Lovci na zmajeve, demone i ostalu stvarnost

U okviru “Srpskog takmičarskog programa” nedavno završenog, 16. po redu Beldoksa, prikazano je čak dvanaest dokumentarnih filmova domaćih autora i autorki, kako dugometražnih, tako i onih kratkog metra. Zoran Janković je u prethodnom broju “Vremena” napisao svoje osvrte na filmove Još jedno proleće Mladena Kovačevića, Prizvan i pozvan Luke Papića i Srđe Vuča, Aurorin san Dragane Jovanović i A Istok reka teče Jelene Radenović, dok ću se ja u tekstu koji sledi osvrnuti na naslove Vodič za obalska utvrđenja Tijane Petrović, Flotacija Eluned Zoi Aiano i Alesandre Tatić, Bugi i demoni Ivana Šijaka i Niko vredan pomena Svetislava Dragomirovića, baš kao i na film Gru tu je koji je na Beldoksu prikazan van konkurencije. U međuvremenu su obelodanjeni i pobednici festivala. Za najbolji film 16. Beldoksa u “Srpskom takmičarskom programu” proglašen je Vodič za obalska utvrđenja, nagradu za najbolju montažu osvojili su Luka Papić i Srđa Vučo za film Prizvan i pozvan, dok je Nagrada za najbolju kameru pripala Aurorinom snu Dragane Jovanović. U “Međunarodnom takmičarskom programu”, nagradu za najbolji film dobio je film TrećIII Karima Kasema, dok je Specijalno priznanje pripalo filmu Zbogom divljaku Serhija Guatakira Sarmienta.

Pobednik festivala u domaćoj selekciji je, za mnoge neočekivano, dvadesetpetominutno ostvarenje Vodič za obalska utvrđenja (A Field Guide to Coastal Fortifications). U pitanju je američko-srpska koprodukcija koja je premijerno prikazana početkom 2023. godine na prestižnom festivalu u Roterdamu, specijalizovan za prve i druge filmove mladih autora koji obećavaju. Autorka Tijana Petrović, koja je ujedno scenaristkinja, direktorka fotografije i montažerka na 16. Beldoksu nagrađenog filma, predstavlja nam jedan filmski esej uz pomoć koga istražuje tehnološku evoluciju vojnih bunkera izgrađenih na obali zaliva San Francisko. Ovo svakako nije dokumentarni film koji na prvu loptu privlači pažnju, u fokusu je prilično nezahvalna tema koja isprva ne pobuđuje preteranu pažnju i koja srpskim gledaocima nije bliska. Imajući navedeno u vidu, autorka je izvukla maksimum iz odabrane postavke. Pred nama je jedan veoma profesionalno snimljen polusatni dokumentarni film, brižljivo konstruisan i sklopljen, film koji veoma studiozno i proniciljivo objašnjava dinamičan odnos između struktura kolonijalne moći i zemlje na kojoj su izgrađene. Vodič za obalska utvrđenja, kako je istaknuto i u najavi, kroz mitologiju pejzaža prati evoluciju vojnih tehnologija posmatranja i veoma spretno, što je primetio i žiri, u svoj narativ integriše raznovrstan vizuelni materijal. Pored fotografije, treba pohvaliti i dizajn zvuka za koji je bio zadužen Jakov Munižaba, te naraciju koja na ekonomičan način obezbeđuje potreban (i neophodan) kontekst. Neosporno, u pitanju je ostvarenje koje će polarizovati publiku i koje svakako nema ambicioznost i zamah nekih drugih naslova iz ovogodišnje ponude “Srpskog takmičarskog programa”, ali koje svakako poseduje ujednačenost i efektnost izrade, te do samozadatog cilja stiže dostojanstveno, laganim I sigurnim hodom.

Niko vredan pomena (I’m People, I Am Nobody), dokumentarni film u trajanju od 73 minuta, svetsku premijeru imao je krajem prošle godine na njujorškom festivalu DOC NYC. Svetislav Dragomirović je autor koga podjednako zanimaju igrane i dokumentarne strukture, duga i kratka forma, a koji je do sada možda i najpoznatiji po drami Horizonti iz 2017. godine. Ključnog aktera filma Niko vredan pomena nijednog trenutka ne vidimo, ali čujemo njegov glas i reči koje izgovara tokom telefonskih razgovora u kojima objašnjava situaciju u kojoj se našao. U pitanju je stariji muškarac iz Srbije, bivši porno-glumac, koji je na Malti uhapšen zbog egzibicionizma i dečje pornografije, i koji isprva pokušava da opravda svoje postupke sticajem nesrećnih okolnosti, da bi se, kako film odmiče, sve više i više zapetljavao u mrežu sopstvenih obmana. Pred nama je (nažalost!) ne toliko neuobičajena, ali svakako bizarna i uznemirujuća priča o čoveku koji je izgubio dodir sa stvarnošću i koji pokušava da racionalizuje i opravda ono što je nemoguće racionalizovati i opravdati. Dragomirović, koji je film napisao, producirao, snimio i režirao, uz pomoć montažera Nemanje Milojevića i kompozitora Vladimira Pejkovića, stvara priču u kojoj je neretko veoma teško pohvatati spone između audio i video-materijala, ali koja svakako ostavlja gorak ukus u ustima i nagoni na razmišljnje. Projekat ovog filma, tada pod radnim naslovom “Prazan, ništavan” podržan je u novembru 2020. godina na konkursu Filmskog centra Srbije za sufinansiranje proizvodnje domaćih dugometražnih dokumentarnih filmova.



