Možda će Beograd, zahvaljujući Arseniju Jovanoviću, dobiti još jednu metonimijsku adresu. Kosančićev venac 19. Mada ne verujemo, jer šta je to spram Francuske 7, Knez Mihailove 33, Tolstojeve 34, Užičke 15…
„Kosančićev venac 19 je kuća slikara i vajara, likovnih umetnika koji tamo preko pola stoleća žive, rade i umiru. Družeći se sa nekolicinom njih, prijateljujući, sa nekima radeći u pozorištu – sa Duškom Ristićem na primer – zapitao sam se kako bi se moglo sačuvati to što je prolazno i što malo tragova ostavlja. Slike će ostati, i skice, ostaće i neke priče, ali ne i glasovi tih ljudi, ne i svakodnevne ispovesti koje ih najpotpunije osvetljavaju. Počeo sam da snimam, predložio tadašnjem Soros fondu projekat, dali su nešto para… Radili smo nekoliko meseci.“
I eto knjige, Kosančićev venac br. 19, u izdanju Samizdata B92.
„U međuvremenu, neki su umrli. Duško Ristić se ubio, kao što je i govorio da će. U knjizi se svi oni mešaju“, kaže na početku razgovora za Vreme Arsenije Jovanović, koji je čekajući da se knjiga objavi pomalo izgubio strpljenje. Odvikao se od ovdašnje ekstemporacije, stvarne. A primenio ju je u knjizi:
„Ekstemporacija je vrlo značajna. Pre ili kasnije svi nestajemo. Banalni red bio bi trivijalan.
Nije mi bila namera da pravim ekscentričan aranžman, niti smatram da je taj postupak ekscentričan, to je samo drugačija ravnoteža svedočenja. Svi govore, u košmarnom ili nekošmarnom prisećanju, jedni, pa drugi, jedni o mačkama, drugi o cveću… Nikad nisu bili svi zajedno, mnogi nisu godinama govorili između sebe, ali u knjizi jedni druge lepo ogovaraju sedeći u istom zamišljenom prostoru.“
Arsenije Jovanović, Beograđanin iz Rovinja, iz Istre, iz Kjođe, iz Venecije… sa mora, pionir je naše radiofonije. Bio je pozorišni i televizijski reditelj, profesor glume…
„VREME„: Od čega živite?
ARSENIJE JOVANOVIĆ: Od ars akustike, u šali kažu od Arsine akustike. To baš nije Eldorado. Radijski programi veoma retko, i to samo poneki nacionalni – komercijalni nikada, posvećuju vreme i pažnju tom segmentu: WDR iz Kelna, Dojčland Radio, doskora RAI, Radio Frans sa Ateljeom radiofonskog stvaralaštva, interesovanje pokazuju nordijske zemlje, posebno Danska, Norveška i Švedska skoro nimalo, Španija ima Ars Sonora… U Kanadi, u francuskom delu – u Kvebeku, hoće da ugase departman svekanadskog nacionalnog radija, pa su ugledni radio stvaraoci pokrenuli kampanju protiv toga, preko Evropske radio unije, preko komiteta za ars akustiku koju vodi Hoze Iges, doktor za tu oblast. I u Australiji su u velikoj reorganizaciji, ali ne verujem da će ugasiti departman koji postoji već desetak godina. Još su sveži i veoma bogati. U Sidneju sam dva meseca radio za njih – često emituju moje radove.
Živim, dakle, od autorskih prava. Ars akustička dela u svetu imaju tretman kao i muzička. Čeka se dugo da se tantijeme saberu u centrali u Švajcarskoj, pa da stignu do nacionalne agencije, ali se dočeka. Srećom, pred rat sam se prebacio iz SOKOJ–a u francusku agenciju, koja – za razliku od naše – funkcioniše.
Na Fakultetu dramskih umetnosti sam likvidiran 1993, preko noći. Sad se slučaj obnavlja, plamti ovih dana kao i slučajevi mnogih – nadam se da je pravda na jasnom vidiku.
A izlet u Holivud?
