Mala mađarska te(a)tralogija

Ove godine na Sterijinom pozorju neće biti predstava Novosadskog pozorišta alias Ujvideki szinhaza (UVSZ); to kanda ipak nema veze sa „srbizacijom“ Pozorja, koje se od ove godine vraća tzv. izvornom konceptu, po kojem je samo „domaći tekst“ dostojan konkurencije i borbe za nagrade, nego se Ujvideki szinhazu, eto, tako zalomilo da ne prođe kroz uska vrata i ne uđe u konačan selektorski izbor, valjda po sistemu „više sreće u sledećem izvlačenju“. Ne mislim, ali zaista ne, da u tom ishodu ima bilo čije loše namere, ponajmanje selektorske, ali je svejedno šteta i gubitak – za narečeno pozorište, ali bar toliko i za Pozorje. Jer je, sada se može reći, UVSZ imao vrlo uspešnu sezonu, s četiri nimalo zanemarljiva premijerna aduta. Krenimo hronološkim neredom, tj. antihronološkim redom…

U aprilu je praizvedena Mala mađarska pornografija u režiji Nikite Milivojevića, a po motivima iz romana Petera Esterhazija. Ovde može doći do izvesne zabune, jer uistinu postoji Esterhazijev roman – iz „disidentskih osamdesetih“; objavljen je i kod nas – koji se tako zove, ali uzalud ćete u ovoj predstavi tragati za nečim što će vas upućivati na to zaumno, složeno, ludičko, postmodernističko delo. Pred kraj prošlog stoleća, Esterhazi će završiti svoj magnum opus, roman(činu) Harmonia caelestis, svojevrsnu (anti)hroniku piščeve znamenite aristokratske porodice, i impresivan spomenik autorove ljubavi i divljenja za oca mu Maćaša, figuru uspravnog i ispravnog čoveka koji nije poklekao pred iskušenjima guravog života u totalitarizmu… I, taman što je završio pisanje ovog romana, Esterhazija je šejtan poterao da zaviri u sveže otvorene arhive mađarske komunističke tajne policije, verujući da će možda naći „nešto zanimljivo“ o sebi, da bi se ispostavilo da tamo ima nešto mnogo, hm, zanimljivije: iscrpna istorija i hronika očevog višedecenijskog doušničkog rada za mađarsku „Udbu“! Esterhazi, skrhan, suštinski uzdrman, ali nepopustljivo lucidan, ispisuje roman-apendiks Harmonije i naziva ga Ispravljeno izdanje; radi se o remek delu introspekcije, samopreispitivanja, istorijsko-političko-kulturne „istrage“ i autobiografske esejistike (oba romana, koji čine prirodnu celinu, preveo je Sava Babić a objavio novosadski Prometej 2006. godine).

Predstava Nikite Milivojevića zapravo je, gotovo isključivo, inscenacija Ispravljenog izdanja, pa je naslov predstave – ma koliko u smislu „generalnog motiva“ bio tačan – u neku ruku problematičan, diskutabilan. Srećom, tu se diskutabilnosti završavaju. Milivojević je sa zavidnom preciznošću adaptirao romaneskni tekst, komprimujući ga u stotinak minuta pozorišne igre besprekornog ritma i pri tome ne oštećujući ama ni jedan važan aspekt Esterhazijevog dela; Mala m. p. je inteligentna, gorka, odlično promišljena a ipak pretencioznosti lišena, te istovremeno diskretno razigrana, šarmantna, na pravim mestima ironična teatarska misleća mašina koja na pozorišno superioran način postavlja sva ona važna i prava pitanja o nekadašnjim i sadašnjim vremenima, o (ne samo sinovljevskoj i očinskoj) ljubavi, prijateljstvu, lojalnosti; o ulozi istine i laži u našim životima; o igri privida u kojoj često najslabije vidimo one koji su nam najbliži i za koje mislimo da ih najbolje poznajemo. Jedan od apsolutnih vrhunaca sezone u ovoj zemlji i „regionu“, čemu neizrecivo mnogo doprinosi taj mali, a zadivljujući glumački ansambl UVSZ, uz Zoltana Širmera kao naratora, koji je (Širmer, ne narator) možda i prvi put dobio priliku da se ovako raskošno iskaže kao odličan glumac, uz fantastičnog Arona Balaža, u nezahvalnoj, minimalistički ostvarenoj ulozi Oca, kojom nas je podsetio zašto je jedan od najsjajnijih glumaca svoje i okolnih generacija „na ovim prostorima“, uz neumoljivog Arpada Mesaroša u ulozi natporučnika Varge; tu ću stati, jer ako nastavim, kako da ne spomenem Eminu Elor, Daniela Hustu, Agotu Ferenc?!

