgledaju Marsovci, Mesečevi krateri, kako su se oblačili ljudi u srednjem veku, kako su se proveli brodolomnici sa Luzitanije…“

Autor ilustracije broda u oluji je Đorđe Lobačev, najpoznatiji među rusko-beogradskim ilustratorima, začetnik tradicije „Zabavnikove“ ilustracije. Slobodan Jovanović ukazuje na elemente Tarnerovih dela u toj sceni, na elemente velike umetnosti već na početku prakse ilustrovanja novinskih tekstova za decu. Navodi i da je osim ove, glavna karakteristika Lobačovljeve ilustracije stilsko prilagođavanje temi teksta.

U vreme Lobačeva, ilustracija je bila deo teksta u bukvalnom smislu te reči – naslov teksta je bio deo ilustracije, a tek kasnije ona postaje posebna celina. Sve do sedamdesetih, tretirana je kao zanatski rad, a ne kao umetničko delo. „Do tada smo mogli da identifikujemo mali broj ilustratora zato što radovi nisu potpisivani. Ratimir Ruvarac je jedan od retkih koji se izborio za svoj potpis. Radio je, s podjednakim uspehom, i karikature i dramatične scene“, objašnjava autor izložbe. Početkom osamdesetih godina u „Zabavniku“ je vidno povećan broj ilustratora, što je rezultat promene opšteg odnosa prema ilustraciji: umesto dekorativne i udvoričke namene, ilustracija postaje likovna disciplina. „U to vreme umetnici ‘Zabavnika’ pristupaju ilustraciji kao samosvojnom umetničkom delu, u kojem je tekstualni predložak samo osnov njihove kreativnosti. Ilustracije postaju stilski raznovrsne, zastupljene su sve tehnike, sve je dozvoljeno, umetnici se prema ilustraciji za čitaoce ‘Zabavnika’ odnose ne kao prema nečem što, s obzirom da je namenjeno prvenstveno deci, treba da bude jednostavno, već kao prema velikom umetničkom delu.“

Deo izložbe posvećen tom periodu je najobimniji. Slobodan Jovanović izdvaja radove Dobrosava Boba Živkovića, autora poznatog pre svega po karikaturalnim likovima, humoru, specifičnoj kompoziciji, i jarkim bojama, Rastka Ćirića zbog izrazito duhovitih kreatura, negde između dečjeg crteža i karikature, i Aleksu Gajića koji se odlično snalazi u različitim žanrovima. „Miroslav Blagojević Cincaro poseduje minuciozan, perfekcionistički crtež, gde je svaka linija mali likovni objekat, ali istovremeno i deo komplikovane kompozicije, dok je Silva Vujović majstor akvarel tehnike, detalje dovodi do perfekcije i svaku njenu ilustraciju biste poželeli na zidu svoje sobe“, navodi Slobodan Jovanović primere eksponata kojima dokazuje da se „Zabavnikovoj“ ilustraciji pristupa ozbiljno. Naslovna strana koju je uradio Nenad Mirković nakon smrti Josipa Broza Tita (zbog prigode štampana je crno-bela iako je original kolorni), primer je predstavljanja vladajuće ideologije (naravno, vidno prisutnijeg u prvom periodu „Zabavnika“), i stila koji podražava fotografiju.

OBUCITE CICU: Elementi realnog, koje podrazumeva fotografija, prisutni su u temama vezanim za prošlost i vreme iz koga nema dokumentarne fotografije. „Elemente heraldike na najbolji način predstavlja arhitekta Dragomir Acović, koji veliku pažnju posvećuje detaljima, pogotovo u prikazima odežde vladara. U ilustracijama Aleksandra Palavestre grbovi srednjovekovnih vladarskih porodica urađeni su realistično i znalački, i sa posebnim osećajem za boju.“ Štampa u više boja stvorila je veće mogućnosti za stvaranje kolaža. „Kolaž Dragutina Nježića Prvog na najbolji način otvara pitanje odnosa fotografija–ilustracija. U prvom planu je ilustracija hvatanja vola, a u drugom fotografija gradske ulice-sokačeta.“ Slobodan Jovanović podseća da su osim klasičnih kolaža, objavljivane i ilustracije koje su uključivale čitaoce u igru s papirom. „Čuven je Cicin kutak Vladane Likar-Smiljanić: rađen je crtež tušem, pa preko njega crtež u boji i tekstualni podaci, neophodni kako bi čitaoci pravilno odenuli Cicu. Vukan Ćirić je povodom šezdesetog ‘Zabavnikovog’ rođendana napravio i čitaocima poklonio maketu Najlepšeg aviona od papira koji ima vrednost i artefakta i ilustracije..“

Ilustracija u formi stripa je deo „Zabavnika“ od njegovih početaka. Pre Drugog svetskog rata Đorđe Lobačev je ilustrovao narodne pripovetke Baš Čelik i Čardak ni na nebu ni na zemlji i prilagodio ih deci, Sergej Solovjev je uradio strip po romanu Ostrvo s blagom, Konstantin Kuznjecov se bavio ruskom tradicijom i istorijom, a Moma Marković je autor strip-junaka Riste Sportiste. „U posleratnom periodu odlika ‘Zabavnika’ su karikaturalni stripovi objavljivani u formi klišea, koji zauzimaju celu ili deo strane. Moguće najpopularniji je Dikan, koji je 1969. godine osmislio Nikola Lekić, tada glavni urednik ‘Zabavnika’, ime mu je dala urednica Krinka Vitorović, a još uvek ga crta Lazo Sredanović. Glavni junaci stripa su stari Sloveni, Dikan i njegov stric Vukoje, koji prolaze kroz peripetije istorijskih i pseudoistorijskih događaja prisutnih i u savremenom svetu.“ Već duže vreme, srednje strane „Zabavnika“ su, osim stranim autorima, otvorene i domaćim. Pomenimo Milana Jovanovića, Dragana Bosnića, Tonija Radeva, Milana Antanasijevića i Srđana Peku Nikolića.

Smatra se da osim izloženih postoji barem još toliko ilustracija koje nisu izabrane, i koje su ili izgubljene ili ih je nemoguće datovati. U Muzeju primenjene umetnosti kažu da ne pamte izložbu povodom koje su pozvani autori pokazali toliku predusretljivost prema organizatorima – biće da je to zbog „Zabavnika“.