Glavni medijski događaji protekle nedelje vezani su za formiranje republičke vlade. Agonija pregovora traje i dalje, samo su se među akterima našli socijalisti, nedistancirani od svog Nosioca liste. Dovoljno je bilo videti nasmejanog Bakija Anđelkovića u „Utisku nedelje“ da pomislite kako je u stvari TV Palma jedina aktuelna i dosledna televizija, koja je na vreme shvatila da je vreme u Srbiji stalo. Dok gledate spotove naših turbo-zvezdica iz ludih osamdesetih i suludih devedesetih, shvatite da se ista stvar dešava i s političarima. Jedno vreme smo verovali da su se stvari promenile i pokrenule, ali današnji spektar političke, ili prapolitičke scene uverava nas da je reč o večitim hitovima koje ćemo bez prekida gledati još godinama. U pauzama ćemo videti spektrum spot, televizor s palmicom koja igra kolce. Tropski raj s opančićima – Šangri la na Balkanu. Ovih dana očekujem povratničku konferenciju za novinare JUL–a, pa će mozaik razbijenog ogledalceta konačno biti kompletan. Verovali ili ne, na BK televiziji paralelno tragaju za tinejdžerskim pop idolom, publika na ovoj predizbornoj turneji bodri svoje ljubimce, a u svakom krugu otpada jedan od kandidata. Po svoj prilici, na kraju će ipak neko da pobedi, posle niza ponižavanja i napetosti, ali mi najverovatnije nećemo dobiti Idola Srbije u vidu Predsednika – ili kako to ovde češće kažu – domaćina kuće. U utorak je, recimo, na istoj televiziji prikazan hit film u kojem Harison Ford u ulozi američkog predsednika mlati teroriste i spasava familiju. Superheroj, nema šta, ali kakav bi onda trebalo da bude naš Predsednik?
Tužno je bilo videti gospodina Labusa na RTS-u kako objašnjava podršku socijalista kao manje zlo u večitom izboru između lošeg i goreg. Još tužnije su delovali građani snimljeni u Valjevu, Vranju i Kruševcu, svi odreda potpuno upućeni u problematiku formiranja vlade. Izgleda da smo svi nenormalno upućeni u odnose između političkih partija, pa sam očajnički čekao nekog građanina X koji bi odgovorio „nemam pojma, al’ vidim da ne valja„. Moram ipak priznati da je gospodin Labus sačuvao dozu humora, jer je o podeli vlasti (kako je najčešće shvataju njegove kolege iz drugih partija) govorio kao o podeli gusarskog plena. Najveći gusar dobije najveći deo, onaj manji nešto skromniji i sve tako do malog od palube – što bi bili socijalisti. Njihovi zahtevi za sada nisu materijalne prirode, već se tiču svojevrsnog spiska želja. Granica je samo ljudska mašta.
Zato je jedini put do uspeha slanje kesica kafe, ili lozinka koju ćete izgovarati svaki put kada vam zazvoni telefon. Ako hoćete pare – umesto „halo“, reći ćete „nacional„, jer možda vas zovu sa SOS kanala. Ovo telefonsko cimanje je ponovo u modi, obično vas zovu u ranim popodnevnim satima, dok građani vare ručak i koncentracija po pravilu popušta. Poznavaoci kažu da ponekad voditeljka zove istog pretplatnika, a njemu se ponovo omakne „halo“. Ne vredi našem narodu lepo govoriti. Posle se, naravno, ljute, šalju SMS poruke i tvrde da su promrmljali „nacional“. Ali da se nije dobro čulo. Mangupi su takođe neozbiljno počeli da cimaju ljude dok traje emisija, pa ima i lažnih poziva. Kako onda prepoznati pravi – jedini način je da vam je stalno uključen SOS kanal.
U tom slučaju, propustićete važne informacije – poput priloga na Studiju B o predstojećoj Kobasicijadi u Turiji. Promocija hepeninga je održana nasred Terazija – dimljene i sveže kobaje po promotivnim cenama. Možda je to zlokobna najava povratka kioska na ulice Beograda, ili je moja paranoja već ozbiljno uznapredovala. No, ako mogu da se vrate socijalisti, što je onda problem par roštilja s pljeskama i kobajama.
Na kraju, još jedna nagradna igra. Jugića imam, mobilni imam, još samo da mi neko nasapuna kola i kada ih ispere, moj jugić će postati merdža. Sve su mi rekli, čak i tačan odgovor na pitanje koje će mi poslati putem SMS-a. Mesto čarolije je ujedno i najpopularniji ambijent za domaće muzičke spotove – Merkator. Tako smo dobili jedino mesto gde su čuda moguća, simbol ojačane kupovne moći i prozorče u šareni svet. Čim izađete s parkinga, čarolija prestaje i plašim se da bi merdža ponovo postao jugić.