A tek nešto ranije, kraj marta doneo nam je Kučku savremenog mađarskog dramatičara Čabe Kiša, u režiji i adaptaciji Olje Đorđević, uz dramaturški rad Roberta Lenarda. Ovo je, bar naizgled, „lakši žanr“, ciljani crowd pleaser, ali svako ko je iole upoznat s radom Đorđevićeve, zna da ona najvoli da od takvih tekstova pravi materijal subverzivnog naboja, opako i inteligentno poigravanje očekivanjima publike i stereotipima svih vrsta, a da pri tome ni najmanje ne izneveri igrivi, zabavni, ako hoćete komercijalni naboj teksta/predstave. Sve je to u Kučki uspelo u najvećoj mogućoj meri; tekst nudi dovoljno, ali opet ne baš mnogo: razmatranje bračnih kriza, neverstava, labavih i labilnih ljubavnih identiteta i sumnji(ča)vih motiva po sebi je pre zamka nego premija, ništa lakše nego upasti u rutinu (malo)građanskog teatrašenja za draškanje lakog kikota publike. Međutim, Olja Đ. i Lenard su znali šta hoće i kako da to postignu, „zaoštrili“ su tekst do pucanja, razvalili svaku konvencionalnu teatarsku strukturu uvođenjem svojevrsnog „antičkog hora“ u nizu mahnitih transdžender uloga, a koji je glumačkom, u predstavi bračnom paru, odmerenoj i promišljenoj, a kad treba detinjastoj i krhkoj Silviji Križan i rasteresenom, nad sopstvenim željama i strastima zbunjenom muškinju Arpadu Mesarošu, doneo ne prstohvat nego puno bure kreativnog teatarskog ludila; pogledajte, blazirane zvezdice stare i nove, kako se Atila Barat, Daniel Gomboš, Atila Nemet, Ištvan Kereši, Gabor Pongo i Bence Salai krasno igraju, voleći pozorište, a tek onda, koliko se baš mora, sebe u pozorištu…

A tek koju nedelju ranije, nagoveštaj proleća doneo nam je zatamnjenje u vidu Crnog, svakako jednog od – ako ništa drugo – najekscentričnijih teatarskih projekata poslednjih godina „u nas“. Crni je nešto između pomerenog mjuzikla – žanra u kojem je ekipa UVSZ odavno „doktorirala“ – angažovanog komada i apsurdističke „kontraistorijske“ komedije na dalekom montipajtonovskom tragu. Već i sama predistorija priče zvuči pomalo zaumno: Robert Lenard je napisao libreto Crnog „po viteškoj drami Ištvana Baloga i adaptaciji Ferenca Nemeta“, a Balog je, još u devetnaestom veku, svoj spev posvetio vođi srpskih ustanika Karađorđu iliti „crnom Đorđu“. Što bi se reklo, nešto kao epsko guslanje o „istrazi poturica“, ali bez gusala, nego više uz violinu i cimbal… Ma jok, nema ni cimbala ni gudala, više su tu električna gitara i elektronska sokoćala, jer Lenard i reditelj Žanko Tomić zapravo sele Crnog u današnje vreme, a umesto „Turaka izjelica“ neprijatelj je sada onaj zli neoliberalni kapitalizam („turkokapitalizam“ u predstavi, da se ostane u duhu izvornika). Tomić i Lenard pažljivo eksploatišu opšta mesta danas pomodnog „antipotrošačkog“ diskursa, koja zvuče baš kao i sam taj diskurs: mestimično racionalno i pametno, a onda najednom isforsirano i sublesasto, ali to predstavi nije mana, jer ona i nije politički teatar u nekom islednički strogom, takoreći frljićevskom smislu; pre će biti da je zabavno (ama ne i puko zabavljačko) poigravanje signifikantnim ideologemima epohe. Arpad Mesaroš, ovosezonska pridošlica iz Subotice, moćan je i gromak u naslovnoj ulozi, prava energetska bomba, i nije slučajno da se njegovo ime pominje već treći (ne i poslednji) put u ovom tekstu: ovaj je mladi glumac obeležio sezonu na izmaku UVSZ, i svakako je veliko pojačanje. No, šarm kojim stripovski uvrnute likove ustanika protiv turkokapitalizma igraju, recimo, Gabor Pongo, Emina Elor, Zoltan Širmer, Gabriela Crnković i ostali opet se mora pomenuti; ne znam za drugi ansambl koji ovoliko „gine“ za svaku predstavu, i u kojem ona loša strana individualnog glumačkog ega manje dolazi do izražaja; ako je ima, oni nekom čarolijom uspevaju da je drže dosledno negde izvan i iza scene.

