Košnice u nama

Istorija filma je prilično nalik košnicama – čak i u slučaju loših filmova, u atmosferi pometnje i buke umeju da budu zabavni pokušaji da se detektuju i onda iščitaju (naravno, uz ogromnu marginu greške i mogućnost nesuvislog dodavanja smisla nasumičnim omaškama autora) nadahnuća, aproprijacije, pozajmice, citati, omaži, reference, analogije… Tu posebnu čar predstavlja kada se prekaljeni filmofili nađu pred odličnim i kinestetski nesporno uspelim ostvarenjima, jer je, za početak, tu barem prebrođena ona silna muka lova na puki rezon postojanja filmova u datom trenutku, a i šire, a nadahnjujuće je pratiti posejane tragove i smernice, koje onda možda otključavaju implicitno data/pohranjena značenja i slojeve unutar filmova koji se nađu na toj vrsti testa i odmeravanja. U tom smislu (i dabome ne samo u tom) španski novitet na repertoarima bioskopa u Srbiji, 20.000 vrsta pčela, izvrsno je i podatno ostvarenje svake osnovane hvale vredno.

Da odmah bude navedeno, čini se da je ključna referenca filma 20.000 vrsta pčela (izvorno – 20.000 especies de abejas) rediteljke Estibalis Uresole Solaguren dokazani klasik i neporecivo remek-delo, film koji stiže sa iste kinematografske “adrese” kao i Duh košnice (El espíritu de la colmena, 1973) Viktora Erisa, koji se nakon zbilja poduge pauze vratio filmskoj režiji filmom Zatvoriti oči (Cerrar los ojos), premijerno prikazanom na ovogodišnjem Kanskom filmskom festivalu. Nekoliko meseci pre toga, 20.000 vrsta pčela imao je svetsku premijeru u programu Berlinskog filmskog festivala, gde je malena (devetogodišnja) Sofija Otero dobila glavnu festivalsku nagradu za najbolju ulogu, što je, imajući u vidu njenu krštenicu, izazvalo ponešto kontroverze i nezadovoljstva. Veza između ova dva filma, koje razdvaja zamašnih pedeset godina tokom kojih se, gle čuda, svašta nešto izdogađalo i u samom filmskom mediju i u pratećoj industriji, očigledna je, i rediteljka, kojoj je ovo tek treći celovečernji igrani rad, to ni ne nastoji da prikrije – zajednički imenitelj im je, za početak, i vešto osmišljeni i rabljeni motiv nelagode odrastanja po nametnutim aršinima drugih, kao i sam ton oba filma, kanda od početka sve do samog kraja u finoj ravnoteži na nezgodnoj tački susreta naglašenog naturalizma/verizma i oniričnosti, na drugom kraju tog pipavog spoja suštinski i dalje suprostavljenog ili barem oprečnog. Tome svakako treba dodati i podužu kadar-sekvencu pri kraju 20.000 vrsta pčela, a koja se tiče sve grozničavije i napetije potrage za detetom koje je zarad neke druge drame i halabuke nestalo iz vodokruga odraslih. Dobra vest je što o ovom slučaju možemo da, konkretno bez ijedne jedine trunke relativiziacije i onog poslovičnog “gledanja kroz prste” za favorite, pričamo kao o primeru dostojanstvenog omaža i upečatljive aproprijacije onoga definitivno dragocenog iz baštine filma, bilo da je reč o nacionalnom ili pak širem planetarnom uzorku.

