Loše i gore

Ponuda filmova u srpskim bioskopima je, ako ćemo iskreno, izuzetno depresivna. Novih domaćih ostvarenja u redovnoj distribuciji neće biti do jeseni, što znači da repertoar popunjavaju uglavnom holivudski naslovi, sa tek nešto malo neameričkih filmova. Od noviteta treba izdvojiti animiranu ekstravagancu Spajdermen: Putovanje kroz Spajder–svet, koja će svakako zadovoljiti i razgaliti poklonike Spajdermena (pa možda čak i one kojima je superherojskih spektakala preko glave), dok je sve ostalo sveže pristiglo veoma, veoma mlako. Dva filma su se posebno izdvojila kao nenadahnuta i neupečatljiva, a to su horor Babaroga i triler Hipnotisan.

Rob Sevidž je reditelj o kome se poslednjih godina dosta pisalo, uglavnom veoma pohvalno, i koji je svojim niskobudžetnim “korona” hororima Gost (2020) i Dashcam (2021) privukao dosta pažnje među poklonicima žanra. Zato ne čudi to što je mladog britanskog reditelja brže-bolje pod svoje uzeo veliki holivudski studio (20th Century Fox) i dao mu prilično velike novce za sledeći film (ali ne i kreativnu slobodu). Tako je nastao horor Babaroga (The Boogeyman) koji je upravo stigao u naše i svetske bioskope. Od ovog Sevidžovog filma se dosta očekivalo, tim pre što se radi o adaptaciji kratke priče Stivena Kinga, pisca koji je stalno aktuelan, ali je očekivani rezultat izostao. Sevidžu žanr dobro ide, to nije sporno, ima dara za stravu, ali ni on nije mogao da prevaziđe ograničenje scenarija koji je sastavljen od najopštijih mogućih mesta.

Nakon iznenadne smrti voljene supruge, udovac Vil Harper (Kris Mesina) pokušava da prebrodi težak period i pomogne svojim kćerkama – buntovnoj srednjoškolki Sejdi (Sofi Tačer) i malenoj istraumiranoj Sojer (Vivijen Lira Bler). No, ne lezi vraže… U njihov dom sticajem okolnosti dospeva čudovište koje se hrani tugom i strahom, i počinje da plete svoju mračnu mrežu. Zloćudno paukoliko biće se krije u senkama i ima samo jednu želju – da dotuče i zatre Harpere, kao što je uradilo sa mnogim drugim porodicama pre njih. Slična postavka je viđena već toliko puta tako da je izlizana da izlizanija ne može biti – čak su ranije već snimljeni filmovi sličnog/istog naslova i manje-više istog zapleta – što sve doprinosi utisku “već viđenog”.

Ova nova Babaroga prilično besciljno luta po mraku i tek povremeno uspe da pokaže zube. Sevidž pokušava da izvuče što je više moguće iz onoga što mu je dato. U prilog mu idu produkcioni uslovi (prethodna dva filma su mu koštala po 100.000, dok je na ovaj novi utrošeno čak 35 miliona dolara) i dobri glumci u udarnim ulogama – Mesina, uglavnom poznat po rolama u romantičnim komedijama, ume da se snađe i u filmu strave, dok je mlada Sofi Tačer (odnedavno poznata zahvaljujući hit seriji Yellowjackets) veoma dopadljiva i agilna glavna junakinja – s tim da te prednosti nisu dovoljne da se od jedne već toliko puta ranije prežvakane postavke izvuče dobar film. Jednostavno, tu pomoći nema: Babaroga je u svojoj biti dosadan film bez iznenađenja, sa nenadahnutim kompjuterski stvorenim čudovištem kome je ovo “prvi film”, ali koje kao da smo već 100 puta ranije videli. Podzaplet sa Sejdinim drugaricama delovao je kao dah svežeg vazduha i narativna linija koja je mogla da odvede do pravih uzbuđenja, mada se na kraju ni iz njega nije ništa izrodilo. Ono što smo dobili je krajnje rutinski studijski horor proizvod, inovativan koliko i čaša koka-kole.

