Veoma bi pogrešno bilo reći da se većina intelektualaca u vreme Miloševićevog vakta pokazala beščasnom, beskrupuloznom, srebroljubivom i uopšte odvratnom. Neki su bili takvi. Nije ih bilo previše (bilo ih je dovoljno), ali su dizali nepodnošljivu dreku. Zahvaljujući tome što su uživali milost Familije (pri čemu valja notirati da su oni umeli da uzvrate simpatije), gotovo čitav javni prostor bio im je prepuštan da ga uneređuju do granica sopstvenih – pokazalo se veoma značajnih – ekskrementalnih kapaciteta. Većina intelektualaca je, zapravo, zavučena u mišje rupe, gledala svoja posla. U povorci pomahnitale gluposti prednjačili su neki istoričari, zadubljeni u potragu za prasrpskom amebom kako bi iz tog oblika života izveli dokaz o starosti naroda najstarijeg, neki pravnici koji su protiv svih dobrih običaja profesije mučki gazili po pravdi, ali i neki filozofi koji su radosno odbacili opterećujuće naloge razuma i naprasno otkrivali čari Vizantije, shvativši napokon da je Niče bio malo dete u odnosu na Konstantina Filozofa, ili koga već. U takvoj atmosferi je filozof Milorad Belančić pisao svoje staložene tekstove o dnevno-političkim temama, objavljivao ih po štampi, periodici i stručnim časopisima, nijednog trenutka ne zaboravljajući da filozofirati, kako je rekao Maks Horkhajmer, znači ne dopustiti strahu da nadvlada.
Knjiga deridijanskog naslova Odgođena demokratija, u kojoj su okupljeni izabrani Belančićevi tekstovi pisani u periodu od 1991. do 2002. godine, spada u tradiciju filozofsko-političke publicistike koju je započeo još Erazmo, nastavio Volter, u njoj se ogledao i Kant, da bi se na prostorima ovdašnjim Belančićeva knjiga pridružila Naci bontonu Miljenka Jergovića, Barikadama Borisa Budena ili Urbanim bušmanima Teofila Pančića, knjigama koje su odbile da zdrav razum i brigu za mišljenje umešaju u žitku tvar metafizike.
U knjizi objediniti tekstove koji su objavljivani po štampi, kao reakcija na dnevno-političke podsticaje, jako je rizičan poduhvat (ako se ne zovete Imanuel Kant, na primer): police provincijskih biblioteka pune su takvih uradaka, kao krepalih i uvoštenih mušica. Odgođena demokratija Milorada Belančića, međutim, pored nesumnjivog istoriografskog značaja, kao svedočanstvo, dakle, da nisu svi filozofi bili miševi u periodu vladavine pacova, ima i jasnu teorijsku nit koja se bez napora može pratiti kroz sve tekstove knjige: demokratija kao nedovršeni projekt. Zato je do 5. oktobra 2000. autor žestok protivnik jednog užasnog, nedemokratskog poretka, ali nakon njegovog pada Belančić ne gubi orijentaciju usled nestanka arhineprijatelja (što je još jedna nuspojava uočena među ovdašnjom inteligencijom) i ne prepušta se bezglavoj proizvodnji priručnih neprijateljčića zarad sopstvenog ostanka na površini javnosti, već se, kad god bi demokratija kao projekt u nastajanju bila grubo izigrana, pokazuje jednako staloženim kritičarem administracije koja je došla na mesto Miloševićevog režima, ne upadajući, pri tom, u gnjecavu poziciju lažne ekvidistance. U svojim tekstovima Belančić je pre svega filozof.
