IZA GVOZDENE ZAVESE: Dmitrij Vrubel (SSSR), „Bez naslova“
Da bi što plastičnije prikazali šta se i kako dešavalo u sovjetskoj i poljskoj umetnosti od kraja Drugog svetskog rata do pada Berlinskog zida, kustosi izložbe su radove svrstali u celine, naporedo postavivši artefakte oficijelne državne umetnosti i one nastale unutar nezavisne umetničke scene
Dve stotine umetničkih dela na upravo otvorenoj izložbi u Muzeju istorije Jugoslavije, u zgradi Muzeja „25. maj“, pod naslovom „Iza gvozdene zavese“ reprezentuje zvaničnu i nezvaničnu umetničku scenu Sovjetskog Saveza i Poljske od 1945. do 1989. godine. Osim zbog svoje teme, izložba je atraktivna i intrigantna isto koliko je i vredna zbog podatka da su gotovo svi ovi radovi (181) deo privatne kolekcije poljskog galeriste i kolekcionara Pjotra Novickog, i da je ovo njihov prvi izlazak van Poljske. Pored njega, kustosi izložbe su Silvija Šimanjak i Sarmen Beglarijan.
Da bi što plastičnije prikazali šta se i kako dešavalo u sovjetskoj i poljskoj umetnosti od kraja Drugog svetskog rata do pada Berlinskog zida, kustosi su radove svrstali u celine, naznačivši njihovim naslovima osnovne karakteristike i pravce umetničke scene. I poljska i sovjetska scena prikazane su sa podjednakim brojem radova. Pjotr Novicki u razgovoru za „Vreme“ objašnjava da u Sovjetskom Savezu i Poljskoj umetnost nije imala isti razvoj: „Socrealizam u SSSR traje do osamdesetih godina, a u Poljskoj se zadržao kratko, od 1949. do 1955. godine. Taj pravac u obe zemlje nazvali smo ‘Trijumf ideologije’. U okviru tog dela izložbe, sovjetska oficijelna umetnost čiji je osnovni sadržaj ideja komunizma organizovana je u celinama naslovljenim Revolucija, Lenjin–Staljin, Veliki otadžbinski rat, Od mačeva kovaćemo plugove, Gomila, Srećan čovek i Inteligencija. Naslovi rečito govore šta je zanimalo autore te vrste umetnosti: hrabri borci u boju, veliki portreti vođa revolucije, radnik koji je srećan zato što gradi novu komunističku zemlju, snažna radnička tela, portreti glumaca i pesnika… Državnoj sovjetskoj umetnosti suprotstavljena je nezvanična umetnička scena radovima koji je kritikuju. Tako se, na primer, među izloženim radovima nalazi slika Staljin–Lenjin Eduarda Gorohovskog iz 1989. godine koja je jasna kritika kulta vođe, a sličan je i poliptih Dimitrija Vrubla Ja – sačekaću iz 1990. godine. Na izložbi su ovi radovu pokazani pored zvanične scene, namerno, kako bi što jasnije istakli njihove suprotstavljene stavove.“
POLJSKA SCENA: S obzirom da je socrealizam u Poljskoj trajao samo šest godina, na izložbi je prikazan sa 14 radova (Sovjeta je 48), i kao što je već rečeno, takođe je nazvan „Trijumf ideologije“. Novicki objašnjava da već izložba u varšavskom Arsenalu 1955. godine predstavlja početak umetnosti bez ideoloških ograničenja. Na beogradskoj postavci, taj momenat je najavljen celinom Preteče, atraktivnoj zbog radova dvoje važnih poljskih umetnika: Vladislava Stšeminjskog i Katažine Kobro. Novicki ih opisuje kao vezu između predratne avangarde i nezavisnih umetnika neposredno nakon Drugog svetskog rata. Ona, Ruskinja nemačkog porekla, najvažnija je poljska vajarka 20. veka, a on je bio u redovima belih tokom Oktobarske revolucije, saradnik Maljeviča i ruske avangarde. Oboje su dvadesetih godina došli u Poljsku. Vladislav Stšeminjski je u Lođu osnovao Muzej savremene umetnosti i Akademiju umetnosti. Autor je novog umetničkog pravca, unizma, i bez sumnje je najvažnija figura poljske avangarde. Komunistički sistem ga je, međutim, doživeo kao neprijatelja bez obzira na levičarske poglede i izbacio ga sa Akademije umetnosti. Stšeminjski je nakon toga umro. Katažina Kobro je sama odgajila ćerku Nike, u potpunoj bedi. Spalila je svoje predratne drvene figure kako bi se grejala. Umrla je od raka. Kasnije, Akademija umetnosti u Lođu je nazvana po Stšeminjskom, a njen amfiteatar po Katažini Kobro.
