Leksikografija u Srbiji

U novembru prošle godine Slobodan Gavrilović, dugogodišnji visoki funkcioner Demokratske stranke, po struci sociolog, imenovan je na mesto direktora Službenog glasnika, javnog preduzeća koje je, pored svoje osnovne delatnosti objavljivanja zakona, propisa i akata u okviru „Službenog glasnika Republike Srbije“ i opsluživanja vodećih republičkih organa, u prethodnom periodu skrenulo pažnju na sebe i svojom izdavačkom delatnošću. Po dolasku na ovo mesto, Gavrilović je okupio respektabilan urednički tim sa ambicioznom idejom da ovaj izdavač zauzme upražnjeno mesto ozbiljne državne izdavačke kuće koja bi objavljivala izdanja koja čine temelj jedne nacionalne kulture. U razgovoru za „Vreme“ Slobodan Gavrilović iznosi planove koje u Službenom glasniku namerava da realizuje, među kojima je najznačajnija ideja osnivanja Leksikografskog zavoda Srbije.

„VREME„: Najpre, otkud vi u Službenom glasniku? Jeste li to digli ruke od politike?

SLOBODAN GAVRILOVIĆ: Nije bila moja volja, nije bila subjektivna želja, a ovaj sam posao uvek voleo. Tako je ispalo. Nikada pre toga nisam ni sa kim o tome razgovarao, već su me jednog dana obavestili da me je Boris Tadić predložio za ovo mesto. Zatim me je i on lično nazvao i pitao me da li bih se prihvatio da vodim Službeni glasnik. Pitao sam ga da li to znači da moji poslovi u stranci time prestaju, on je rekao: „Ne, naprotiv“, i ja sam prihvatio. Jer meni je stranka na prvom mestu. I parlament, i Vlada, i ova kuća i mnogo drugih stvari rezultat su delovanja jedne ozbiljne stranke koja ima jasnu politiku, strategiju, viziju svog razvoja, razvoja svoje države, pa i ovoga čime se sad bavim. U ovom poslu osećam se kao riba u vodi.

U kom smeru nameravate da razvijate Službeni glasnik?

Pre svega, moram da kažem da sam na mestu direktora ove kuće imao dva uspešna prethodnika. Milić Mišković je 12 godina bio direktor Glasnika. On je počeo posao sa dve pisaće mašine i jednom barakom u Zemunu, a ostavio je iza sebe 5500 kvadrata poslovnog prostora, modernu štampariju i 41 stan zaposlenima. Moj neposredni prethodnik, Branko Gligorić, dobio je dve nagrade kao izdavač godine. Ja sam svojim prethodnicima zahvalan, jednom na podizanju firme, drugom na podizanju izdavačkog ugleda kuće, i sada želim da napravimo dalji iskorak. Na takva dva stuba doći i stati – onda nije teško dalje napredovati. Na primeru Glasnika želim da pokažem jednu vrstu tradicije koju bih voleo da razvija i Srbija: samo ako će svaka nova generacija stajati na plećima prethodne, uspeh je moguć.

Prva moja ideja je bila da Službeni list i Službeni glasnik spojimo u jednu firmu, što ovih dana upravo završavamo, a da onda u drugoj fazi napravimo dve nove firme. Prva bi bila Službeni glasnik, agencija koja opslužuje Vladu, njena ministarstva, Skupštinu i predsednika, odnosno radi posao koji slične agencije obavljaju svuda u Evropi. Druga firma bi bila – Leksikografski zavod Srbije. Nadam se da ću za ovaj projekat naći podršku u Upravnom odboru i Vladi. Eto, to je vizija, moja i mojih saradnika, razvoja ove kuće.

Nama Leksikografski zavod jako nedostaje, i mi smo u velikom nedostatku sa kapitalnim izdanjima svih vrsta i iz svih oblasti. Velikih državnih kuća, poput nekadašnjeg Nolita ili Prosvete, više nema, a privatni izdavači nisu zainteresovani za objavljivanje izdanja koja nisu profitabilna. To znači da država mora da stane iza jednog takvog ozbiljnog projekta kao što je Leksikografski zavod jer je to projekat od nacionalne važnosti koji znači podizanje opšteg kulturnog nivoa ove zemlje. Mi recimo nemamo jedan atlas sveta, da ne govorimo o enciklopediji koju takođe nemamo, ili čitavog niza drugih, za jednu kulturu temeljnih izdanja koja su nam i te kako potrebna. Inače, mi u Glasniku već imamo leksikografsko odeljenje čiji je urednik Milojko Knežević.

Šta je u tom poslu sa drugim institucijama poput Akademije nauka, Matice srpske ili Zavoda za udžbenike, koji su, pretpostavljam, takođe zainteresovani za ovakav jedan projekat?

Svi će biti uključeni. Tu imamo poučna iskustva iz država u okruženju. U Hrvatskoj, recimo, država je zakonom obavezala sve nacionalne institucije na saradnju sa tamošnjim Leksikografskim zavodom. Tako bi i ovde trebalo da bude. Dakle, da svi koji iz budžeta dobijaju sredstva imaju obavezu da sarađuju sa Leksikografskim zavodom Srbije. Jer, naravno da jedna takva ustanova ne može da funkcioniše bez saradnje sa Akademijom, Maticom, institutima, Univerzitetom, pojedincima koji su prvaci u svojoj struci, i to ne samo u našoj zemlji već na Balkanu, i šire. Želimo da država pokaže spremnost i izrazi političku volju da ima ustanovu koja bi kao i zastava, grb i himna bila jedna vrsta amblema države koji joj daje sadržinu, i pokazuje ko smo to mi zapravo. A Leksikografski zavod jeste takva ustanova.

