Nedavna skandalozna prednovogodišnja sudska anegdota uključila je R&B multimilionere Black Eyed Peas i Džordža Klintona u još jednom slučaju neovlašćenog kopiranja, odnosno krađe pesama ovog autora od strane pop zvezda. Tako je ime ove rane umetničke zvezde fank muzike ponovo zasijalo sa ekrana – iz pravih razloga. Mada ne tako poznat kao Džejms Braun, u savremenom čitanju pop istorije odavno je postalo jasno da se radi o najsemplovanijem autoru ikada, i – kroz svoje grupe Funkadelic i Parliament – jednom od najuticajnijih afroameričkih autora u modernoj muzici.
DOSTA SMEHA U DETROITU: Kad je, bežeći od zanata frizera i slabog uspeha ranih pokušaja da snimi hit u Nju Džersiju i Filadelfiji, Džordž Klinton zašao kolima u Detroit – grad je goreo. Bilo je to kasnih šezdesetih, kada je američka vojska intervenisala na ulicama ovog grada zbog rasnih nemira u kojima je život izgubilo preko 40 ljudi. Prizori unutrašnjeg rastakanja građanskog života bili su malo previše za ostatak Amerike, kojoj su takve slike došle po prvi put u dnevnu sobu posredstvom TV-a. Nije bilo rečitijeg dokaza da je atmosfera na ivici implozije: vijetnamski rat je polako dolazio kući. U istom gradu su MC5 i njihova dementna mala braća The Stooges tek kretali u svoj kazneni pohod novim bespućima rokenrola, loženi istom vatrom upitanosti nad svakovrsnim lažnim moralom na kojoj se ogrejao i Džordž Klinton.
Odatle do fanka kao religije ritma na basu bio je jedan korak, a Džordž je već imao tu ideju, realizujući je, tokom raspada Detroita i kasnije devastacije Amerike tokom sedamdesetih, sa misionarskom koncentrisanošću, i to kroz dve svoje grupne inkarnacije – Funkadelic i Parliament (prva više fank-rok, druga fank-soul). Ovaj konglomerat sa članovima koji su se pojavljivali u obe postave, zabeležio je 40 R&B hitova, na albumima koji su redovno dosezali zlatne tiraže, ostajući i danas aktuelni zahvaljujući činjenici da je Džordž Klinton od njih stvorio svoj samodovoljni, idealni muzički mikrosvet. Naime, Klinton se na sceni pojavio kao supkulturna činjenica koja je diktirala tokove, guru samorodnog pokreta koji je tokom sedamdesetih od fank muzike napravio novi autentični afroamerički kulturni pravac, stvarajući svoj stil odevanja, način pričanja i novi sistem vrednosti u kome je napokon bilo mnogo mesta i za mlade belce. Sa sve mind expanding drugs pod miškom i naučnofantastičnim stripovima pročitanim u časovima samoće, Klinton je negovao lični kult superheroja koji ljude oslobađa muzikom, oslobađajući im prvo telo, pa potom um.
NE MORAŠ DA PLAĆAŠ DA MISLIŠ: Trilogija albuma grupe Funkadelic objavljenih 1970. i 1971. čini rani vrhunac Klintonove ideologije ekstatičnog fanka smeštenog pod okrilje globalne rok kulture. Već je prvi album Funkadelic bio prilično gromoglasna objava nove estetike, potom je odmah usledio za uspeh prelomni i rečiti Free Your Mind… And Your Ass Will Follow, a ovaj istup protkan hipi pozitivizmom koji je počeo da sumnja u sebe brzo je na legendarnom Maggot Brain zamenjen samorazarajućim dekadentnim rokerskim spleenom kojim je objavljen kraj naivnih snova. Marvin Gej i njegov slavni srceslamajući What’s Going On, nastao na sličnim pozicijama post-hipi razočaranosti, beše dečja promenada prema ovom pretećem ključanju.
