Ljubavni trougao i patnja naroda

Drama Dušana Kovačevića Sveti Georgije ubiva aždahu imala je praizvedbu u Ateljeu 212 1986. godine. U vreme kada je prvi put izvedena ova drama je bila vrhunac pozorišnog talasa koji se osamdesetih godina 20. veka bavio temom stradanja srpskog naroda i vojske tokom Prvog svetskog rata, nakon čega je stvorena kraljevina SHS. Ona je imala nekoliko sličnih karakteristika kao i popularne predstave tandema Ćosić-Mihiz: intenzivna naracija natopljena sentencama, srpski narod je jedina žrtva ratnog stradanja u kome se stvarala Jugoslavija, srpski oficir komanduje publici kao svojoj vojsci. Ipak, dramaturški i značenjski ova drama je kompleksnija od Kolubarske bitke i Valjevske bolnice i održala se na repertoaru za razliku od tada popularnih i izvođenih drama/dramatizacija o Prvom svetskom ratu.

...

Kako na savremenoj sceni funkcioniše Sveti Georgije ubiva aždahu u izvođenju ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta i režiji Milana Neškovića? Sasvim dobro! Drama u osnovi ima melodramski sukob unutar ljubavnog trougla koji čine Đorđe Džandar, njegova žena Katarina i švercer i ratni invalid Gavrilo. Taj ljubavni trougao služi tome da dramaturški drži na okupu jednu mnogo širu sliku srpskog društva koje je iscrpljeno i obogaljeno usled nemara vlasti koja vodi ratnu politiku preko leđa siromašnog i napaćenog naroda. Preko Gavrila u dramu ulazi čitav set tragikomičnih likova bogalja (ratnih invalida ili po rođenju obogaljenih) koji pripovedajući svoje životne priče i izgovaraju čuvene kovačevićevske paradoksalne rečenice. Đorđe Džandar je primer čestitog čoveka koji se razočarao i u narod i u državu i samo ga ljubav prema Katarini drži da se sasvim ne raspadne i odustane od života. Katarina je buntovnica u tradicionalnom društvu. Ona s jedne strane odbija da se pomiri sa pozicijom žene, ali s druge strane jeste, i tako pobunjena, deo patrijarhalnog društva jer ne vidi smisao svoje egzistencije van ljubavi prema izabranom muškarcu, dok on sȃm osim što je ljubavnik može biti, ako to želi, švercer, otac porodice, glava kuće… Dušan Kovačević je u podnaslovu komada napisao da je to dramatizacija nenapisanog romana. Na neki način Sveti Georgije… to i jeste jer se u drami mnogo pripoveda: čitaju se pisma, pišu se proglasi, pričaju priče, drže govori… Sva ta naracija je natopljena paradoksom, humorom i spoznajom da velika patnja nije veličanstvena već groteskna. Upravo ta dva motiva komada – ljubavni trougao i patnja naroda usled dejstva vlasti koja ga zloupotrebljava u svoje svrhe su aspekti komada koji danas najbolje funkcionišu.

Reditelj predstave Milan Nešković i scenograf Gorčin Stojanović su inteligentno scenu podelili na dva prostora na kojima se dešavaju ove dve drame. U prvom planu, tik uz portal je prostor kafane u kojoj se skupljaju bogalji. Iznad njih, u drugom planu, je velika kosina na kojoj se odvija prva ljubavna scena. Ta kosina omogućava da se ljubavna scena, iako u drugom planu, dobro vidi kao i scene u kafani, na samoj rampi. U trećem planu je neka vrsta dekora od stabala breza. Drvo breze ima nečeg nežnog i poetičnog, a način na koji su stabla poređana sugeriše i šumu, ali i šikaru iza koje se nalazi reka kojom plovi čamac švercera Gavrila i njegove ekipe. I dekor i kostim (kostimograf Biljana Grgur) su usaglašene tonske palete i deluju kao skladna celina. Istovremeno, zemljani tonovi asociraju na prirodu, zemlju, blato i bedu.

