Krvavi dvadeseti vek

Izložba: „XX vek / Doba ratova / Stoleće zlih„, Istorijski arhiv Beograda

Knjigovodstvo smrti

Branka Prpa, direktor Istorijskog arhiva Beograda

„Ozbiljne države i ozbiljni narodi obeležavaju godišnjice iz svoje istorije. U našoj su ove godine bile dve – 60 godina od oslobođenja Beograda i 90 od početka Prvog svetskog rata. Ako se samo prisetimo da je Srbiju Prvi svetski rat koštao između 700.000 i 811.000 žrtava, zemlju koja je tada imala nešto manje od četiri miliona stanovnika, dakle svaki treći stanovnik je stradao, onda bi naravno ozbiljne države to dostojno obeležile. Ako se zatim prisetimo da je Beograd jedini grad u Evropi u kome su bila četiri logora, da je ispod Avale sahranjeno, ako su tačni podaci kojima raspolažemo, oko 68.000 ljudi, a možda i 80.000 – onda sledi da je povod izložbe bilo jedno od najkontradiktornijih sećanja na XX vek – knjigovodstvo smrti.

U bilansu XX veka žrtve nisu nikad prebrojane. Ako kažemo da je u Prvom svetskom ratu stradalo između 700.000 i 811.000 ljudi, onda špekulišemo s brojkom od 111.000 ljudi gore-dole. Žive vage – mrtve vage, kako god hoćete. U Drugom svetskom ratu je ista situacija – imamo brojku od 1.700.000 mrtvih na celoj teritoriji Jugoslavije, brojku koja je kasnije u nekim drugim istraživanjima spuštena na 1.100.000. I, na kraju, tu je i poslednji jugoslovenski rat, za koji takođe nemamo cifre.

Dakle, kao što vidite, to knjigovodstvo smrti XX veka je vrlo neažurirano i zapravo govori o našem stavu prema mrtvima, prema žrtvi, prema ljudskom životu uopšte, i prema vrednosti koju ljudski život predstavlja. Zbog toga smo mislili da bi povodom ovih godišnjica bilo dobro da pokažemo da je, recimo, Srbija 1912. godine izgubila oko 22.000 vojnika, da je u Drugom balkanskom ratu samo u bici kod Bregalnice izgubila 16.000 vojnika. U oslobođenju Beograda poginulo je oko hiljadu vojnika i nešto pripadnika Crvene armije. Mislim da bi bilo pristojno da je država organizovala bar neki prijem za pripadnike tog naroda koji je imao žrtve oslobađajući Beograd, ali nisam videla da je tako nešto urađeno. A to je pitanje pristojnosti. Ako ništa drugo, a ono, kao živući ljudi, dužni smo da damo omaž tim žrtvama. Zato smo napravili izložbu na kojoj smo između ostalog pokazali mrtve od balkanskih ratova naovamo, s tim da samo za poslednji rat, nažalost, nemamo dokumentaciju. Prosto, hteli smo da građane Beograda upoznamo i sa takvom istorijom. Istorijska nauka je u funkciji ljudskog znanja, a ako nemate znanje, nemate ni vrednosne sisteme. Hteli smo da upoznamo ljude sa činjenicom da svakodnevno prolaze pokraj mesta na kojem su bili koncentracioni logori ili logori uopšte, a da to ni ne znaju. Recimo, na Autokomandi se nalazio logor Topolske šupe, gde dnevno nikad nije bilo manje od 1400 ljudi i u kome je streljano od 140 do 400 ljudi dnevno; Sajmište je imalo oko 36.000 logoraša, svaki treći je likvidiran, a od krikova ljudi nije moglo da se spava u Karađorđevoj. Mi prolazimo tuda bez ikakvog pijeteta prema tim mestima. Zbog animoziteta prema komunističkoj vladavini? Ako je koncentracioni logor Banjica imao blizu 24.000 logoraša, ako je najmlađe dete koje je tamo streljano imalo godinu i po dana, hoćete da mi kažete da je dete od godinu i po dana streljano zato što je imalo veze sa Komunističkom partijom? Ili starica od 84 godine koja je likvidirana na Banjici? Mi smo imali najjači antifašistički pokret u Evropi i to je činjenica, i tu nikakvoj ideologizaciji nema mesta. Druga činjenica je da je Srbija imala jedan od najtežih okupacijskih sistema u Evropi, a grad Beograd je bio jedini u Evropi koji je na svojoj teritoriji imao četiri logora. Što bi nas Evropa uvrštavala u proslavu pobede nad fašizmom kad smo valjda jedini narod koji se odriče svog antifašizma? Uostalom, i ne treba Evropa da pravi omaž našim žrtvama, treba mi to da uradimo! Kakvi smo mi to ljudi? Ako ne poštujemo sebe, kako će drugi da nas poštuju i zašto da nas poštuju.