Pokušaj Centralnog komiteta Komunističke partije Poljske da se sloboda makar malo obuzda, formulisanjem Pravila u kulturnoj politici koja su dozvoljavala 15 procenata umetničke slobode, rezultirao je insistiranjem umetnika na slobodi izraza. „Jedna od celina izložbe ‘Iza gvozdene zavese’ nosi naziv 15 % apstrakcije i priča o toj pojavi. Tu su radovi Tadeuša Dominika, Vojćeha Fangera, Stefana Gjerovskog, Kajetana Sosnovskog i ostalih umetnika okupljenih oko galerije Krivi krug u varšavskom Starom gradu.“
Novicki priča da se u to vreme u Sovjetskom Savezu oseća prvo otopljavanje prema Zapadu: 1959. godine, baš nakon posete Nikite Hruščova Americi, u Moskvi je održana „Izložba američke umetnosti“ na kojoj su izlagali Polok, Koning, Rotko i drugi avangardisti. Međutim, kada je Savez likovnih umetnika obeležavao svoju tridesetogodišnjicu velikom izložbom u Moskvi na kojoj su izlagali i umetnici iz kruga Elija Bjelutina, Hruščov je veoma negodovao zbog slika na kojima je čovek predmet eksperimenta. Šta ga je to naljutilo, može se videti u celinama Apstrakcija i Figuracije.
POVRATAK U SSSR: Pjotr Novicki ocenjuje da su do osamdesetih, koje su obeležile velike političke promene i u Poljskoj i u Sovjetskom Savezu, postojale izvesne paralele uprkos različitim okolnostima u kojima su se nalazili njihovi umetnici. Kad je 1981. godine poljski general Vojćeh Jaruzelski proglasio ratno stanje, pooštrena je cenzura što je izazvalo revolt kod umetnika. Celina izložbe koja ilustruje to vreme u Poljskoj nazvana je Umetnost protivljenja. „Tada glumci nisu nastupali na televiziji, slikari nisu učestvovali na zvaničnim izložbama. Organizovane su tajne, kamerne pozorišne predstave, a igrali su se uglavnom tekstovi romantizma i buđenja naroda. Umetnici su izbegavali državnu cenzuru izlažući u crkvi u Žitnoj ulici u Varšavi, ili u Muzeju varšavske arhibiskupije.“
U Sovjetskom Savezu osamdesete su period Gorbačova, perestrojke i raspada ne samo SSSR nego i bloka u kome su bile socijalističke zemlje srednje i istočne Evrope. Taj deo na izložbi nazvan je Transformacija. Pao je Berlinski zid, pala je Gvozdena zavesa, i za sovjetske umetnike se dogodila dugo očekivana sloboda. Liberalizacija kulturne politike dozvolila je da se na izložbama pojave umetnici koje Savez umetnika, organizacija s apsolutnom vlašću, nije priznavala. Na izložbi „Objekat I“ Grafičkog komiteta grafičara prvi put su izloženi radovi nastali u ilegali, osnovana je grupa „Klub ilegalista“ (Klava), pojavile su se razne umetničke grupe – dotadašnji umetnički andergraund je izašao na površinu. O toj promeni se raščulo po Zapadu, Rusi su ušli u modu. Aukcijska kuća Sotebi je 1988. godine lansirala ruske nezavisne umetnike i promenila situaciju na tržištu.
