Kokice sa aromom egzistencijalizma

Nekako se čini da je drugima sve lakše i bolje. Ta jedna od neprolaznih čari drugosti očigledna je i u slučaju čestog doživljaja stanja stvari sa tačke gledišta filmskih stavaralaca arthaus provenijencije i njihovih poštovatelja kada im se u viziru nađe sorta filmova repertoarskog/bioskopskog predznaka. Pritom, krajnje je uskogrudo tuđu sreću prepoznavati tamo gde se mora delati u najčešće strogo kontrolisanim uslovima i gde je sloboda data mahom u varljivim obrisima, što znači da je obično vraški teško udenuti nešto od svojih inovacijskih poriva tamo gde se već i pre prve klape kao prioritet postavlja pretpostavljena reakcija pretpostavljene publike. Ipak, nije sve tako crno i čemerno – katkad se u bioskopskoj ponudi, uz neizbežne kokice, jave i filmovi nepobitnih komercijalnih pretenzija, a koji sa sobom nose i primetnu dozu autorstva i autorskog slobodarstva, oličenih, eto, i u impulsu da se naoko pitak i komunikativan sadržaj osnaži i oneobiči i uz podosta postmoderne glazure i akrobatike.

KRCKANJE RUKAVACA

A pre no što se povede pomnija priča o onome što se da zateći u kino-novitetima Sve u isto vreme (Everything Everywhere At The Same Time) i Nepodnošljiva težina blistavog talenta (The Unbearable Weight of Massive Talent), možemo da svratimo u knjižare gde je nedavno stigla i studija Žan-Lik Godar – Permanentni revolucionar (preveo Nikola B. Cvetković, objavili Filmski centar Srbije i Ultimatum.rs). Negde pri početku te knjige srećemo i delić izveštaja engleskog kritičara Tima Milna, u kome on opisuje iskustvo iz pariskog kino-kluba i jedne od “dosadnijih prezentacija 16-mm filmova koja bi iskusne filmofile stavila na iskušenje”. On, međutim, ističe da jedan od filmova posedovao “neki hipnotički, opsesivni kvalitet koji je karakterisao taj pokušaj, da tokom 40 minuta pokaže šta se dešava, kada se ništa ne dešava. Ponašanje u čekaonici zubara, prikazano na strogo objektivan način. Igra od ćutanja, skrivenih pogleda, nervoznog prelistavanja časopisa, krišom zapaljene cigarete… Polovina publike koja je izdržala do kraja bila je zadovoljna. Tek nekoliko godina kasnije mi je postalo jasno koliki značaj su imala imena režisera i glavnog glumca: Žak Rivet i Žan-Lik Godar.” Istina, u ostvarenju Sve u isto vreme ni u tragovima ili najbleđim referencama nema odraza uticaja autorskih poetika i “rukopisa” Riveta i Godara (a isto važi i za Nepodnošljivu težinu…); međutim, ono što spaja ta dva poprilično osobena nova filma i nasleđe legendi francuskog i evropskog novog talasa i filma u znatno širem dijahronijskom smislu je upravo u gornjem citatu spomenuto – oneobičavanje onoga što bi mirne duše moglo ostati i netaknuto i zadržano na tački filma o egzistencijalnim i identitetskim krizama glavnih junaka, dakle, bez istrčavanja u smeru postmoderne “oblande”. U slučaju filma Sve u isto vreme, iza koga stoje Danijelsi (autorski, scenarističko-rediteljski dvojac koji čine Den Kuan i Danijel Šajnert) to je izvedeno kroz priču o Evelin Vong, sluđenoj vlasnici uboge praonice veša, očito na samom rubu nervnog sloma, koja u samo jednom danu mora da izgura proslavu rođendana otuđenog i nezgodnog oca i odlazak na očekivano silno neprijatan razgovor kod nimalo naklonjene joj poreske inspektorke, a sve to uz utegu u vidu pasiviziranog supruga i vazda nezadovoljne i pobunjene kćerke sa kojom ona evidentno ne zna kako da komunicira i postupa.

I, tamo gde bi upravo navedeno bilo solidna građa i oprobano pouzdan temelj za tipsku priču o akterima istrgnutim iz takozvane stvarnosne dimenzije njihovih i naših postojanja (a kakvih je krcat ambiciozniji američki nezavisni film), kreće možda i najmaštovitiji i najekstravagantniji film iz ponude američke kinematografije usmerene ka široj/sveobuhvatnijoj distribuciji – na matičnom tržištu i drugde. Taj nužni inicijalni okvir bio je neophodan kao danak koji se mora platiti uvek ciljanoj univerzalnosti, toj odskočnoj dasci preko koje se mora vinuti na putu ka onome što je ovde i bio prevashodan cilj, film čiji autori neprikriveno ne mare preterano za atipičnost polaznog sadržaja, zadovoljavajući se da ključne junake priče namerno zadrže na koti zvanoj “everyman/everywoman” (obični, svakidašnji, dakle, ljudi sa kojima je u trenu lako saosećati), da bi potom nahrupili na teritoriju koja ih je tu jedino zbilja i mamila – tlo na kome se stvara iznimno zabavna, postmodernistički jasno obojena priča o bitisanju pod isprva nevidljivom, a kako film odmiče i sve neizbežnijom senkom multiverzuma, odnosno, mogućnosti da svi mi zapravo živimo i krckamo ono što nam je dato od egzistencija, pri čemu je to samo jedan od mogućih rukavaca, gde nas samo možda tek jedan hrabar i iznuđen iskorak deli od ako ne smislenijeg, a ono barem uzbudljivijeg života na repu potere za stvarnim vlastitim potencijalima za sreću, spokoj, uspeh.

