Kultura hleba

Jedna poruka o hlebu i kolačima izrečena u Francuskoj revoluciji, izopštena iz bilo kakvog istorijskog konteksta ostala je da važi kao večita metafora nerazumevanja i nejednakosti među ljudima. Vitlejem, mesto rođenja Isusa Hrista, sina Josifa i Marije, na jevrejskom znači „kuća hleba“ (Beth-Leham). U staroj Grčkoj boginja plodnosti Demetra bila je ujedno i boginja pekarstva, a od praistorijskih zapisa u kamenu pa sve do Pikasa i postmoderne, hleb je „izvor života“ bez obzira na vreme i prostor.

Proučavajući kulturološka i religijska značenja hleba, njegovo mesto u istoriji i u svakodnevnom životu, Dimitrije Vujadinović, predsednik Balkankult fondacije, u uvodu svoje knjige koja je u pripremi, piše: „Tajna hleba leži u njegovoj istinskoj gastronomskoj vrednosti, duhovnoj i kulturnoj posebnosti. Misterija i čudesnost hleba nije muzejska vrednost, to je živa ljudska riznica kolektivnog pamćenja. (…) Priča o hlebu je priča o čoveku koji nas upoznaje s antropološkim, simboličkim, kulturološkim, socijalnim i gastronomskim aspektima ljudskog života.“

Hleb – svetska kulturna baština je mozaički program Balkankulta koji je u ovoj oblasti započeo rad na različitim projektima. Deo tih projekata je i manifestacija „6000 godina kulture hleba“, koja se održava u Galeriji Progres od 4. do 8. avgusta, a koju čine tri izložbe (izložba ekslibrisa, ruskih plakata i fotografija iz srpskog muzeja hleba), kao i projekcije najboljih dokumentarnih filmova o istoriji hleba.

ŠEST MILENIJUMA: Svetski konkurs za ekslibris na temu hleb kao kulturna baština, Balkankult je pre tri godine raspisao u saradnji sa Ekslibris društvom iz Beograda, Ekslibris društvom iz Ankare, sa EricArts institutom iz Bona i Muzejom hleba iz Ulma. Na konkurs je pristiglo više od osam stotina radova iz celog sveta, a ova izložba je zapravo izbor od 250 najboljih. Kako tvrde u Balkankultu, kroz pristigle radove i umetničku formu ekslibrisa može se sagledati celovita zadata tema, od njenih mitoloških do savremenih aspekata, a prema mišljenju mnogih kolekcionara i poznavalaca ekslibrisa, reč je o jednoj uspeloj seriji, visokih umetničkih dometa, reprezentativnoj, koja se može prikazivati bilo gde u svetu što i jeste namera ove fondacije. Polazeći od originalnosti, estetskih i tehničkih vrednosti, međunarodni žiri je prošle godine dodelio nagrade, pa je tako prvu nagradu dobio mladi umetnik iz Belorusije, koji je svojim grafičkim prikazom naglasio iskonski odnos čoveka prema gladi i hlebu, a među nagrađenima su još i umetnici iz Rusije, Belgije, Turske, Češke, iz SAD, kao i nekoliko umetnika iz Srbije.

Drugi deo manifestacije je izložba ruskih reklamnih plakata na temu hleba i pekarstva, rađenih u periodu od 1859. do 1959. godine. Serija od 20 plakata koje je izdalo rusko udruženje pekara zanimljiva je ne samo zbog umetničkih, dizajnerskih vrednosti nego i zbog političkog, ideološkog konteksta u kome su plakati stvarani. Kao pravi reprezent carske Rusije druge polovine XIX veka, vremena kada je dvor promovisao i slavio industrijski zamah i uvođenje novih proizvodnih marki, prvi plakat iz tog doba zapravo je reklama novih raznovrsnih francuskih kolačića koji se služe uz čaj. SSSR je, opet, širio svoju ideologiju i optimizam, ističući socijalistički privredni rast, a na jednom od poslednjih plakata, iz 1959. godine, stilizovana je „uzletela“ šolja čaja na kojoj piše „Sputnik“.

Kako bi se što efektnije pratila sva aktuelna ideološka kretanja, izrada plakata poveravana je renomiranim umetnicima, pa je ova zbirka ujedno i svedočanstvo zvaničnih likovnih pravaca u ruskom odnosno sovjetskom društvu kroz buran stogodišnji period.

Treću izložbu čine fotografije iz Srpskog muzeja hleba iz Pećinaca, nadomak Beograda, domaćeg reprezentativnog muzejskog predstavnika kulture i simbolike hleba na ovim prostorima. Na izložbi su fotografije najzanimljivijih delova iz ove muzejske institucije, od poljoprivrede do kulture i religije, a koju je 1995. osnovao slikar Slobodan Jeremić Jeremija, obišavši stotine sela u Srbiji iz kojih je prikupio dve hiljade eksponata. Fond muzeja razvrstan je u tri stalne postavke, etnografsku, arheološku i slikarsku, a pored zbirke hlebova podeljenih u grupe – božićni, uskršnji, slavski, svadbeni i podušni, postavku čine i zbirka oruđa za obradu zemlje, zbirka predmeta za pripremu hleba, ali i prvi srpski žrvanj pronađen u Vinči i još nekoliko praistorijskih žrvanja.

