Roland Šimelpfenig je jedan od najpoznatijih dramskih pisaca na nemačkom govornom području u 21. veku. Našoj pozorišnoj publici je poznat još od predstave Arapska noć koja je izvedena 2007. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Ovaj komad je, takođe, objavljen u trećem tomu antologije Savremene nemačke drame (Cepter, 2017). Beogradsko dramsko pozorište je, uvrstivši novi Šimelpfenigov komad (2018) na svoj repertoar, još jednom pokazalo da je ambicija ovog pozorišta da bude u toku novih evropskih pozorišnih stremljenja u meri u kojoj su te tendencije podsticajne za razvoj ove pozorišne kuće.
Roland Šimelpfenig se u komadu Dan kada ja više nije bilo ja bavi životom tipične (malo)građanske porodice na početku 21. veka (mata, tata, dvoje dece i zamorni kredit za tesnu kuću). Porodica živi svoj mirni i dosadni život u kome je odnos komfora, čamotinje i kredita taman takav da su svi svojim životom nezadovoljni, ali ne dovoljno da bi se usudili da pokušaju da promene nešto i da rizikuju neuspeh. Sukob između oca i majke je stalan, ali dobro skriven (da se deca ne potresaju?) i manifestuje se u detaljima – on ne voli drvo ispred kuće koje ona voli, ona neće da ide na zabavu koja je njemu važna… I živeli bi oni tako (ne)srećno i (ne)zadovoljno sve do kraja otplate kredita da se jednog dana u kući ne pojavi tata u duplikatu. Ovaj nadrealno-apsurdni zaokret otkriva suštinu problema. Roditelji nisu u stanju da budu iskreni ni prema sebi, a kamoli jedno prema drugome. To ide dotle da čak i kada je situacija
očigledno nenormalna i kada više niko nije siguran da li je ja i dalje JA, oni uporno insistiraju na istoj igri i istim stereotipnim odnosima. Kada se pojavi tata u duplikatu, prvi tata se ponaša „normalno“ jer ne zna šta misli i vidi njegova porodica, a pošto se on ponaša „normalno“, onda se i svi ostali tako ponašaju. Tata br. 2 i jeste i nije duplikat. Odnosno, on je ono što bi tata br. 1 bio da je imao malo više hrabrosti i odlučnosti u životu. Šimelpfenig postepeno pojačava napetost vešto ubacujući nove elemente kada stari više ne doprinose razvoju igre. Taman kada pomislimo da će čitava situacija iz apsurda „otklizati“ u vodvilj, jer mama i dvojica tata treba da zajedno idu u krevet, pojavljuje se i mama br. 2 koja je, naravno, ono što je mama br. 1 mogla da bude da nije izabrala da „postigne i malo i mnogo, to jest ništa“. Kada se dva para nađu zajedno u krevetu, nastaje urnebes koji razotkriva potisnute želje i skrivene sukobe i, na kraju krajeva, razlog zašto ljudi biraju stereotip umesto „pravog“ života. Iako ovo deluje kao mračna tema, Šimelpfenig bira da o njoj piše lako – zato su njegove replike kratke, brze i sa jasnim i dobrim ritmom. To je u svom prevodu dobro „uhvatila“ Bojana Denić i dala odličan tekst za igru rediteljki Tari Manić i glumcima Beogradskog dramskog pozorišta.
Tara Manić je, zajedno sa scenografom i kostimografom Selenom Orb, veoma pametno izbegla potencijalnu zamku da dramu apsurda o društvenim stereotipima „ogrne“ nekakvom zaumnom scenografijom i kostimom. Naprotiv, scenografija i kostim su realistični u meri u kojoj je to potrebno da nam se rediteljski koncept ne otkrije pre vremena, već da u njega ulazimo postepeno kroz glumačku igru. Rediteljkino razumevanje teksta vidimo kroz to ko kada, kako i koga gleda ili ne gleda u igri u kojoj se svi prave da ne vide očigledno. Ove situacije sa dobrim dramskim potencijalom su dodatno „pojačane“ tempo-ritmom. Rediteljka i glumci su napravili dobar balans između toga kada se replike smenjuju brzo, a kada se igra usporava ili se čak napravi pauza između dve replike. Tempo-ritam predstave rediteljka gradi u saglasju sa mogućnostima i potencijalima svog glumačkog ansambla. Ta spremnost rediteljke da svoj koncept predstave gradi kroz glumca, a ne kao vrednost po sebi, naišla je na očekivano pozitivan odgovor kod samih glumaca. „Vučni glumac“ ove predstave je Ivan Tomić koji igra tatu br. 1. On je glumac koji je fizički spreman, na sceni vrlo šarmantan i ima odličnu dikciju. Podržan od strane rediteljke i svojih kolega, on suvereno, ali nenametljivo vodi igru. Daniel Sič igra tatu br. 2 i u ovom glumačkom „orkestru“ ima ulogu „bas gitare“, to jest onog koji je malo sporiji, za nijansu u drugom planu, ali daje ritam. Komplementarne su i mama 1 Ivane Nikolić i mama 2 Nataše Marković. Ivana Nikolić je kao mama malo sporija i mirnija u odnosu na mamu 2 Nataše Marković. Ovakva podela uloga među glumcima koju je napravila rediteljka dobro se nadovezuje na zahtev teksta da mama&tata 1 i 2 čas govore svoje replike, čas komentarišu tuđe. Poštujući zahtev teksta, glumci i rediteljka čine da se mama&tata 1 i 2, kako odmiče radnja, prelivaju jedni u druge i postaju međusobno zamenjivi kao Smitovi i Martinovi iz Ćelave pevačice Ežena Joneska. Oni, na kraju krajeva, i jesu nalik na Joneskove junake, samo iz 21. veka. Šimelpfenigov komad je blizak čuvenom Joneskovom komadu i po zaigranosti, ali bez osećaja jeze kada se nakon društvenih stereotipa raspadne i sam jezik. Šimelpfenig kao da hoće da bude blaži prema svojim likovima ostavljajući im na kraju mogućnost da kroz igru dvojnika dođu do važnih saznanja i priznanja o tome šta vole, a šta ne, tako da na kraju iseku drvo koje tatu nervira tokom čitavog komada.
Glumci i rediteljka osećaju ovu potrebu pisca i „ne gaze“ tekst već ga igraju na prvi pogled lepo i lako, a u stvari brzo, efikasno i sa očiglednim uživanjem koje prelazi i na publiku. Deca u komadu, tzv. blizanci koji, u stvari, ne liče (Ivan Zarić i Slađana Vlajović) imaju dvostruku funkciju komentatora i učesnika u radnji. Kostimograf Selena Orb je glumce obukla u kostime koji sažimaju to osećanje da su istovremeno i mali i veliki to jest oni koji vide i koji se prave da ne vide očigledno – dve mame i dvojicu tata. Ivan Zarić i Slađana Vlajović su nastojali da u glumačkoj igri iskoriste potencijal koji im je otvoren i da uspešno isprate vodeći kvartet. Tako su svi zajedno uspeli da od Šimelpfenigovog komada Dan kada ja nije više bilo ja naprave zabavnu predstavu na neveselu temu, koji obavezno treba gledati.