Pitanja žrtava su ključna civilizacijska pitanja koja moramo sebi da postavimo u XXI veku ako hoćemo da budemo društvo moralno i etički utemeljeno. Etika podrazumeva preispitivanje vrednosnih sistema. A mi ih negiramo. S kojim pravom? Ja sam prvi put na ovoj izložbi pokazala ekshumacije i mrtve, što dosad nikad nisam radila. Sad jesam, da bi se videli ti mrtvi, jer to mora da se vidi. Da bi se znalo da mi plivamo u krvi u XX veku.“

Izložba: „To majka više ne rađa“ – Portreti revolucionara iz zbirke MSU–a i drugih kolekcija, Salon Muzeja savremene umetnosti Beograd

Ikone revolucije

Dejan Sretenović, autor izložbe „To majka više ne rađa“

„Izložba ‘To majka više ne rađa’ – čiji je naziv preuzet iz popularne pesme o Titu – ima za cilj da ukaže na načine raspolaganja ikonama revolucije u divergentnim umetničkim diskursma od socrealizma pa sve do savremene umetničke prakse. Bez obzira na to da li nam se ovi revolucionari – iz današnje perspektive nostalgično/trijumfalistički proklamovanog kraja revolucionarnih Utopija – mogu činiti kao heroji ili uzurpatori, bogovi ili monstrumi, oni su najčešće reprezentovane ličnosti prošlog veka na našim prostorima, što znači da svako ozbiljno izučavanje odnosa između umetnosti i politike u jugoslovenskoj umetnosti XX veka mora da uzme u razmatranje i temu portreta revolucionara.

„Zašto danas ova izložba? Zato što postoji jedna sasvim pristojna vremenska distanca od okončanja perioda ideologije na vlasti koja je generisala te portrete, a u krajnoj liniji postoji i odgovornost struke da se stalno preispituje određena tema. Mislim da je problem portreta važna tema, mislim da se radi o jednom značajnom fenomenu. Mene su zanimali ikonička snaga slika, njihova ideološka funkcija i način na koji su tu njihovu intencionalnu snagu potom prisvajali umetnici. Portreti revolucionara koji su širom titoističke Jugoslavije naseljavali javne prostore imali su vrednost ikona revolucije čije konceptualne, simboličke, ritualne i topološke dispozicije navode na vizantijske analogije, na ikonički način upravljanja slikom čije se značenje ne iscrpljuje u verodostojnosti portreta, već u njegovoj intencionalnoj snazi. Tako portreti Marksa i Engelsa simbolizuju komunističku ideologiju po sebi, Lenjin je amblematski revolucionar, J.B. Tito je demijurg socijalističke Jugoslavije i njen najdraži sin, Titovi saradnici B. Kidrič, Moša Pijade su reprezenti partijske avangarde, narodni heroji su osveštani heroji i martiri revolucije, itd. Dok Titove slike imaju vrednost primarne ikone koja divinizira prototip i od njega stvara estetski fenomen (B. Grojs), portreti ostalih domaćih revolucionara, nalik ikonama svetitelja u Vizantiji, imaju prevashodno didaktičku funkciju kreiranja individualnih primera predanosti revoluciji i izgradnji novog društva.

Ikone revolucije pojavljuju se u delima i savremenih autora kao što su Raša Todosijević i Goranka Matić i funkcionišu kao znaci čija je delotvornost drugačija nego što je bila u vreme kada je tadašnja ideologija na vlasti favorizovala te portrete.

Na izložbi je svega nekoliko radova koji pripadaju domenu socrealizma, oficijelnih prezentacija. Ostali eksponati su zapravo zanimljiviji zato što prikazuju transformacije tih revolucionarnih ikona u znake revolucije i način na koji se upotrebljavaju u vrlo različitim umetničkim diskursima. Prikazana je i zabranjena slika Miće Popovića iz 1974. godine, Svečana slika, grupni portret Brozovih i holandske kraljevske porodice slikan prema novinskoj fotografiji. To je jedina istinska disidentska slika u srpskoj likovnoj umetnosti titoističke ere, slika koja je nasrnula na samo vladarevo telo.“