foto: nebojša babić, jdp promo

Dramaturg Jelena Mijović i reditelj Milan Nešković su bili veoma skrupulozni prema tekstu Dušana Kovačevića, ali nisu propustili priliku da neke odnose bolje razjasne. Tako je na primer dobro urađeno što je ubačena efektna koreografisana scena ljubavi Gavrila (Milan Marić) i Katarine (Jovana Belović) kao neka vrsta prologa. Na početku predstave Gavrilo u savršeno skrojenoj uniformi srpskog oficira stoji kao kakav spomenik idealnom vojniku. Zaneta njegovom apolonskom lepotom Katarina se obavija oko njega, pomera ga iz njegove vojničke ravnoteže i zajedno ulaze u lagani strastveni ples koji se postepeno utapa u scenu ljubavnog susreta Gavrila i Katarine pored seoske tarabe (koreograf i scenski pokret Andreja Kulešević). Nakon te vizije apolonski lepog vojnika nama je jasna motivacija Katarine da bude sa Gavrilom – ona ne vidi bogalja, ona vidi onog veličanstvenog vojnika u koga se zaljubila. Gavrilo sa svoje strane ne može da podnese taj svoj “pad” i grub je prema svakom pa i prema ženi koju voli. Milan Marić i Jovana Belović su bili jako dobar ljubavni par. Zahvaljujući frizuri – kosi koja je sva našušurena i razbacana kao kakva griva – Jovana Belović deluje kao nekakva divlja vila i mi verujemo da nju vodi njena strast i da je to strast koja može da sažeže i nju i one pored nje. Kostimograf Biljana Grgur je Jovanu Belović mudro obukla u suknju nešto kraću od one koja bi se u to vreme (pred Prvi svetski rat) nosila i duboke kožne čizme. Zahvaljujući kostimu glumica može da uverljivo odigra ženskog džambasa koji ide protiv ustaljenog reda i morala. Milanu Mariću je kada igra bogalja Gavrila jedna ruka privezana i on nam jako dobro prikazuje to konstantno osećanje napetosti i nervoze čoveka kome nedostaje ruka da bi obavio najjednostavniju radnju. Borba sa nedostatkom koji otežava svakodnevni život zajedno sa istovremenom borbom da ga bliski ljudi ne tretiraju kao hendikepiranog i stid zbog toga što Gavrilo objektivno jeste hendikepiran čini da Milan Marić igrajući lik na te tri žice bude uverljiv i jasan. Treća tačka ovog ljubavnog trougla je Đorđe Džandar koga vrlo dobro igra Nikola Rakočević. Za razliku od apolonskog Gavrila koga je fizički hendikep stisnuo na neprirodnu meru, Rakočević igra Đorđa Džandara kao čoveka koji ima unutrašnju inhibiciju. Đorđe kao da je iznutra sav mali i stisnut na meru makete seoske kuće koja predstavlja njegov dom. Ova metafora male kuće, maloga čoveka, postaje potpuno jasna kada se naspram nje stavi ogromna soba (ni na nebu ni na zemlji Katarinine Tetka Slavke, koju igra Anđelika Simić). Ti njegovi stisnuti, mali pokreti nasuprot širokih gestova Katarine rečito objašnjavaju Đorđevu nemogućnost da voljenu ženi zadrži uz sebe i razjašnjava nesreću ovog trougla. U svetu u kome bi muškarci morali biti veliki i moćni njih dvojica su svako iz svog razloga stisnuti. Zato je Katarina osuđena na te svoje velike tragične amplitude. Glumci koji su igrali društvo iz kafane (Nebojša Ljubišić (deda Aleksa), Teodor Vinčić (Vane Siroče), Zoran Cvijanović (Učitelj), Srđan Timarov (Grk), Aleksandar Đurica (Ninko Belotić), Aleksej Bjelogrlić (Krivi Luka), Joakim Tasić (Rajko Pevac), Miloš Samolov (Reci Vojo), Ognjen Nikola Radulović (Mile) su uglavnom dobri. Naročito upečatljivi su bili oni koji su poput Alekseja Bjelogrlića i Joakima Tasića mogli da fokus igre prebace na fizičku deformaciju ili da stvore karakter preko jezika – dobar primer je Timarov koji igra doktora Grka.

Čitav taj deo predstave oko događaja u kafani dosta dobro funkcioniše jer uspevamo da se povežemo sa situacijom siromašnih, ojađenih i zanemarenih građana preko čijih leđa vlast vodi svoju politiku. Tom osećanju savremenosti jako mnogo je doprinela muzika Vlade Pejkovića i tekst songova Dude Buržujke: “(…) To je život! / kad zli ljudi zlo naume. / Gde se mrtav zaboravi / kad od njega vajde nema / i gde krivac krivca brani, / zakon tu je radi reda.” Ti songovi su zaista učinili da ukupna situacija Kovačevićevog komada odjekne kao nešto što je savremeno i tiče nas se.

To se, nažalost, ne može reći za drugi deo predstave koji se dešava na frontu. Drugi, finalni deo predstave u kome je čuveni govor poručnika Tasića kao da je doživeo pad na premijeri. Deo problema leži i u samom tekstu i njegovom kontekstu. Taj deo teksta – govor poručnika Tasića su Svetozar Cvetković u Ateljeu 212 i Radoslav Milenković u SNP-u govorili pravo na publiku kao da njoj komanduju i to je osamdesetih i početkom devedesetih delovalo katarzično. Međutim u ovom vremenu nakon ratova devedesetih taj bojni poklič izgubio je na snazi i ubedljivosti. Ni sam Marko Janketić kao da nije znao šta će sa tim likom. Njegov poručnik Tasić je sav prenapet, stisnutog glasa, pati od nekih čudnih bolova koji publiku više zbunjuju nego što objašnjavaju lik jer glumac pravi naizgled nelogične prekide u govoru. Scenograf Gorčin Stojanović i reditelj Milan Nešković pokušali su da njegovoj pojavi na početku daju veličanstvenost i dramatiku – kosina koja je predstavljala polje na kome se vole Katarina i Gavrilo se otvorila i postala vojni rov nad kojim raskrečen stoji Janketić kao poručnik Tasić. Nije nam delovao ubedljivo u toj pozi jer smo se pribojavali da bi glumac mogao da padne. Taj problem će se sigurno prevazići igranjem, ali ostaje onaj veći problem, a to je pitanje šta nama danas znači taj njegov poklič: “kad ti slome nož – na ruke, kad ti polome obe ruke na zube, kad ti izbiju i poslednji zub, sve dok mrdaš, dok te ima – napadaj!”. Predstavi bi dobro učinili dramaturg Jelena Mijović i reditelj Milan Nešković da su tekst, kako se približavamo kraju predstave sažimali – oduševljenje herojskim dobom u kome jedan vikne juriš i svi jurnu za njim u pobedu ili smrt odavno je prošlo, što ne znači da se ne može vratiti u novom ruhu zajedno sa novim razlozima.

Drama Sveti Georgije ubiva aždahu definitivno pripada jednom vremenu i jednom viđenju naše istorije, ali uspeva da uhvati korak i sa savremenim trenutkom.