Pošto je na debiju sam lansirao autentičan zvuk dubinskog krosovera – svojevrsnog crno-belog organskog miksa koji stavlja divlje rokenrol gitarsko režanje na plesni bas temelj i ritam sekciju – Klinton je na sledeća dva izdanja prevazišao sva očekivanja definišući „crnački rok“, odnosno hard-rok-fank sa osnovom u zaostavštini zaraznih plesnih rhythm and blues ritmova ukrštenih sa improvizacijama u potrazi za produženim transom. Nije nikakva tajna da ih je Klinton producirao na „acidu“, jer su sve vrste mind expanding iskustava, kao opozit materijalističkoj svakodnevici i ratnom stanju, bile zahtev dana kome je i njegova muzika pokušavala da odgovori. Džejms Braun tamo nije išao, a Slaj Stoun se odatle nije vratio, pa je nekako jasno ko je tu otišao najdalje i ostao čitav. Bar donekle.
Muzika Funkadelica nije bila umiljata, već je nastavljala da igra u konfuziji sedamdesetih, počinjući tačno tamo gde je stao Hendriks razapinjući američku himnu na Vudstoku, ne nalazeći izlaz ni u plamtećoj gitari. Jednako radikalne prema vladajućoj kulturi i stranputicama potkulture, kao i već pomenuti Igijevi The Stooges ili MC5 sa ritmom u sebi, ovi crnci su nosili uniforme ljubavi, mnogo pre nego što su se u sličnim odorama pojavili Prince ili Public Enemy.
RITAM DA SE SKITAM: Koristeći metaforu „plemena“, Klinton je stvorio oko svog mnogoljudnog benda zajednicu koja je upijala uticaje i transformisala ih u poeziju u pokretu, komentarišući sva moguća zbivanja oko sebe. Muzika je kod njega bila jedini društveni pokret vredan pomena, osnov za drugačiju egzistenciju mimo pravila društva i mimo pogrešne politike, otvaranje za sve drugačije mogućnosti u životu i jedna vrsta novog magijskog spoja oslobođenja tela i duha. Strastan, ali ne napadan socijalni angažman i uživanje u svim lepotama telesnosti, dve su stalne linije koje se nigde ne prepliću ovako snažno i uporno, dajući Klintonovom stvaralaštvu oštricu za kojom su mnogi žudeli, rešenu misteriju duhovnog oslobođenja kroz čulno.
Protežući se kao šljašteći rezanac duž mračno dosadne dekade, sledeći poduhvati već su ujednačene spiritualne fankadelične epopeje kroz nepregledne vožnje ritmova koji naizgled nikad neće prestati: America Eats It’s Young (1972) ambiciozan je dupli album na kome se originalna psihodelija i fank mešaju sa pomalo didaktičkim društvenim komentarima, skrivenim u igre reči – ali daleko od toga da gube na sočnosti, jer se blistavi basista Butsi Kolins upravo ovde pridružuje možda najvećem ansamblu frikova koji je ikad bio na okupu. Cosmic Slop (1974), sa svojom novopronađenom ležernošću, okreće se više futurističkom plesu i neka je vrsta novog početka, kao samolansiranje celog projekta u svemir odakle posmatra namučenu planetu, priznajući da se ovako dalje nije moglo (u to vreme je Džordž izjavljivao da je San Ra njegova inspiracija, odnosno da se ne poznaju ali da „ručaju u istom restoranu“). Od ovog omota se kroz saradnju sa Pedrom Belom uspostavlja drugačiji tretman pakovanja albuma i klasična klintonovska stripovska tenzija oko muzike – omot ploče postaje deo izraza i na njemu se kroz sličice odvijaju dodatne epizode, komentarišu i dopunjavaju pesme, promiču razni likovi i uopšte dodaje se na ukupnoj poruci.
