Lica i naličja

Dve stotine umetničkih dela na upravo otvorenoj izložbi u Muzeju istorije Jugoslavije, u zgradi Muzeja „25. maj“, pod naslovom „Iza gvozdene zavese“ reprezentuje zvaničnu i nezvaničnu umetničku scenu Sovjetskog Saveza i Poljske od 1945. do 1989. godine. Osim zbog svoje teme, izložba je atraktivna i intrigantna isto koliko je i vredna zbog podatka da su gotovo svi ovi radovi (181) deo privatne kolekcije poljskog galeriste i kolekcionara Pjotra Novickog, i da je ovo njihov prvi izlazak van Poljske. Pored njega, kustosi izložbe su Silvija Šimanjak i Sarmen Beglarijan.

Da bi što plastičnije prikazali šta se i kako dešavalo u sovjetskoj i poljskoj umetnosti od kraja Drugog svetskog rata do pada Berlinskog zida, kustosi su radove svrstali u celine, naznačivši njihovim naslovima osnovne karakteristike i pravce umetničke scene. I poljska i sovjetska scena prikazane su sa podjednakim brojem radova. Pjotr Novicki u razgovoru za „Vreme“ objašnjava da u Sovjetskom Savezu i Poljskoj umetnost nije imala isti razvoj: „Socrealizam u SSSR traje do osamdesetih godina, a u Poljskoj se zadržao kratko, od 1949. do 1955. godine. Taj pravac u obe zemlje nazvali smo ‘Trijumf ideologije’. U okviru tog dela izložbe, sovjetska oficijelna umetnost čiji je osnovni sadržaj ideja komunizma organizovana je u celinama naslovljenim Revolucija, Lenjin–Staljin, Veliki otadžbinski rat, Od mačeva kovaćemo plugove, Gomila, Srećan čovek i Inteligencija. Naslovi rečito govore šta je zanimalo autore te vrste umetnosti: hrabri borci u boju, veliki portreti vođa revolucije, radnik koji je srećan zato što gradi novu komunističku zemlju, snažna radnička tela, portreti glumaca i pesnika… Državnoj sovjetskoj umetnosti suprotstavljena je nezvanična umetnička scena radovima koji je kritikuju. Tako se, na primer, među izloženim radovima nalazi slika Staljin–Lenjin Eduarda Gorohovskog iz 1989. godine koja je jasna kritika kulta vođe, a sličan je i poliptih Dimitrija Vrubla Ja – sačekaću iz 1990. godine. Na izložbi su ovi radovu pokazani pored zvanične scene, namerno, kako bi što jasnije istakli njihove suprotstavljene stavove.“

POLJSKA SCENA: S obzirom da je socrealizam u Poljskoj trajao samo šest godina, na izložbi je prikazan sa 14 radova (Sovjeta je 48), i kao što je već rečeno, takođe je nazvan „Trijumf ideologije“. Novicki objašnjava da već izložba u varšavskom Arsenalu 1955. godine predstavlja početak umetnosti bez ideoloških ograničenja. Na beogradskoj postavci, taj momenat je najavljen celinom Preteče, atraktivnoj zbog radova dvoje važnih poljskih umetnika: Vladislava Stšeminjskog i Katažine Kobro. Novicki ih opisuje kao vezu između predratne avangarde i nezavisnih umetnika neposredno nakon Drugog svetskog rata. Ona, Ruskinja nemačkog porekla, najvažnija je poljska vajarka 20. veka, a on je bio u redovima belih tokom Oktobarske revolucije, saradnik Maljeviča i ruske avangarde. Oboje su dvadesetih godina došli u Poljsku. Vladislav Stšeminjski je u Lođu osnovao Muzej savremene umetnosti i Akademiju umetnosti. Autor je novog umetničkog pravca, unizma, i bez sumnje je najvažnija figura poljske avangarde. Komunistički sistem ga je, međutim, doživeo kao neprijatelja bez obzira na levičarske poglede i izbacio ga sa Akademije umetnosti. Stšeminjski je nakon toga umro. Katažina Kobro je sama odgajila ćerku Nike, u potpunoj bedi. Spalila je svoje predratne drvene figure kako bi se grejala. Umrla je od raka. Kasnije, Akademija umetnosti u Lođu je nazvana po Stšeminjskom, a njen amfiteatar po Katažini Kobro.

Pokušaj Centralnog komiteta Komunističke partije Poljske da se sloboda makar malo obuzda, formulisanjem Pravila u kulturnoj politici koja su dozvoljavala 15 procenata umetničke slobode, rezultirao je insistiranjem umetnika na slobodi izraza. „Jedna od celina izložbe ‘Iza gvozdene zavese’ nosi naziv 15 % apstrakcije i priča o toj pojavi. Tu su radovi Tadeuša Dominika, Vojćeha Fangera, Stefana Gjerovskog, Kajetana Sosnovskog i ostalih umetnika okupljenih oko galerije Krivi krug u varšavskom Starom gradu.“

Novicki priča da se u to vreme u Sovjetskom Savezu oseća prvo otopljavanje prema Zapadu: 1959. godine, baš nakon posete Nikite Hruščova Americi, u Moskvi je održana „Izložba američke umetnosti“ na kojoj su izlagali Polok, Koning, Rotko i drugi avangardisti. Međutim, kada je Savez likovnih umetnika obeležavao svoju tridesetogodišnjicu velikom izložbom u Moskvi na kojoj su izlagali i umetnici iz kruga Elija Bjelutina, Hruščov je veoma negodovao zbog slika na kojima je čovek predmet eksperimenta. Šta ga je to naljutilo, može se videti u celinama Apstrakcija i Figuracije.