Dok je Erisov klasik besprekorno delo sa vidnim belegom filma nostalgije (naravno, shvaćene i izvarirane na osoben i autorski način), film 20.000 vrsta pčela, možda i sam siguran klasik nekih budućih istorija filma u decenijama pred makar nekima od nas, tiče se aktuelnog trenutka, uz upotrebu motiva i tema koje jesu plod, ali i svojevrsno breme naše kolektivne sadašnjice. Naime, pomenuta Sofija Otero je zimus u Berlinu nagrađena za zbilja vanserijsku i iznimno slojevitu glumačku kreaciju lika dečaka Aitora, koji posebno tokom posete baki u takozvanoj unutrašnjosti, a u senci porodičnih turbulencija i prevrata, oseća sve jasnije identitetske damare, koji će se negde pri sredini ove filmske priče iskristalisati u šapatom verbalizovanu, a svakako krunsku želju da ga oslovljavaju sa Lusija. Tu negde ovo delo tvori evidentnu vezu sa onim što potresa ili možda samo zamajava dobar deo planete, a tiče se sve razgranatijeg specifikuma rodnih identiteta, bivajući istovremeno snažno i podatno gorivo za sučeljavanja i otvorene sukobe bigota i isključivaca s obe strane ideološkog spektra, a katkad zamagljujući puniji pogled na ipak dalekosežnije i važnije muke i krivde sadašnjosti u globalnom viđenju tog ne samo temporalnog pojma. Dobra stvar, prvenstveno po ovaj film, jeste to što su njegovi autori u potpunosti odustali od razmetljivosti, površnosti i buke, tako svojstvenih ovom trenutku u možda i čitavom svetu, te ova krajnje emotivna i u isti mah inteligentna priča poprilično brzo pred očima (a jednako i umovima) gledalaca izrasta u delikatnu i veoma ilustrativnu te svakako preko nam potrebnu paradu simboličnosti sa merom i snažnim korenom u ponajpre iskrenom i duboko empatijskom čovekoljublju.



Dakle, ono što je lako moglo da skrene put prvoloptaške i barem nominalno upotrebljive naturalističke priče o mladom životu pod očekivano teškim žrvnjem svekolike isključivosti, ovde već nakon, recimo, prve petine zadobija jasne i postojane obrise priče sa neskriveno etičkom komponentom, srećom kadre da iznese povest o drugosti koja se bori u pola glasa i o sitnim delima pobune protiv sveta koji većim delom tlači i nastoji da ukalupi i usrednjači. Simbolika u ovom filmu rediteljke Estibalis Uresole Solaguren (1984) jeste evidentna i lako ju je razložiti i rastumačiti, ali finesa sa kojom je postavljena i ugrađena duboko u tkivo priče o teskobi koja prodire u samu bit, što je najgore baš mladog bića, i o sveprisutnom splinu koji u šaci drži i mori možda i čitav naš svet, nešto je što se retko sreće na filmu ovih dana i godine, a posebnu čar donosi iluzija eterične lepote koja okružuje malog Aitora/malu Lusiju i njegov svet u zamahu lične promene, a tu je lepotu možda i moguće spoznati uz samo malo više popustljivosti i iskrenog razumevanja okruženja, ovde oličenih u likovima roditelja čiji se brak, sva je prilika, urušava pod hrpom mahom ekonomskih problema, kao i kroz likove vidno zadrtije bake i njene rođene sestre koja se kroz život na (samo)izabranoj osami i kroz ljubav prema pčelama i njihovom specifično ustrojenom svetu naučila nepatvorenoj toleranciji koja seže iz same duše i iskrene pobude da se pomogne, ako ničim drugim a onda barem empatijom, makar prema svojim bližnjima.

Ovde se može pomenuti i da na planu osnovnih ideja i atmosfere ovaj odličan film nepobitnog arthaus profila, ali i snažnog potencijala da lako “iskomunicira” i sa publikom koja u načelu ne preferira te stoga ne bira tako lako filmove upravo ovog ili sličnog kova i ne daje im poštenu šansu, budi asocijaciju i na jedan srodan biser koji stiže iz sveta američkog nezavisnog filma – We The Animals Džeremaje Zagara od pre pet godina. Oba filma se hrabro kreću tom uvek klizavom ili neravnom trasom radikalnije shvaćene i u konkretno delo sprovedene delikatnosti, što je vrednost već samo po sebi, čak i mimo činjenice da su takvi filmovi već neko vreme jednoroška retkost u ponudi, što je možda u prvoj i pravoj meri i odraz lako uočljive nesposobnosti sveta da prepozna i ceni autentičnu finesu čak i “samo” na planu emocija kojima bismo svi načelno morali da težimo.