Pjotr Novicki je tada bio galerista i kolekcionar s iskustvom: u centru Varšave, u delu s privatnim prodavnicama i zanatlijskim radnjama, 1977. godine otvorio je galeriju sa delima savremene umetnosti. Bila je to prva privatna galerija u Poljskoj. „Kustosi iz zapadnih zemalja su tada uglavnom skupljali dela nezavisne umetnosti Istočnog bloka. Ja sam skupljao i dela nezavisne i zvanične umetničke scene. Mislim da je u protivnom nemoguće sagledati umetnost u celosti. Time sam se rukovodio i na ovoj izložbi“, kaže Novicki. Prvih godina bavio se najviše poljskim umetnicima zato što do Poljske tada nisu dopirale informacije o sovjetskim kolegama, a i inače Poljake je oduvek više zanimao Pariz od Moskve. A onda je 1987. godine, ponukan interesovanjem Zapada za novu rusku umetnost, otputovao na nekoliko nedelja u Moskvu, za četvrtinu vrednosti automobila žigule kupio sliku od Vladimira Jankilevskog, i počeo da skuplja rusku savremenu umetnost.
Pjotr Novicki kaže da se nije zainteresovao za Ruse zato što su postali moderni, već zbog želje da upozna sovjetsku umetničku scenu. Na početku nije znao kako da krene u osvajanje tog novog prostora, kako da uspostavi kriterijume – kriterijumi njegovih kolega sa Zapada su, po njegovom mišljenju, bili neadekvatni. I, kao što se na primeru poljske umetnosti pokazalo kao pravi put i način, i ovog puta se zainteresovao i za režimske slikare i za avangardiste. Prva izložba njegove kolekcije ruske umetnosti „Ne! – i konformisti. Forme sovjetske umetnosti od 50-ih do 80-ih godina“ u Narodnom muzeju u Varšavi 1994. godine i danas slovi za primer dobrog koncepta: sučeljavanje suprotnih stavova kako bi se sagledala celina.
Beogradska izložba omogućava upravo to. Biće otvorena do 15. februara.
Prvobitna namera kustosa ove izložbe Pjotra Novickog, Silvije Šimanjak i Sarmena Beglarijana bila je da u svoju postavku uključe i umetnost Jugoslavije, treće najveće zemlje srednje i istočne Evrope u vreme koje opisuju, ali nisu uspeli. „Mi ne poznajemo dovoljno umetnost Jugoslavije da bismo sami odabrali radove za izložbu, pa smo očekivali da ćemo to postići uz pomoć stručnjaka iz Beograda“, kažu u razgovoru za „Vreme“ Pjotr Novicki i Silvija Šimanjak. „Obratili smo se Muzeju savremene umetnosti, ali njihova kolekcija je nedostupna zbog renoviranja zgrade. Zatim smo se obratili Ministarstvu kulture, a oni su nas uputili Ministarstvu inostranih poslova zato što oni imaju kolekciju. Kontaktirali smo i sa vašim samostalnim kustosima, očekujući od njih stručnu pomoć prilikom biranja radova. Međutim, desilo se da su nam iz Ministarstva inostranih poslova odgovorili tek posle dva meseca, i to negativno: smatrali su da njihovi radovi nisu na zadovoljavajućem nivou, da nisu reprezentativni. Mi tada više nismo imali vremena da potražimo eksponate za izložbu od vaših privatnih kolekcionara. Takođe, vaši nezavisni kustosi su smatrali da umetnost Jugoslavije ne pripada temi kojoj se bavimo zato što Jugoslavija nije bila iza Gvozdene zavese. Nisu prihvatili naše objašnjenje da hoćemo da prikažemo umetnost velikih komunističkih zemalja. Mi, naravno, nismo hteli da menjamo naslov izložbe. Šteta je što nismo uspeli da ostvarimo prvobitnu ideju.“
OSLOBAĐANJE: Lešek Sobocki (Poljska), Zagušljivo, 1984.