To je bila slučajnost, profesionalna sreća. Kao da je neka usijana kometa prošla, zakačila me, uzela nešto od mene – ja nešto od nje, i prohujala u svemir. Terens Malik se, dovršavajući film koji se čekao dvadesetak godina Tanka crvena linija – film koji će dobiti Srebrnog medveda u Berlinu – setio da je svojevremeno preko američkog Pablik radija čuo moje Kremansko proročanstvo. Priznajem, imponovalo mi je što se takav čovek – koji je završio i predavao filozofiju, za koga se ne zna gde živi, koji skoro nikad ne daje intervje i povremeno nestaje iz javnosti – setio Kremanskog proročanstva. Žena iz Nju Ameriken Radija koja me je svojevremeno ubacila kao stranca na američki nacionalni konkurs na kojem ću dobiti nagradu i 4000$ – od tih para sam posle godinu dana živeo – dala je moju adresu, pa se producentkinja filma javila i tražila Kremansko proročanstvo koje reditelj strašno želi da ima u svom filmu. Pomislio sam da se radi o nekom studentskom filmu, amaterskom, da bih tek kasnije saznao da je reditelj Malik i da je film sa najskupocenijim vrhunskim američkim glumcima od Kusaka do Travolte. Ponudili su mi 5000$ govoreći da i ti skupi glumci rade za simbolične honorare. Suma je tad meni bila ogromna – bio sam u Kjođi, rađala mi se kćer, u mojoj zemlji pakao je bio na vrhuncu – i napišem im kako pretpostavljam da je moj honorar stvar realiteta a ne nepoštenja ili želje da me prevare, te da – ako oni smatraju da je 5000$ adekvatno – pristajem. Film je bio u postprodukciji – mesec dana pred promociju – s lakoćom sam mogao da tražim pet-šest puta više, ali nisam mogao. Malo mi se srozala cela stvar – skoro isti honorar sam dobio od jednog skromnog radija i od megaindustrijskog komercijalnog pakla koji se zove Holivud. Doduše, film je tek od postprodukcije holivudski, a i stigao mi je divan paket sa dečjom garderobom od ekipe filma.
Radio Beograd je, dakle, definitivno ad akta?
Ne. Nadam se laganom duhovnom preporodu naše sredine, pa verujem da će se personalnim i strukturalnim promenama i Radio Beograd oporaviti, da će oživeti odeljenje za radiofoniju i povratiti nešto od nekadašnje slave. Pre više od dvadeset godina, u vreme kad sam dva puta dobijao Pri Italia i jednom Premio Ondas, Radio Beograd je prodirao silovito, reputacijom, u svetske radijske centre, pre svega evropske. Da bi se vratio na taj nivo, mora se najpre iz osnova sve izmeniti. U Radio Beogradu ima ludaka, policajaca, paranoika, direktnih denuncijanata koji su trideset godina radili za policiju… Ima ih i u dramskoj redakciji. To su, nadam se, odlazeći ljudi.
Nada?
Čovek može da bira, da gleda kroz uveličavajuću ili kroz panoramsku stranu durbina. Kad gleda kroz uveličavajuću stranu, vidi mnogo lošeg – mnogo lošeg je nahrupilo kad sam nedavno došao. Ipak, mora se imati na umu šta bi ne daj bože bilo da 5. oktobra nije bilo. To bi morala biti osnovica procenjivanja. Ali, treba otvoriti četvore oči, sito maksimalno zgusnuti – sad se odlučuje o sledećih bar pola stoleća. Bilo bi strašno dopustiti zlu da se infiltrira u novi početak. Nisu problem krupne ribe čijom su sudbinom sad svi opsesivno zaokupljeni – njima će se suditi ili će biti isporučeni – treba ih prepustiti zakonu, napraviti antiserum za budućnost i zaboraviti ih. Ali sitne ribe se mogu provući.
Treba više posvetiti pažnje i intelektualnom kriminalitetu, intelektualnom ratnom profiterstvu, saučesništvu. Slučajeva je toliko i u takvim varijetetima da je teško uspostaviti kriterijume. Jer zlo se javlja u bezbroj varijeteta, za razliku od dobra. Kad su – retko doduše – naši srednjovekovni majstori slikali simbole zla, đavole, činili su to sa znatno više spontaniteta nego kad su slikali simbol dobra. Mašta je razigranija pred zlom. Dobro je jednostavno, dosadno, jednosmerno, uprošćeno. U životu je dobrota velika retkost, a varijeteti zla su beskonačni. Neki se đavolci mogu učiniti čak i ljupkim. O tome treba voditi računa.