KROZ ISTORIJU: Poznato je da su ljudi u praistoriji pravili neku vrstu hleba od kaše koja se prvi put, verovatno slučajno, ispekla na nekom vrućem kamenu. U Vinči su pronađena dva kamena u koja su se stavljali zrnevlje i semenke i tako su se mleli. Međutim, kada govorimo o kulturi hleba, kako za „Vreme“ tvrdi Dimitrije Vujadinović iz Balkankulta, onda govorimo o kulturi Egipta. „Stari Egipćani su imali zapisane recepte za 50 vrsta hlebova. Zapisi o tome kako se proizvodio hleb postoje u piramidama Ramzesa IV, kao što postoji i hijeroglif kojim se označava hleb.“ Još u starom Egiptu, čovek je hleb kao svoj najznačajniji proizvod za preživljavanje uveo u religiju. Nijedan drugi proizvod egipatske kulture nije imao takvu religijsku simboličku vrednost: postojao je bog hleba, postojala su jasna pravila ko sme da meša hleb, a kao izumitelji kvasca Egipćani su smislili pravilo da kvasno testo ima taj značaj, tu vrednost, kao vatra na ognjištu i kao voda za piće.

Značaj hleba se nastavlja i kod Jevreja. Hleb je čuvar kolektivnog sećanja, još od progona iz Egipta, i Jevreji svaki svoj praznik, čak i svaku subotu počinju molitvom i posebnom vrstom hleba. Hleb je hrana za preživljavanje, svetinja, i u Talmudu postoje pravila kako se čovek mora odnositi prema svakom, ne samo ritualnom hlebu.

Obožavanje hleba postojalo je i u staroj Grčkoj. „Velike misterije o kojima se malo zna jer nisu zabeležene, kao što je velika procesija u septembru nakon polaganja žrtve, modernim jezikom rečeno bila je neka vrsta karnevala sa mnogo više religijskih, sakralnih elemenata. U njoj su se nosile razne vrste hlebova u čast boginje Demetre, boginje plodnosti i pekarstva“, kaže za „Vreme“ Vujadinović.

U starom Rimu su pak nastali prvi pekarski esnafi, a sami pekari bili su toliko cenjeni da je onaj ko „isporučuje dobar hleb“ mogao biti kandidovan na bilo koju odgovornu dužnost u državi. Rimski pekari su imali i svoj praznik u čast boginje peći. U iskopinama Pompeja takođe su pronađene peći okruglo zidane, nalik starim seoskim pećima u ravničarskim krajevima.

Kada su prvi hrišćani išli da hristijanizuju pagane govorili su „došao je novi bog hleba!“, a poistovećenje Isusovog tela i hleba ima duboke kulturološke, istorijske, socijalne korene. Takođe, za raskol istočne i zapadne crkve, pored borbe za vlast, postojala su i tri kanonska razloga: sveti duh, sveto trojstvo i hleb. Odnosno, da li treba koristiti kvasni hleb, kako se zadržalo u pravoslavlju, ili beskvasni, kako su u početku prihvatili katolici da bi danas razvili shvatanje o previše materijalizovanom hlebu koji kao takav više ne može služiti u religijske svrhe.

U uvodu svoje nove knjige, Vujadinović piše da se najstarije pominjanje hleba u srpskim pisanim dokumentima nalazi u Prizrenskoj hrisovulji. U Zakoniku cara Dušana takođe se pominju hleb i žito. „Svakako da se na dvorovima naših srednjovekovnih vladara znalo za hleb, i to kvalitetan hleb prema recepturi vizantijskog dvora. Posebno je bio čuven hleb sa medom.“ U tradicionalnoj kulturi balkanskih Slovena, hleb ima i ritualnu funkciju, kada prestaje da bude predmet i postaje znak. On je i deo magijskog ponašanja, uz pomoć koga se uspostavlja veza između čoveka i nečiste sile, ili u sebi sadrži elemente za koje se veruje da mogu delovati na onoga ko ga koristi. Kao simbol, hleb je veoma prisutan u našoj etnologiji, on se pominje u zdravicama, dobrodošlicama (Časno seli/hleba jeli/pošteno ustali: dobar glas doneli/bolji poneli, Bože daj!), poslovicama, igrama, zakletvama, isto tako u kletvama i psovkama.

Obredni hlebovi u srpskim pravoslavnim običajima i danas imaju središnje mesto. Oni su deo liturgijskog obreda, pričešća, koje simbolizuje sjedinjenje vernika sa telom Isusa, ali i deo jedinstvenih porodičnih praznika. Na dan slave, u kućama se na domaći način priprema slavski kolač, kao žrtva Bogu, svetitelju i precima, ali i hlepčić koji se daruje crkvi. Slavski kolač postaje simbol nade, porodičnog bogatstva i dobra, on je centar obreda. U Srbiji se i gosti tradicionalno dočekuju pogačom i solju, a stara narodna izreka hleb se od duše pravi samo je jedan od etno-podataka koji objašnjava taj suštinski, gotovo religijski odnos čoveka prema hlebu.

Vredan etnološki zapis kulture hleba je i knjiga izreka i poslovica svih naroda sveta, koju je udruženje pekara iz Škotske naručilo i izdalo još 1924. godine. Zahvaljujući angažovanju Dimitrija Vujadinovića, koji je uspeo da nabavi fotokopiju te knjige iz Nacionalne biblioteke Velike Britanije, ova jedinstvena publikacija u koju su strpljivo sabirane sve izreke o hlebu raznih naroda doživela je, i to u našoj zemlji, svoje prvo reprint izdanje. Posvećeni istraživači smatraju da većina aspekata značaja hleba kao kulturne baštine još nije istražena, a da, s druge strane, tradicionalni recepti za pripremanje hleba, kao osnova te velike kulture, sve više bivaju zaboravljeni.