POVRATAK U SSSR: Pjotr Novicki ocenjuje da su do osamdesetih, koje su obeležile velike političke promene i u Poljskoj i u Sovjetskom Savezu, postojale izvesne paralele uprkos različitim okolnostima u kojima su se nalazili njihovi umetnici. Kad je 1981. godine poljski general Vojćeh Jaruzelski proglasio ratno stanje, pooštrena je cenzura što je izazvalo revolt kod umetnika. Celina izložbe koja ilustruje to vreme u Poljskoj nazvana je Umetnost protivljenja. „Tada glumci nisu nastupali na televiziji, slikari nisu učestvovali na zvaničnim izložbama. Organizovane su tajne, kamerne pozorišne predstave, a igrali su se uglavnom tekstovi romantizma i buđenja naroda. Umetnici su izbegavali državnu cenzuru izlažući u crkvi u Žitnoj ulici u Varšavi, ili u Muzeju varšavske arhibiskupije.“

U Sovjetskom Savezu osamdesete su period Gorbačova, perestrojke i raspada ne samo SSSR nego i bloka u kome su bile socijalističke zemlje srednje i istočne Evrope. Taj deo na izložbi nazvan je Transformacija. Pao je Berlinski zid, pala je Gvozdena zavesa, i za sovjetske umetnike se dogodila dugo očekivana sloboda. Liberalizacija kulturne politike dozvolila je da se na izložbama pojave umetnici koje Savez umetnika, organizacija s apsolutnom vlašću, nije priznavala. Na izložbi „Objekat I“ Grafičkog komiteta grafičara prvi put su izloženi radovi nastali u ilegali, osnovana je grupa „Klub ilegalista“ (Klava), pojavile su se razne umetničke grupe – dotadašnji umetnički andergraund je izašao na površinu. O toj promeni se raščulo po Zapadu, Rusi su ušli u modu. Aukcijska kuća Sotebi je 1988. godine lansirala ruske nezavisne umetnike i promenila situaciju na tržištu.

Pjotr Novicki je tada bio galerista i kolekcionar s iskustvom: u centru Varšave, u delu s privatnim prodavnicama i zanatlijskim radnjama, 1977. godine otvorio je galeriju sa delima savremene umetnosti. Bila je to prva privatna galerija u Poljskoj. „Kustosi iz zapadnih zemalja su tada uglavnom skupljali dela nezavisne umetnosti Istočnog bloka. Ja sam skupljao i dela nezavisne i zvanične umetničke scene. Mislim da je u protivnom nemoguće sagledati umetnost u celosti. Time sam se rukovodio i na ovoj izložbi“, kaže Novicki. Prvih godina bavio se najviše poljskim umetnicima zato što do Poljske tada nisu dopirale informacije o sovjetskim kolegama, a i inače Poljake je oduvek više zanimao Pariz od Moskve. A onda je 1987. godine, ponukan interesovanjem Zapada za novu rusku umetnost, otputovao na nekoliko nedelja u Moskvu, za četvrtinu vrednosti automobila žigule kupio sliku od Vladimira Jankilevskog, i počeo da skuplja rusku savremenu umetnost.

Pjotr Novicki kaže da se nije zainteresovao za Ruse zato što su postali moderni, već zbog želje da upozna sovjetsku umetničku scenu. Na početku nije znao kako da krene u osvajanje tog novog prostora, kako da uspostavi kriterijume – kriterijumi njegovih kolega sa Zapada su, po njegovom mišljenju, bili neadekvatni. I, kao što se na primeru poljske umetnosti pokazalo kao pravi put i način, i ovog puta se zainteresovao i za režimske slikare i za avangardiste. Prva izložba njegove kolekcije ruske umetnosti „Ne! – i konformisti. Forme sovjetske umetnosti od 50-ih do 80-ih godina“ u Narodnom muzeju u Varšavi 1994. godine i danas slovi za primer dobrog koncepta: sučeljavanje suprotnih stavova kako bi se sagledala celina.

Beogradska izložba omogućava upravo to. Biće otvorena do 15. februara.

OSLOBAĐANJE: Lešek Sobocki (Poljska), Zagušljivo, 1984.

SOCREALIZAM: Maks Birštajn (SSSR), Dojilja iz Holmogora, 1953.

Ježi Novoselski, Košarkašice, 1950.

Jonaš Štern, Geometrijski portret, 1953.

Katažina Kobro, Pogled s našeg prozora, 1948.

Eduard Štajnberg, Selo i baloni, 1962.