Postoje ličnosti koje su toliko prisutne u našem životu svojim delom, ogromnom energijom i lakim korakom, mladićkom dobrom voljom i spremnošću da saslušaju, razumeju, podrže, da učestvuju, svojim angažmanom i realnom prisutnošću u umetničkim i društvenim događajima. Zato i ne pomišljamo da se može telo takvog bića i zaustaviti, a to se upravo desilo sa Vladimirom Veličkovićem. Zatečenost i neverica. Brzo prisećanje kad smo se sreli, šta smo razgovarali, kako je to izgledalo, šta smo se dogovorili… Da, sreli smo se letos, u Galeriji SANU, na izložbi Grafičkog kolektiva, donela sam mali deo lamperije i dogovorila se sa Vladom da spremi rad za izložbu Telo galerije-Identitet mesta, koja referiše na naš aktuelni problem. Da, negovao je prijateljstva, a jedno od postojanih je bilo vezano i za Grafički kolektiv. U svojoj akademskoj recenziji povodom 70 godina rada Grafičkog kolektiva, ovog aprila piše:.. „Ja koji sam rastao uz Grafički kolektiv i prvi put u njemu izlagao 1951. godine, taj dugi put od sedamdeset godina pratio sam i u njemu više puta učestvovao… Programsko bogatstvo, smelost i radoznalost za ono što se radilo i kod nas a i u svetu, Grafički kolektiv, ta mikro institucija od par kvadrata, realizovala je sa velikim uspehom…“
Tinejdžerski uzrast (prvi put izlagao 1951. na izložbi Mladi umetnici Srbije), rana mladost i studentski dani (na arhitekturi) protekli su mu u znaku začaranosti magijom likovne umetnosti. Tako je u procesu samo/edukacije i slikarskom formiranju Veličković prošao put od posvećenog i prilježnog zanesenjaka koji studira radove starih majstora, preko kratkog kontakta sa Medijalom, do školovanja u Majstorskoj radionici Krste Hegedušića u Zagrebu, putu ka svojevrsnoj kreativnoj inicijaciji kada je utemeljio svoju slikarsku recepciju i samopouzdanje. U građenju umetničke tematike ovaj slikar je prolazio različite faze obeležene vidljivim afinitetom za tradiciju, stare majstore i uzore iz istorije umetnosti – od Direra i El Greka, Karavađa i Goje, preko Mejbridža do Šongauera, Grinevalda i drugih. Očito, u profilisanju Veličkovićevog stvaralačkog karaktera dogodila se srećna simbioza germanske metodičnosti u koju je inteligentno inkorporirana balkanska duhovnost, južnjačke ekspresivnosti i mediteranske kontemplativnosti. Isto tako, učvrstio je ikonični korpus narativne vizuelizacije dramskih replika i kreativne fikcije straha, nade i sumnje. U svom umetničkom radu oslanjao se i na dokument, predložak u crtežu, kolažu, slici, grafici, pitajući se da li autentična dokumenta umetnosti i kontinuiteta u vremenu imaju snagu argumenata? Mišljenje da crtež predstavlja najintimniji deo stvaralačke ličnosti potvrđen je i u slučaju Vladimira Veličkovića. Svakako, crteži i kolaži predstavljaju idejni i vizuelni rečnik umetnikovog slikarskog bića. Jezičko kodiranje upadljivih, snažnih i ekspresivnih kadrova u kojima se razvija shema oštrog crtačkog rukopisa, uz elemente dokumentarnog karaktera kao što je fotografija, znak, slovo, produbljuju kompleksnu ikonografiju njegovog dela, njegovo značenje i smisao. Kritičar je za njega rekao da je „slikar sopstvenog istorijskog vremena i slikar sopstvenog pogleda na to istorijsko vreme“.