U mnogim intervjuima preispitujete sopstvenu odgovornost zbog instrumentalizacije predstave Kolubarska bitka. Dokle ste došli u tom preispitivanju?
To je jedino pitanje koje mi se može postaviti na temu odgovornosti, gde sam ja tu bio. Trudim se da se ne branim, jer bih u tom slučaju poništio svoje optužbe upućene drugima.
Ponoviću ono što sam više puta rekao: kada sam radio Kolubarsku bitku ni u jednom trenutku nisam pomišljao da time učestvujem u dolazećem zlu. Da mi je to palo na pamet… Naravno, lako je to sad reći, rizikujem da mi se veruje ili ne. Možda ne bih baš odustao, ali bih tražio neki drugi put, neki drugi način, negde bih dao sebi alibi…
Možda biste napravili farsu?
A ne, to ne! Za Kolubarsku bitku imam poštovanje.
Gledao sam te seljake koji su dolazili na predstavu – sad sam uzbuđen kao i tada – dovodili su ih unuci, putovali su osamnaest, devetnaest sati, presedali su iz autobusa u autobus… Sačekivao sam ih, te često poluslepe seljake koji nikad u pozorištu nisu bili osim možda na Krfu. Danas je retko ko od njih još živ. Video sam suze u očima koje nisu više imale suzne žlezde, i shvatio da je u pitanju nešto iznad politike, iznad nacije.
Nisam imao svest da bi cela stvar mogla da ode u rđavom pravcu, nisam razumeo upozorenja Predraga Matvejevića. Sad smo Matvejević i ja u povremenoj prepisci i osećam ogromno poštovanje prema njemu, smatram ga uzornom ličnošću celokupnog balkanskog prostora, ali u vreme kad se Kolubarska bitka upalila i pretvarala u buktinju i ogroman plamen – doduše pre paljenja odlučujuće vatre u kojoj će izgoreti prostor bivše Jugoslavije – nisam razumeo njegova pisma. Na vrlo gospodstven način kritikovao je instrumentalizaciju predstave, a ja sam osetio otpor. To je moja krivica. Smatrao sam druge pozvanijim za polemiku s Matvejevićem – Dobricu Ćosića ili Mihiza – ali sam osetio impuls, želju da mu odgovorim i da predstavu branim. Priznajem da njegove tekstove tad nisam niti pažljivo niti dovoljno pametno pročitao. Koliko se sećam, ti tekstovi nisu bili atakerski, nisu bili agresivni, upućivali su na razmišljanje: kuda paljenje nacionalnih osećanja može da odvede. To su bila čestita upozorenja na moguće posledice, na ono što će se i dogoditi – Matvejević je bio dovoljno mudar.
No, magma velike svenacionalne zablude nije krenula ni iz kakve selendre, niti s neke njive ili s Kolubare kraj koje žive potomci učesnika bitke, već iz najškolovanijih intelektualnih krugova, sa kuloarskog nivoa. Neću te kuloare da imenujem – nisam denuncijant – ali sam sedeo tu, prolazio, slušao, počeo i da snimam, pa sam digao ruke.
Zna se za Batanu u Rovinju.
To je epizoda, letnja epizodica, mali letnji ogranak velike Batane koja je bila pre svega u Beogradu. Pa u Zagrebu i svuda pomalo. Batana je ferijalna kuloarska ekskurzija više za šalu i sprdnju nego za ozbiljne kvalifikacije. Glavni kuloari su radili u kontinuitetu, na korak od Akademije. Kasting tih katakombi vrlo je sličan kastingu Akademije nauka. Veliki đavo ili veliki đavoli sve su to pažljivo slušali i gradili alibi pred sobom i pred svetom verujući da slušaju intelekt nacije.
Javljate se Dobrici Ćosiću kad dođete u Beograd?
Ne. Nekada smo se sretali, pozdravljali, popili bismo kafu ako bi bilo prilike, ali nikad nismo imali sastanke. Sem u vreme Kolubarske bitke. A i tada sam bio toliko zauzet poslom da je susreta bilo malo…
Mnogo godina je prošlo, ne mogu da sudim. Da li je bilo nekih ciljeva sračunatih, ciljeva sa dalekosežnom političkom konotacijom, ili je možda sve to bilo biznis, profit druge vrste… Ne znam.