SOCREALIZAM: Maks Birštajn (SSSR), Dojilja iz Holmogora, 1953.
Ježi Novoselski, Košarkašice, 1950.
Jonaš Štern, Geometrijski portret, 1953.
Katažina Kobro, Pogled s našeg prozora, 1948.
Eduard Štajnberg, Selo i baloni, 1962.
Učenici Škole za dizajn, autori humanitarne izložbe „DizaLica“ koja je upravo u toku, sav prihod namenili su studentima u blokadi Fakulteta likovnih i Fakulteta primenjenih umetnosti. Kažu da im je izložba bila neka vrsta spasa, „osetili smo za šta smo sposobni i da kao umetnici imamo moć“
Predstava koju je dovela direktorka Šabačkog pozorište nije predstava Teatra „Slavija“ kao što ona tvrdi. Ne zna se kojim novcem je plaćena ni koliko. Zna se samo da su ulaznice podeljene besplatno SNS kolektivima
Sa nekim našim pesnicima, jednim filozofom anarhizma i drugim prijateljima, pravili smo neke hepeninge na kojima smo na bini kuvali špagete. Na dva-tri gostovanja ovog hepeninga oterali su nas sa bine, jer je to bilo previše ludo. Bio sam ubeđen sam da će “Pankrti” trajati koliko i ti hepeninzi. Ali desilo se sledeće: kad smo svirali u Moščanskoj gimnaziji svoj prvi koncert – koji smo inače reklamirali kao “Prvi pank koncert iza Gvozdene zavese” – toliko je puno ljudi došlo da smo se iznenadili. Da su pripadnici sile reda i zakona tom prilikom svratili, ne bi ni mogli da uđu unutra, jer je u sali sve bilo skroz puno, a i da su nekako ušli, ne bi ništa razumeli
Izdavačka kuća Biblioteka XX vek organizovala je, dan pre nego što će se ovaj broj “Vremena” pojaviti na kioscima, svoj sajam knjiga u Novom Sadu i posvetila ga Teofilu Pančiću. Objavio je Teofil u XX veku šest knjiga: Urbani Bušmani 2001, Čuvari bengalske vatre 2004, Kroz klisurine 2007, Vremeplov na remontu 2010, Kritika vatrene moći 2013, svih pet s podnaslovom “Život i smrt u srpskom postkomunizmu”, te Karma koma 2007, a neposredno pred novosadski sajam pojavilo se drugo izdanje Urbanih bušmana, “ojačano” predgovorom Ivana Čolovića i indeksom imena
Snežana, “Dizni”, režija Mark Veb,
scenario Greta Gervin i Erin Kreside Vilson,
uloge Rejčel Zegler, Endru Bernap i Gal Gadot
Lišiti slobode Dejana Ilića, intelektualca besprekorne životne i radne biografije, bez iole smislenog povoda, samo je jedan od brutalnih pokazatelja da se režim okrenuo protiv sopstvenih građana i da ulazi u fazu terora
Gde je Šešelj stao, Vučić nastavlja. Zašto je članica Glavnog odbora SPS-a Ana Grozdanović zaslužila funkciju ministarke pravosuđa u vladi dr Macuta? I šta režim želi postići staljinističkom kampanjom zastrašivanja
Ovo su poslednji dani kada postoji šansa da velika pobuna u Srbiji ne prođe uzaludno i bez političkog rezultata. Ako prođe tako, režim će krenuti u još jaču odmazdu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