Film Flotacija, čije su autorke Alesandra Tatić i Eluned Zoi Aiano, imao je nadavno svetsku premijeru u nemačkom gradu Vizbadenu, u sklopu glavnog takmičarskog programa 23. Festivala centralno i istočnoevropskog filma “goEeast”, a sada je, zahvaljujući selektoru Beldoksa, stigao i pred domaću publiku. Ovo nadahnuto, duhovito i nadasve emotivno delo govori o životu u Majdanpeku, i od svih filmova pobrojanih u ovom pregledu najdirektnije i najotvorenije daje kritiku stanja u zemlji. U 77 minuta je stalo dosta toga. U fokusu je Istočna Srbija i pomenuti Majdanpek, grad sa dvostrukim identitetom, rastrzan između verovanja u natprirodne sile i industrije od koje živi stanovništvo i koju su sada preuzeli stranci. Rudar Dragan poslednja je generacija lovaca na mitske zmajeve među Markovićima. Njegova sestra Desa, udovica sindikalnog vođe, pokušava da zaštiti svoju zaostavštinu tako što će se boriti za prava rudarskih porodica. Tu su i drugi akteri, takođe živopisni i zanimljivi, uglavnom članovi iste porodice. Autorke pristupaju svojim junacima sa puno pažnje i takta, kombinujući ozbiljno i komično, tako da ovaj film u svojoj konačnici veoma precizno i iznijansirano prikazuje izazove života u tranzicionoj Srbiji – sve to bez trunke patetike. Filmski centar Srbije je projekat za ovaj film podržao 2019. godine na Konkursu za sufinansiranje proizvodnje domaćih dugometražnih dokumentarnih filmova.



Bugi i demoni (Boogie&Demons) jednosatni je film u režiji Ivana Šijka koji je na 16. Beldoksu imao svoju svetsku premijernu i koji je dugo nastajao – projekat za ovaj dokumentarac podržan je još 2016. godine na Konkursu Filmskog centra Srbije u kategoriji Sufinansiranje proizvodnje domaćih dugometražnih dokumentarnih filmova. Bugi i demoni donosi priču o svetski čuvenom fotografu Vladimiru Milivojeviću Bugiju koji se specijalizovao za fotografije života na ulici, za život običnih radnih ljudi, ali takođe i kriminalaca, narkomana, marginalaca… Kad god nije na putovanju, Bugi u svom beogradskom ateljeu radi na seriji portreta u tehnici kolodijumskog procesa, pod nazivom “Demoni” – ovom tehnikom davno prevaziđenog fotografskog procesa, ovaj iskusni fotograf želi da zabeleži ono demonsko u ljudskoj prirodi, gotovo kao da se radi o nekom alhemijskom procesu koji na površinu izvlači mrak iz osoba pred objektivom i ogoljuje ga. Bugi i demoni je atmosferičan, impresivno snimljen film (reditelj/senarista Ivan Šijak je ujedno i direktor fotografije), koji nas upoznaje sa jednim zanimljivim umetnikom i čovekom, njegovim svetonazorima i poetikom. U filmu uzima učešće i izuzetno lepa gruzijska glumica Tinatin Tina Dalakišvili, koja postaje Milivojevićeva saputnica tokom njegove radne posete Tbilisiju, a kasnije i neka vrsta vodiča kroz mračan i uzbudljiv svet njegove umetnosti.

Dugoočekivani dugometražni dokumentarni film Gru tu je imao je svetsku premijeru na 16. Beldoksu i prikazan je na zatvaranju festivala. Bojan Vinulović i Renato Rene Miškolci u fokus svoje zajedničke režije stavljaju Dalibora Andonova Grua, pionira srpske rep scene koji je sredinom 90-ih pokrenuo muzičku revoluciju i zauvek obeležio našu popularnu kulturu. Gru tu je koristi obilje arhivske građe i kombinuje je sa izjavama Gruovih savremenika koji su ga poznavali i cenili njegov muzički angažman. Studiozno, prateći Gruovu karijeru od samog početaka, preko albuma koji su od njega učinili regionalnu senzaciju (Da li imaš pravo?, Gru2), do prerane i tragične smrti 2019. godine, film stvara uspelu višeslojnu sliku čoveka koji i danas simbolizuje “dobri duh Beograda” i čije se prisustvo i danas oseća. U pitanju je jedan izuzetno funkcionalan i profesionalno urađen film čije će domete znati da cene poštovaoci Gruovog lika i dela, ali i svi oni koji vole pregledne i informativne dokumentarce. Istina, određeni sagovornici su čist višak (Tijana Dapčević, Viktor Savić, Galeb Nikačević), mada – ukupno uzev – Gru je tu pogađa u centar mete i isporučuje ono što je preko potrebno: dirljivo svedočanstvo puno ljubavi o čoveku koji je obeležio i oplemenio mnoge živote.