Pored projekta Leksikografskog zavoda, šta još imate u pripremi?

Druga stvar do koje nam je takođe stalo jesu časopisi, koji su takođe u krizi. U tu svrhu formirali smo odeljenje za izdavanje časopisa, i od naredne godine krećemo sa izdavanjem pet novih časopisa. Prvi časopis, koji kreće već na jesen, vezan je za izazove evropskih integracija. To je ozbiljan časopis i okupiće ljude koji su magistranti i doktoranti na evropskim univerzitetima, i koji su imali iskustva u radu sa našom kancelarijom za pridruživanje. Nikola Jovanović će biti urednik ovog časopisa, a Vladimir Todorić njegov zamenik. Drugi časopis biće posvećen pravnim i društvenim pitanjima. Za urednika ovog časopisa predložen je Trivo Inđić. Treći časopis biće posvećen strateškim pitanjima Srbije, sa željom da o njima na jednom mestu promišljaju i razgovaraju najeminentniji ljudi iz nauke koje imamo, od prostornog planiranja, demografskih problema do energetike, vodnog saobraćaja, obrazovanja… Dakle, da se pokreću pitanja iz kojih može da se dobije odgovor o viziji i ideji razvoja Srbije, a da o tim stvarima promišljamo ne više kao partije, nego kao ljudi iz nauke. Četvrti časopis je vezan za pozorište, film i televiziju, i njegov urednik biće Slobodan Šuljagić. Peti časopis, „Zakoni i propisi“, namenjen je našim korisnicima u zemlji.

Prva četiri časopisa pokreću se i sa namerom da budu regionalni. U njihovim redakcijama biće ljudi iz Zagreba, Sarajeva, Podgorice i, verovatno, iz Skoplja, zato što smatramo da su kultura i nauka spone koje mogu da obezbede jedan nov vid saradnje u regionu, pomognu prevazilaženju svega što se dešavalo poslednje dve decenije, i uspostavljanju novih odnosa. Mogu da kažem da već imamo odličnu saradnju sa gospodom iz Leksikografskog zavoda Hrvatske.

Kada govorimo o važnim projektima Službenog glasnika u budućnosti, pored leksikografije i časopisa, treća delatnost koju planiramo da završimo do 2013, kada ćemo obeležiti dve stotine godina srpskih službenih novina, jeste na najmoderniji način izvršena digitalizacija ovih novina sve do 1813. To bi ukratko bila vizija razvoja Službenog glasnika.

Delatnost kojom je Glasnik u poslednje vreme skrenuo pažnju na sebe jeste izdavačka delatnost. Šta planirate u tom segmentu?

Ideja sa kojom vodimo našu izdavačku delatnost zasniva se na svesti o tome da naš osnovni, suštinski problem nije u sferi politike, već u sferi kulture. To naravno ne znači da je najveća odgovornost na našim kulturnim poslenicima. Nije, najveća odgovornost je na političarima. Ali dok naš kulturni kod ne bude promenjen, mi nećemo moći da promenimo ni politiku. Kulturu u politici i političku kulturu nećemo menjati tako što ćemo je propisivati, nego tako što ćemo podizati standarde. A standarde ne podiže bašibozuk, već vanserijski pojedinci. Mi smo u situaciji da bagatelisanje intelektualnog rada koje ovde postoji ne postoji nigde drugde u svetu, a sa druge strane postoji očekivanje da isti ti intelektualci učestvuju u menjanju društva. Na osnovu čega? Na osnovu entuzijazma i idealizma? Ne, nama ne trebaju entuzijazam i idealizam, nama treba realizam utemeljen na znanju, na moćima pojedinaca i na normalnim standardima koje ceo svet poznaje, kao što je uspešnost.

Smatram da su upravo takvi pojedinci urednici Službenog glasnika, ljudi koji su pokazali da su uspešni, dokazani u svom poslu, i zato su i angažovani u ovoj kući. Mi ćemo na narednom Sajmu knjiga imati umesto jednog, osam kataloga. Tu će biti pet uredničkih kataloga – Jovice Aćina, Gojka Tešića, Branka Kukića, Jovice Trkulje i Ilije Vujačića.

Koja izdanja možemo uskoro da očekujemo od Glasnika?

Spisak je dugačak. Tu je recimo desetak leksikografskih izdanja, od kojih nekoliko iz oblasti prava. Među njima su enciklopedije prava, društvenih nauka, demokratije, a planiramo i Leksikon gradova Srbije, i jedan koji će se zvati jednostavno „Srbija“, koji radimo sa željom da u njemu Srbiju prikažemo u pravom svetlu. Zatim, zajedno sa Zavodom za udžbenike štampamo reprezentativno izdanje Dušanovog zakonika, kao i sabrana dela Borislava Pekića.

Od ličnosti čija sabrana ili izabrana dela radimo tu su Dragoljub Jovanović, jedna vanredna ličnost, čija dela objavljujemo u šesnaest knjiga, zatim Sreten Vukosavljević, koji je na evropskom nivou svog vremena pisao vrsne knjige o kulturi stanovanja, Sima Trojanović sa svojim kapitalnim knjigama iz etnografije, Sreten Marić, čija ćemo dela štampati u deset knjiga i drugi… Tu su i knjige iz filozofije, prevodi kapitalnih izdanja, ali i neke drugačije knjige koje se tiču kulture svakodnevice kao što je recimo leksikon ljubitelja vina.