Scenografija predstave je bila zvuk koji se neprestano čuo. Selo, petao, zvuci koji asociraju raspoloženje, ritam, zbivanje, izmiksani glasovi, zapevke, tužbalice, pesma žetelaca, ojkanje iz Istočne Srbije, grmljavina topova i prangija… Niko to nije primetio, pa ni kritika. Svi su opsesivno bili usredsređeni na sudbinu naroda i njegov tragičan epos, na Kolubarsku bitku, katarzu, pobedu… Kao da je ponovljena Kosovska bitka u kojoj sad Srbi pobeđuju. Pomalo infantilno. Nacija je bila zapuštena, decenijski. Ne samo ova, već i druge na Balkanu. Kao da je bio vaskrsao period ranog detinjstva, u nacionalnom smislu. Bilo je to naivno, ali što se mene tiče i čestito.
Sve zavisi od konteksta. Da nije bilo onog što je bilo, ta predstava bi mogla da gostuje i u Zagrebu, i u Ljubljani, i u Skoplju… i nikog ne bi povredila. Ali u kontekstu nacionalnih i verskih sukoba, ona je bila pakao.
Dve korekture sam uneo u tekst, kategorično. Nešto je ružno rečeno o Bugarima – možda kod Ćosića u romanu to i stoji, ne tiče me se – nešto što je na sceni direktno nepristojno. Bugarin se pominje kao kategorija zla. Izbacio sam to, nisam hteo da se vređa čitav narod.
I Dejan Mijač je bio u igri za režiju Kolubarske bitke, Mijač čija je Golubnjača slično instrumentalizovana. Da li ste nekad razgovarali o tome?
Nismo. Sa strane sam pratio skandal oko Golubnjače i shvatao da se svenacionalna, svedruštvena panpolitička diskusija lagano udaljava od teatra. Nisam uspeo da svedem račun do kraja – kao gledalac i profesionalac – koliko je ta predstava teatarski dobra. Sumnjam da je onoliko koliko je dobrom čini fama.
Nije uputno govoriti o radu kolega – mada je Mijač vrlo jasno stavio do znanja da mu se Kolubarska bitka ne dopada i da je smatra rđavom – ali reći ću da je jedna druga predstava, Kad su cvetale tikve, koja je istorijska zbog činjenice da je na pozornicu izbacila i u javnosti otvorila temu Golog otoka o kojoj se dotad samo oprezno šaputalo i to u kuloarima, kao pozorišni čin krajnje skromna. Nema pozorišnih razloga da se smatra ozbiljnim, kreativnim rediteljskim delom. Nešto šarmantne glume, ritma i dobre dramaturške sročenosti ne čine je većom od dobrog školskog rada bez teatrološke vrednosti. Dejstvo na ideološkom, društvenom ili političkom planu ne mora biti – najčešće i nije – proporcionalno pozorišnoj vrednosti.
Ako bi farsa bila nepoštovanje teme, znači li to da smatrate da još nismo zreli za odmak i igranje sa prošlošću?
Odgovor na to pitanje zahteva vrhunska profesionalna znanja, a ja ne želim da budem diletant. Ono što znam jeste da sve što nam se događa – na ličnom ili nacionalnom planu – registrujemo kao subjektivni odraz, kao teatarsku sliku. Slika prošlosti nije dokaz da je prošlost takva i bila. Ali korektura slike koja nam – kad je nacionalna prošlost u pitanju – toliko okupira svest, određujući nam i sadašnjost i budućnost, jeste hipotetičan mentalni operativni proces. Tu mentalnu operaciju nad čitavom nacijom – ko je u stanju da obavi? Dejstvo tih slika može da bude jedino neutralisano jakim kontraslikama, koje takođe neće biti apsolutna istina. Bojim se da smo u ćorsokaku iz kojeg ne možemo ni lako ni brzo izaći. Da bi se ljudi oslobodili opterećujućih slika prošlosti, moraju im suprotstaviti strahovitu kontru, preteranu, da bi se u rezultanti dobilo nešto drugo ili treće. To je posao za nove generacije.
