Blago neukima, njihovo je carstvo nebesko. Posle epizode s Jovankom, dugo sam lutao. U depresiji sam ležao pored gomile pepela na parketu – uništio sam sve knjige o meditaciji koje mi je dala. Ali, trebao mi je neki vodič. Dve noći sam lutao bez cilja i najednom stao. U kiosku ispred ambasade sedela je policajka i čitala recepte. Na garažnim vratima bio je zalepljen plakat Svesrpski sabor – Ne damo Kosovo.
Anonimni književni konkursi imaju svojih draži: ako „žiriraš“ u takvim prigodama, oslobođen si balasta imena autora ili autorke, lišen si svakog mogućeg „konteksta“ i skoncentrisan samo i jedino na sam Tekst; naravno, tako bi uvek trebalo da bude bez obzira na okolnosti, i pošteni žirista će nastojati da se tako i ponaša, ali ko od nas sme da založi ruku u vatru da mu to baš uvek i svih 100 odsto uspeva?! Čovek je krhka posuda puna mana… Kako god, pre koju godinu sudelovao sam u žiriranju na jednom takvom konkursu za priču, koji je raspisala biblioteka u Šapcu. Na drugoj strani, takve su prilike i muka duhu jer se najčešće valja probijati kroz masu beslovesnog i diletantskog štiva i tek poneko medioktitetsko ostvarenje; kada u svemu tome naletiš na nešto što kvalitetom znatno odskače, ne možeš da ne poskočiš na stolici od radosti. Meni se to dogodilo dok sam čitao priču Zaborav, briljantan i briljantno duhovit real-time opis ovdašnjih pretencioznih sujeverja, paranaučnih sma(t)ranja i drugih beslovesnih popularnih verovanja, zapravo idealno prispodobivih kroz zamorno glagoljanje kakvog raspričanog šofera. To kako pripovedačev protagonista tone u potpuno, po sebe i druge pogibeljno ludilo i autodegradaciju sve „oslobađajući svoju svest“, to je bilo naprosto razgaljujuće čitalačko iskustvo. Srećom, tako je, ili slično, mislilo i drugo dvoje članova žirija, i ta je priča osvojila prvu nagradu. Kada smo otvorili šifre, ispostavilo se da je autor priče građanin Bubnjević Slobodan iz Pančeva, inače diplomirani fizičar, ali i, khm, novinar nedeljnika Vreme… Uf, pomislio sam, ko će sad da me opere od sumnjičenja svake dokone suklate i zamlate koja će reći da sam preko veze i na protekciju nagradio redakcijskog kolegu?! Ali, ko mari: priča je sjajna, a svetu se ionako ne može ugoditi, pogotovo ne onima koji o drugima uvek sude olako negativno i sa dubokim nepoverenjem jer sude iz sebe, tj. iz onoga kako bi se oni ponašali na njihovom mestu…
Koju godinu kasnije, evo priče Zaborav u drugoj proznoj zbirci Slobodana Bubnjevića Strah od promaje. I ništa nije izgubila na drugo čitanje… Zbirka Strah od promaje u izvesnom je smislu „konceptualna“, u tri poglavlja sa po četiri priče raspoređen je svojevrsni katalog popularnih strahova, u neku ruku „srpskih“, tj. onih koji su stereotip za ove krajeve – kako i sam naslov zbirke sugeriše – ali i sveljudskih, univerzalnih. Način, tj. ključ po kojem je autor „raspoređivao“ ove priče nije mi uvek bio baš proziran, a ponekad mi je izgledao i sasvim proizvoljan, ali to na koncu i nije naročito važno. Važnije je kakve su priče, a tu već nema sumnje da je Bubnjević znatno napredovao u odnosu na prvu zbirku (Perturbacije i druge nevolje), pre svega utoliko što je „relaksirao“ rukopis, učinio sopstveni prozni iskaz znatno fleksibilnijim, time i potentnijim za razvijanje punog pripovedačkog naboja (ko u tom „relaksiranju“ ne uspe, taj uvek ostane neka vrsta docirajućeg monologiste, što u prozi gotovo uvek iritira…).
Iako se, kažem, radi o zbirci priča koja ni „nema nameru“ da se poveže makar i u najlabaviji roman, ove proze u relativno kompaktnu celinu spaja svojevrsna strahologija, ali i priča o baucima i verovanju u njih, a bogme i lik Stanislava Bauka kao savremenog izdanka srpske loze Bauka, preko koje su prelazile sve moguće balkanske istorijske pošasti, naravno ne bez njenog aktivnog učešća, katkad u vidu počinioca, katkad žrtve. Dakako da to nije slučajno: ova je zbirka ponajpre melanholična ili rezignirana storija o istorijskim udesima koji su ovdašnje ljude izbacivali iz ležišta, a neretko i iz razuma: naravno da ale i bauci za njih moraju da postoje, pa lično su ih videli i osetili… Od priče do priče, autor menja sredtsva, postupke, sižee: čas je to urbano-realistički postupak, kao u dugačkoj prozi Freska smeštenoj u današnju „postkosovsku“ i politički-vrednosno sasvim ciničnu Srbiju i u jedan njen omanji gead koji nekako jako podseća na Pančevo (ali je to istovremeno i sasvim nebitno), čas istorijska fikcija, ne bez elemenata horora, fantastike, zaumnog… a opet daleko od svakog „žanrovanja“ jer Bubnjevića, reklo bi se, to zapravo ne zanima, nego samo isprobava različita sredstva u bazično uvek istoj priči o ljudima zatečenim usred istorijskih vihora – obremenjenim ili barem sapetim svakovrsnim zabludama i predrasudama (svojim ili tuđim) – namernih poništavanju svega dobrog u njima. I gle, ne baš slučajno, često se tu negde zapati i neka ljubavna priča, kao neizostavni kontraški, biofilni element…
U najboljim svojim trenucima, ova je knjiga znatno iznad recentnih standarda „sredine“. Osim spomenutih, tu su recimo i Zamišljeni slučaj koji kao da je pisao Basara na steroidima, ili upečatljiva naslovna „tranzicijsko-ekološka parabola“, ili Predskazanje, Donje polje, Because the Night… Više nego dovoljno za kišno septembarsko veče uz svetlost ponoćne lampe i uz dobro zabravljene prozore, da ne bude promaje…