Užarena zvezda Džordža Klintona sijala je najjače na koncertima, na kojima se jedan od najotkačenijih spektakla na pozornicama ikada upotpunjavao aktivnim učešćem drugog dela zajednice – publike. U to vreme na sceni je znalo da se nađe po 30 osoba u najčudesnijim odorama, uključujući i pelene, neki od njih su izlazili na binu iz letećeg tanjira, a uz originalne genijalce kao što je gitarista Geri Šajder, ravnopravni članovi behu nekadašnji veličanstveni pitomci pratećeg orkestra Džejmsa Brauna – Butsi Kolins, Fred Vesli i Mejsio Parker. Pomenute ploče, kao i remek-delo paralelne grupe Parliament, Klintonova programska Biblija po imenu Mothership Connection (1975) – danas predstavljaju muzički najcitiranija izdanja u modernoj afroameričkoj muzici. Kako je i zašto do toga došlo?
FANK FUTUR: Pomenutih prvih nekoliko albuma Funkadelic predstavljaju magnum opus koji uspostavlja fank kao žanr u kome se ima šta reći na visokom artističkom nivou, a ne samo kao plesno ludilo. Ali finalni update njihovog zvuka dolazi u pravom istorijskom trenutku, tik pred pojavu hip-hopa, u vidu brilijantnog povratka u vrhunsku formu na ambiciozno aranžiranom fank-rok albumu One Nation Under A Groove (1978), i pratećem Uncle Jam Wants You (1979) – baš kad se izvesni Afrika Bambata pojavljuje sa Zulu Nation da pomiri bande Njujorka, i kasnije počne da ohrabruje semplovanje u ranom hip-hopu, donoseći Klintonu novu uličnu slavu. Naime, bas linije i poruke njegovih pesama bile su savršene za prerađivanje i skrečovanje u rep muzici koja se zasnivala isključivo na ritmu i poruci – ključna reč u tom procesu bila je groove. Džordž Klinton, naime, uvek je imao gruv, makar niko nikad ne saznao šta ta reč znači.
Stvari počinju da se ubrzavaju posle 1980, baš kad članovi njegovog nekadašnjeg P-Funk konglomerata počinju da se tuže međusobno zbog nejasnih prava na pesme. Odnekud se pojavljuju momci koji liče na izgubljene članove Klintonovih bendova da poguraju fank ka novim predelima pop ozbiljnosti – Rik Džejms sa albumom Street Songs i hitom Superfreak (1981, kasnije i sam tako besramno i jednokratno pokraden od strane MC Hammera), ali još ranije i mlađani Prince (već od 1978). Broj učenika koji su studirali Klintonove radove od tad neprestano raste, a njega zatičemo kako producira svoje večne fanove Red Hot Chili Peppers (Freaky Styley) koji su kasnije proslavili jednu moguću verziju njegovog zvuka, kako snima pesme sa novim rep legendama kao što je Tupac Shakur ili britanskim alternativnim zvezdama Primal Scream, kako ga maksimalno sempluje hip-hop bogataš Dr Dre (kreirajući G-funk zvuk), ili mu na solo albumu gostuju Public Enemy a izdaje ga lično Prince (Cinderella Theory). Čisto da bi im svima zadao novi zadatak, tokom ranih osamdesetih je još jednom dokazao koliko je ispred, kada to hoće – projekti Computer Games i R&B Skeletons In The Closet lansirali su pojednostavljen elektro-fank zvuk i prateću vizuelnu estetiku video-igrica, dajući osnovnu azbuku za današnje potrošne ideje konfekcijskog hip-hopa kao one već pomenutih Black Eyed Peas, ali i mnogo zabavnijih autora tipa Outkast ili Kanye Westa.
Godine 1997. postao je deo Rock’n’roll Hall of Fame, a 2009. je proglašen za „Urban Icon“ od strane BMI (udruženja kompozitora). Ostala je još samo jedna nepobitna činjenica u vezi s Džordžom Klintonom – njegovo najjače oružje uvek je bio humor, duhovitost s kojom je prilazio i teškim i lakim temama kojima se bavio, a najviše sebi samom: „Ako si previše ozbiljan, ljudi te brzo provale i izgustiraju, a ja više volim stalno sebe da iznenađujem i budem kreativno smetalo.“
Nasmejani stari crnac raznobojne kose sa sigurnošću je znao bar jednu stvar – život ima i lepšu stranu.
„If you can describe it, it ain’t funky.“