Ovo je zadivljujuće orkestriran film, kako na planu svoje arhitektonike, tako i samog izraza i konkretnog vizuelnog pakovanja, gde ovaj maestralno koreografisani spektakl krcat i vrhunskom akcijom dobacuje (i to ne samo na konto te lako uočljive srodnosti na planu polaznih motiva i ideja) do virtuoznosti koja se očekivala od nedavnog, a po mnogo osnova nesrećnog i promašenog Matriksa. Akciona besprekornost definitivno nije nešto nad čim se trebalo iščuđavati ako se na umu ima činjenica da glavnu ulogu tumači na tom polju neprevaziđena Mišel Jeo, a da je za koreografski deo bio zadužen sam krem tog soja filmova, ali iznenađenje ipak mogu da predstave visoko ispolirana a nimalo intruzivna veština kojom su scenaristi-reditelji izašli na kraj sa obiljem ideja, materijala i zahvata koji su udenuli u 140 minuta filma (koji nijednog trena ne biva dosadan, niti upada u sveprisutnu zamku samodopadljive razmetljivosti na polju stila), te neusiljena duhovitost koja svako malo izbija pred gledaoca, a tiče se i obrade same premise, i svesti da je tu reč o postmodernoj dramaturškoj akrobatici i egzistencijalističkoj priči, ali i povesti u kojoj se nalazi prostora da junaci u stalnom stanju jurnjave i okršaja bez konca i kraja bivaju svesni da su negde, nekada, iza neke životne okuke ipak mogli biti srećniji i zadovoljniji. Iako dosta brzo postaje evidentno da autori ovde stilu i izrazu pretpostavljaju sve ostalo, ukupan sud brzo govori da je u pitanju film odličan u svim aspektima (uključujući i ostatak znakovite glumačke podele, gde su i Džejmi Li Kertis i Ke Huj Kvan, znan po detinjim ulogama u Gunisima i drugom Indijani Džounsu, Stefani Cu i Džejms Hong), te činjenica da je ovaj prilično zahtevan film dospeo i do šire publike (zasad barem u SAD) dođe kao sasvim pravičan i logičan ishod.

DOSTA DOBAR, PA I VRLO DOBAR

foto: promo

Ako je Sve u isto vreme naprosto odličan film, onda je izrazito šarmantna i poletna Nepodnošljiva težina blistavog talenta svakako dosta dobar, pa i vrlo dobar film, pa još sav isprepletan oko uglavnom prezrenog holivudskog superstara Nikolasa Kejdža, osvedočenog ekscentrika, koji u tom filmu scenariste i reditelja Toma Gormikena tumači samoga sebe, pa još na ivici bankrota i potrazi za smislom daljeg bavljenja glumom na uvreženi način, a koji mu je na uzorku poslednjih par decenija izrodio začudan miks – desetine i desetine rutinskih i nimalo potrebnih B-akcijaša, sinhronizacijske angažmane u animiranim hitovima za decu i i čitavu porodicu, uz povremene maestralne ispade u svetu indi filma (kakav je prošlogodišnji film Svinja (Pig). U ovoj priči Kejdž, takođe neizostavno na ivici ili sa one strane nervnog sloma i korenite egzistencijalne krize, u svojstvu plaćenog zvezdanog gosta odlazi na rođendansku zabavu španskog multimilionera, ne znajući da upada u svojevrsnu igru prestola i igru za prevlast u trgovini drogom i igru mačke i miša u kome značajnog aktera predstavlja i CIA.

Okvirni izraz je akciona komedija (pritom, očito i komedija zabune i nesporazuma), ali ovaj film upravo izdvaja ta metatekstualnost – fakat da je tu ponajpre reč o filmu o filmadžiji, filmu punom filmskih i filmofilmskih referenci (za šta je neophodno detaljnije poznavanje Kejdžove opsežne filmografije). Većim delom ovaj film je nadahnuta, duhovita i dinamična postmoderna igrarija, sa podosta darova za poznavaoce i fanove, zabavna i uspela i u detaljima (“ovovremenski” Kejdž tako se svako malo svađa sa samim sobom i izdanju iz Linčovog klasika Divlji u srcu, a u jednom trenu tu će pasti i poljubac ta dva Kejdža iz samo naoko oprečnih dimenzija i epoha postojanja), i u samom izvođenju. Film, pak, izgubi do tog trenutka brižljivo građen ritam i ton u završnom, trećem činu kada se, u kolopletu uticaja Bojla i Tarantina, ušanči u tipične segmente potere, ali sva je prilika da je dotad ovaj film, velikim delom sniman kod komšija – u Hrvatskoj i Mađarskoj), već pridobio i pažnju i snažne simpatije publike kadre da u mraku bioskopskih sala pojmi i uživa uz ovako (doduše, zauzdano) ekstravagantan osvrt na Holivud i, naravno, samog Kejdža, ovde vidno nadahnutog i raspoloženog za igru i sprdnju i na autodramske teme i dileme.