Mada je od 1966. godine stalno nastanjen u Parizu gde je na međunarodnoj umetničkoj sceni rasla Veličkovićeva intenzivna umetnička karijera, on sve vreme ostvaruje žive veze sa rodnim Beogradom i jugoslovenskim kulturnim prostorom. Dve žene su imale značajne uloge u tim procesima i tamo i ovde – čuvena Vladina mama Lenka i supruga Maristela. Vlada je razumeo prirodu umetnosti ali i prirodu ljudskih odnosa. Građanske norme i vernost idealima i idejama zalog su njegovog porodičnog vaspitanja. Mada je po vokaciji od rane mladosti slikar, ipak je diplomirao arhitekturu da bi ovim malim ustupkom poštovao i autoritet svog oca, univerzitetskog profesora. Sreća, kvalitet njegove ličnosti je i sposobnost da nalazi pozitivan stav, pa je i iskustva sa studija arhitekture inkorporirao u vlastitu umetničku praksu, rečima, vreme nije izgubljeno.
Sredinom 60-ih godina Veličkovićev slikarski jezik približio se evropskoj novoj figuraciji i u tim estetskim okvirima utemeljena je poetika njegovog opusa. Neosporno, u pomenutom spletu okolnosti i ličnom izboru moguće je razumeti autorov postojani afinitet za figuraciju kao i angažovani stav koji je u kritici cenjen kao čin velike moralne hrabrosti. Sa velike liste priznanja izdvojimo članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Politikinu nagradu, članstvo u Francuskoj akademiji. Velike i retrospektivne izložbe kod nas i u svetu, monografije, filmovi, referentne studije i stotine bibliografskih jedinica deo su ovog ogromnog stvaralačkog opusa.
U kontekstu prilika u kojima se ovde živelo, posebno tokom 90-ih godina, Veličković je prihvatao i određeni društveni angažman; kao altruista pokazao je puno dobre volje da pomogne mlade umetnike, a imao je sluha i za druge akcije inicirane u domovini; pomagao je nesebično ne štedeći trud ni zavidnu profesionalnu poziciju. Novcem od jedne nagrade obnovio je bibliotečki fond umetničkog fakulteta, a od drugog priznanja ustanovio je nagradu za crtež mladim autorima.
Kao kultno mesto beogradske grafike, poligon razmene umetničkih ideja i susreta stvaralaca, Grafički kolektiv je održavao kontakte sa našima u svetu. Veličković je uvek bio otvoren, agilan i imao je zavidnu produkciju pa je saradnja sa njim bila jednostavna. Laureat je nagrade „Veliki pečat“ 1972. što je samo učvrstilo uverenje da je Veličković respektabilno autorsko ime i u mediju grafike. Fascinantan je njegov profesionalni fokus i elan da brine o svakom detalju prilikom pripreme izložbe, često je sam dizajnirao svoj katalog (ili aktivno učestvovao u stvaranju), ne ostavljajući prostora za eventualni propust. Povodom proslave 60. rođendana Grafičkog kolektiva 2009. priredio je izložbu grafika i kolaža iz ciklusa „Bestijarij“, a potom je celu izložbu poklonio Kolekciji Grafičkog kolektiva; ova velika donacija predstavlja gest profesionalnog i altruističkog vrha. Deo Veličkovićevog karaktera su i izbalansirana socijalna i emocionalna inteligencija i sluh za pravdu. Kada je proteklih godina nastao problem oko prostora u kome Grafički kolektiv stanuje od 1949, razgovarao je sa ministrom kulture zalažući se da galerija zadrži svoj prostor, kao deo moralnog prava.
Sudbinske, velike teme o čovekovim afektivnim stanjima i krhkim životnim tačkama o rađanju, o seksualnosti, o animalnosti ili o smrti – Veličković je referirao i komunikativnim nazivima radova – Gonjenje, Trkači, Panika, Mučenje, Agresija, Orator-velika glava, Gubilište, Rađanje, Erekcija, Prepreka, Noć, Atentat, Ambis, Pad, Eksperiment – u kojima se zapravo potencira ekspresija društvene realnosti i ideologije.
Pre svega svedok ali i učesnik u isto vreme, slikar jakim vizuelnim metaforama proverava patologiju agresije, zločina i mučenja u kojima, bez obzira na vremenski kod, nema razlike između mita o Sizifu, Tezeju, Prometeju, Hristu ili savremenom ratniku, teroristi i/ili građaninu.
Vlada Veličković, stvaralačka ličnost snažne imaginacije i razuđenog idejnog i vizuelnog koncepta, inteligencijom i umetničkom transpozicijom danas u večnost načinio je i sopstvenu Nojevu arku.