Na kraju, a zapravo na početku, krajem prošle jeseni, Robert Lenard (a koji li put tek njega spominjem?!) upustio se u naizgled sumanut i umetnički suicidalan poduhvat teatarskog uprizorenja vlastite adaptacije Fame o biciklistima Svetislava Basare. Svako ko je čitao ovaj roman (a ko nije? Ako ima takvog ili takve, neka se odmah pokrije ušima, čučne u ugao i počne da čita!) lako će zaključiti da je pretakanje ove maestralno rastrojene simfonije i šizoidne dijagnoze šizoidnog XX veka (a bogme, vidimo, i XXI) u kojoj ne-štreberski postmodernizam (u neku ruku nalik onom koji će tek mnogo kasnije ispisivati najzaguljeniji Rusi poput Peljevina ili Sorokina) susreće rableovski humor i sviftovski satirični potencijal, elem, da pretakanje svega toga u teatarski svet koji – ma koliko da je „avangardan“ – ipak počiva na sasvim drukčijim, mnogo „materijalnijim“ pretpostavkama, gde se s kauzalitetima svakovrsnim ne da tek tako slobodno poigravati, obećava košmar, prvo za autora, potom za glumce, naposletku za publiku. Vedro i elegantno je Lenard izbegao te zamke i džombe na putu, stvorivši vlastitu Famu koja je i te kako naslonjena na Basarinu, ali je i osavremenjena i prilagođena novoj epohi i drukčijem žanru, pridodavši starim (para)ideološkim opsesijama i paranojama nove, „sajberizovane“, a što u konačnici donosi optimalan rezultat: nekako je „sve tu“ a da, opet, ništa nije zalutalo na scenu iz drukčijeg vremena, prostora ili žanra. A tu su, bogme, i neizbežni Evanđeoski biciklisti ružinog krsta, čiji sastav se menja od izdanja do izdanja, pa tako i ovde, na sceni UVSZ, ima prinova, među kojima je dolepotpisani bio polaskan da čuje i sopstveno ime (bar na premijeri, he he)… Hvala, brothers & sisters po evanđeoskom biciklizmu, nadam se da neću izneveriti ukazano mi poverenje! Ceremonijalmajstor je Daniel Husta, Arpad Mesaroš pleni, zrači i ukazuje na to da će ovo biti njegova sezona; nego, da li da još jednom spomenem Eminu Elor, Gabora Ponga, ali i Gomboša, Silađija, Figuru? Bože, pa naravno.

Ništa od toga, eto, nećete videti na Pozorju, ali nema veze, Ujvideki sinhaz je u ovoj sezoni na izmaku pravi mali festival za sebe; prvoklasna manufaktura male mađarske pornografije delujuća u okruženju velike srpske pornografije. Žanr koji iscrpljuje ali, eto, i inspiriše…