Kraljevstvo dronjaka

Da mi neko postavi – načelno suvišan, praktično idiotski – zadatak da izaberem jednog, ali samo jednog jedinog pisca čije bi delo bilo najbolja i najobuhvatnija paradigma istočne Evrope ogrezle u postkomunističku pometnju, nekoga ko najbolje „hvata“ bluz slobode bez prosvećenosti i tržišta bez blagostanja, svega onoga što žedno i gladno lapće kapljice i mrvice okrajaka bogatog Zapada, mislim da se ne bih dugo premišljao pre nego što bih rekao: Andžej Stasjuk. Rođen (1960.) i odrastao u Varšavi, za vreme komunizma bežao od škole, vojske i ko zna još čega, što ga je koštalo i zatvora, Stasjuk već dugo, po svom atipičnom i naizgled ekscentričnom, ali vrlo promišljenom izboru, živi u seocetu Čarne, na potkarpatskom krajnjem jugoistoku Poljske, a taj podatak nije tek nekakva biografska marginalija, nego je jedan rasni „geopoetički“ faktor koji na razne važne načine deluje na njegovo delo: Stasjuk je, naime, nekovrsni osmatrač i merač kucajućeg bila istočnoevropske periferije, svega onoga što obično promiče ispod radara nadobudnih prestoničkih „tranziciologa“, domaćih ili međunarodnih. To gde Stasjuk živi, naime, kilometarski je valjda manje udaljeno od Subotice negoli od Varšave, kamoli od Baltika, cela istočna Slovačka mu je u prvom komšiluku, Mađarska je kao na dlanu, zapadna Ukrajina je odmah iza ugla, ni Belorusija nije daleko, a do Češke, Srbije, Rumunije ili Hrvatske je tek koji sat vožnje. Zašto je to važno? Čitaocima Belog gavrana, Puta za Babadag ili Galicijskih priča to ne moram posebno da objašnjavam. Novi Stasjukov roman Taksim gotovo da je neka vrsta „sinteze“ svega ranije objavljenog, piščev tour de force – a ne France… – vožen i gažen po sumornim vijugavim džadama zabačenog evroistoka.

Taksim je priča u čijem je fokusu Vladek, ali je pripoveda Pavel. Ko su, dođavola, Vladek i Pavel?! Oh, ta Niko i Ništa sa „istorijskog“ stanovišta, tek samoproglašeni „kraljevi dronjaka“, putujući prodavci džidža-bidža, pre svega krpica za provincijske žene sa svih strana svih granica između onih večitih ištvanbiboovskih „bednih malih istočnoevropskih država“, vagabundi koji torbarenjem retkih preostalih ostataka nečega not-made-in-China ne samo da zarađuju za nešto nalik na život, nego su i medijumi kroz čije oči savršeno jasno vidimo svet kao veliku buvlju pijacu, a šta je ako ne buvlja pijaca najtačnije stanje stvari – a ne metafora, odavno je to prevazišlo metaforu! – tog Međusveta između tvrđave Zapada, ruskog carstva u dekadenciji i kineskog carstva u nadiranju… Naslov je knjiga, dakako, dobila po čuvenom stambolskom trgu, koji će se uistinu i pojaviti u razrešujućem finalu romana, ali sve do tada nećemo se micati izvan okvira onog Međusveta koji počinje na bečkom istočnom kolodvoru, a završava se negde u Ukrajini ili u Vlaškoj niziji. Nešto, dakle, poput Velikićeve Bonavie: naslovna se odrednica čini sasvim besmislenom sve do kraja, kada se pokazuje o čemu se radi. To čime se oni, naime Pavel i Vladek, bave nije „normalan posao“, ali zapravo nije ni kriminal; ne, to je – šverc. U njihovom/našem kraju sveta „normalnog posla“ ili ponestaje, ili od njega nema vajde, a kriminal je nešto ili glamurozno zapadno, ili tmasto, socijalno i poludivlje jugoistočno, balkansko, kavkasko, rusko, šta li…

Naravno i dakako: Stasjuk nije ni istoričar ni sociolog nego pisac, i to od najfinije građe, doslovno je svaka od tristotinak strana ovog izvanrednog romana moćna, precizna, superiorna lekcija iz pisanja i pričanja, ovaj roman doslovno trucka i podrhtava na točkovima kamiona, i miriše, jako i nezaboravno, na mašinsko ulje, benzin, užegli sendvič, toplu kokakolu, uštavljenu kožu „šoferske“ jakne, na znoj i krv i nešto malo sperme, na lipe i breze pored druma, na nervozne mafijaše zagasitih imena, na prosuto pivo i cvrčeće kobaje, na mađarski jezik i rumunske šuške, na palanačke žene, ocvale i zapuštene a opet neuništivo, vučije i mačije poželjne, na očajničku ljubav nimalo romantičnih gubitnika, na Karpate i Balkan, na Cigane i pijane ruske carinike… Ukratko, na naš svet, na nas. Tamo gde Andžej Stasjuk nije domaći pisac, tamo počinje pravo inostranstvo, ali to je negde daleko, čak tamo na onoj strani ulice gdje stanuju djevojčice kojima miriše koža, a te djevojčice nećeš videti blizu Pavelovog i Vladekovog kamiončića, jok more, a i da ih vidiš, džaba bi bilo, one su zalutale iz neke druge knjige, i tamo će se vratiti. Taksim je najbolji srpski roman u poslednjih mnogo godina. Srpski?! Pa da, naravno; doduše, i albanski, bugarski, rumunski, slovački, hrvatski, mađarski, rusinski, ukrajinski… pa čak i poljski, naravno.