Ali, može i gore… Robert Rodrigez je pre tridesetak godina važio za veliku uzdanicu američkog i svetskog filma, čak se o njemu pričalo kao o “novom Tarantinu”. Nesporno, Rodrigez je imao zlatne trenutke u karijeri, tu su Desperado (1995), Od sumraka do svitanja (1996), Fakultet straha (1998), Bilo jednom u Meksiku (2003), Grad greha (2005), Planeta terora (2007), Mačeta (2010)… Nisu sve to vrhunski filmovi, ali jesu bili voljeni i jesu bili značajni. I tu se negde, oko 2010. godine, taj dobitnički niz prekida. Rodrigez nastavlja da snima i snima i snima, ali sve više gubi na relevantnosti. Alita: Borbeni anđeo (2019) bio je svojevrsni povratak u formu i nagoveštaj da još ima kreativnog kremena u tom starom upaljaču, s tim da taj momentum nije iskorišćen na pravi način. Tako smo došli do Rodrigezovog novog promašaja, paranoičnog trilera Hipnotisan (Hypnotic) koji je, veoma verovatno, i najslabiji film u njegovoj dugoj i plodnoj karijeri.

Ben Aflek u Hipnotisanom glumi detektiva koji istražuje seriju smelih pljački, još uvek ožalošćen zbog misterioznog nestanka svoje kćerke. Kada shvati da konce povlači na sve spreman hipnotizer (Vilijam Fikner), udružiće snage sa gatarom (Alis Braga) kako bi mu pokvario planove. Mada, naravno, ništa nije onako kako na prvi pogled izgleda… Linija između istine i obmane je tanka!

Znam, sve ovo i ne zvuči tako loše, ali Rodrigezova režija je toliko neadekvatna da ostaje nedoumica zašto se uopšte prihvatio projekta koji ga, sudeći po dometu, nimalo ne zanima (što je iznenađujuće, imajući u vidu da Rodrigez već duže od dve decenije priča kako želi da snimi ovaj film). Isto važi i za Afleka kome je već odavno dosta svega: stepen njegove mrzovolje je u Hipnotisanom zaista neverovatan, gotovo pa nezabeležen u holivudskim analima. Da, on glumi, s tim da je lako primetno da sebe prisiljava da izgovara tekst, i da sve što radi radi preko volje, kao da je na to nateran. Aflek je već dugo u glumačkoj krizi, i kada je tako, trebalo bi da se u potpunosti okrene režiji koja mu odlično ide (na domaćem repertoaru je njegova režija Air – višestruko bolja od Hipnotisanog). Scenario Rodrigezovog filma je konfuzan i nelogičan, a celokupni ugođaj delimično podseća na VHS trilere iz devedesetih – rutinske produkcije sa istrošenom zvezdom u glavnoj ulozi, snimljene zbog nekog manjeg ćara, gotovo po inerciji – s tim da su autori tih filmova uglavnom bili svesni da deluju u okviru B produkcije, dok Hipnotisan pokušava da se predstavi kao nešto inteligentno i prevratničko, iako je zapravo pred nama isprazan film bez pravog razloga postojanja.

Rodrigez je na filmu sarađivao sa svojom mnogobrojnom decom, što je lepo, mada ne doprinosi poboljšanju kvaliteta filma. Iako se navodno radi o originalnoj ideji, primetno je da je Rodrigez ovde dosta pozajmljivao, kako od Stivena Kinga (Potpaljivačica), tako i od Kristofera Nolana (Početak), s tim da ništa od toga nije nimalo pomoglo. Hipnotisani je manjkav film u svakom pogledu i praktično označava konačan i neopoziv krah Rodrigezove karijere – ne sumnjam da će on snimati i dalje, već ima najvljeno nekoliko dogovorenih režija, uključujući i nove nastavke serijala Mačeta i Deca špijuni, ali teško da se od njega više može očekivati film koji će biti vredan pažnje.

Imajući navedeno u vidu, Babaroga i Hipnotisan su filmovi koje svakako možete da preskočite a da vas zbog toga ne grize savest, pogotovo ako ste planirali da ih pogledate na velikom platnu. Pored već pohvaljenog Putovanja kroz Spajder–svet, te zaista nadahnute i fascinantno animirane marvelštine, u bioskopima je još jedan crtani film namenjen (nešto) starijoj publici – maštovita i razigrana anima Suzume, kao i animacija za sve generacije i jedan od najboljih filmova godine – Super Mario braća. To su filmovi koji zavređuju vašu pažnju, a njima se mogu, uz nešto malo rezerve, pridružiti i treći Čuvari galaksije. Da li će novi Indijana Džons, nova Nemoguća misija, Barbi i Openhajmer uspeti da spasu bioskopsko leto pred nama? Videćemo! Sigurno je jedino to da će Babaroga i Hipnotisan uskoro biti potpuno – i s punim pravom – zaboravljeni.