Nedavno sam u intervjuu za splitski „Feral tribjun“, na pitanje Tatjane Gromače: „Autor ste romana Kazimir i drugi naslovi, koji je svojevrsna parodija života u Miloševićevom sistemu… Kako je piscu takvog romana živjeti u maloj sredini kao što je Kikinda, osjećate li kakve posljedice?“, odgovorio da sam deset godina živeo u Beogradu i da zbog toga nisam bio ništa bolji pisac nego danas. „Štaviše, živeći u maloj sredini imate bolji pregled situacije na književnoj sceni i imate mogućnost da se klonite budala i književnih mešetara. Uostalom, kao da je bitno da li ćete, u državi koja je sa svih strana izolovana, koja ne može ni napred a ni nazad, koja je urnisana u svakom pogledu, živeti u prestonici ili provinciji?! Moj posao je da pišem dobre knjige, a ne da glumim fensi pisca ili da se bavim politikom u najeksplicitnijem obliku“, rekoh Tatjani. U stvari, trebalo je da kažem da je u provinciji, u kojoj su radikali na vlasti, nemoguće kloniti se budala isto onoliko koliko je nemoguće ne baviti se politikom ako ti je imalo stalo do sebe.
Šta to radikali ne mogu da mi oproste pa su rešili da mi pošto-poto dođu glave? Možda onih nekoliko oštrih rečenica iz „Danasovog“ Dnevnika u kome sam, citirajući, napisao: „Ono što radikali predstavljaju nije loša politika, to uopšte nije politika, to je srljanje u poraz.“ Biće da ne mogu da mi oproste to što sam, povodom izjave kikindskog gradonačelnika Branislava Blažića da se Nataša Kandić proglasi za personu non grata, u „Danasu“, „Dnevniku“ i „Kikindskim“ rekao da su se „sva zla iz devedesetih probudila, pa i spiskovi nepoželjnih, kojima se podstrekavaju zločini“. Možda predsednik Opštine ne može da mi oprosti to što sam se drznuo da ga upitam da li je on gradonačelnik svih građana Kikinde ili samo onih koji su glasali za njega? Moguće je da radikali ne mogu da mi oproste ni to što sam uređivao latinične „Kikindske“, koje im nisu po meri. Bilo kako bilo, meni je uručen otkaz zbog toga što su republičke inspekcije zaključile da ne postoji odluka o mom sporazumnom prelasku iz jedne opštinske institucije u drugu: iz Informativnog centra u Dom omladine. Da stvar bude još bizarnija, možda nije lepo od mene što ću ovo reći, ali v.d. direktora Doma omladine mi je u lice rekla da je rešenje o otkazu sročeno u Opštini i da ona tu nije mogla ništa. Koji to trust pilećih mozgova sedi u Opštini i deli otkaze? Po čijem naređenju dolaze dve republičke inspekcije da čačkaju po mom dosijeu? Kad već spomenuh dosije… Nedavno mi je jedna radikalska funkcionerka odbrusila da zna ona da sam ja „otporaš“. Kako zna? „Pa imamo mi u stranci tvoj dosije u kom stoji da si ‘otporaš’ od glave do pete!“ Bok te mazo, ponudih se da radikalima besplatno apdejtujem bazu podataka.
O programima koje sam organizovao u Domu omladine raspravljali su članovi Upravnog odbora koji čine „student, privatni preduzetnik i fudbalski trener“, a ne „konobarica, čistačica i fudbaler“?! Ova bizarna tvrdnja v.d. direktore Doma omladine objavljna u „Danasu“ predstavlja sliku i priliku lokalne kulturne politike. Na mesto direktora kikindskog muzeja dolazi nastavnik srpskog, istoričarka umetnosti dobija otkaz, a čistačica postaje vodič-pedagog; u Domu omladine trojica urednika dobija otkaze, čistačica glumi sekretaricu, sekretarica glumi direktoricu, direktorica glumi nevinašce… Kad sam članove Upravnog odbora, fudbalskog trenera, inače bivšeg električara iz fabrike crepa i sekretaricu Doma omladine, koja je, ako ne grešim, bila konobarica u „Salkovoj kafani“, pitao da li mi to oni smeštaju otkaz, trener se kleo u unuke a sekretarica u dete da to nije tačno! Deca su ukras sveta, zar ne? Posle sam od pouzdanog radikalskog izvora čuo priču o tome kako se Upravni odbor sprdao sa mojim programskim izveštajem. Kliberili su se kao opaljeni što sam predstavu nazvao Ćelava pevačica. „Kako mu je samo takvo nešto blesavo palo na pamet?“, pitali su se oni i vikendom dolazili da preturaju po fiokama i plakarima, tražeći bilo šta što bi kompromitovalo nepodobne i neposlušne. Trener-električar ionako tvrdi da ja nisam nikakav pisac. Znaju oni da sam ja na Sorosovom platnom spisku; Fond za otvoreno društvo je, istina, finansirao Severni bunker, koji je Dom omladine izdavao, a Jovan Gvero i ja uređivali. Direktorica kaže da nije istina da rukopis zbirke priča nagrađen na konkursu „Đura Đukanov“ neće biti objavljen. Na stranu to što sam inicirao nagradu i što sam bio u žiriju, ali kako će se izboriti sa rečima Branka Ćurčića, nagrađenog mladog Somborca koji za „Kikindske“ kaže: „…Čast mi je što sam nagradu dobio od onih koje proganjaju takvi kakvi su sada na vlasti u Kikindi…“ Teško da će tu doći do potpisivanja izdavačkog ugovara, zar ne? Uzgred, kad su mi uručili rešenje o otkazu, nisu od mene tražili da im predam nagrađeni rukopis, niti adresu laureata. A i šta ću im ja kog vraga? Ionako sam se loše osećao u ulozi saradnika okupatora.
Zvali su me neki pošteni radikali i izvinjavali se, kažu: „Nismo se mi za ovo borili!“ Ne znam ja, pitajte gradonačelnika Blažića. On dovodi u Kikindu Kozake sa Dona da pevaju Sprem’te se, sprem’te četnici i zvezde Granda da pevaju na plejbek. Srpsko književno društvo u svom saopštenju kaže da „političke promene u jednoj opštini ne smeju da budu pitanje života i smrti, pa ni pitanje otkaza ili posla“. Pre samo godinu dana čelnici kikindske opštine, koji su od Mauricija Masarija primili nagradu za najtolerantniju opštinu, odlučili su da podignem zastavu „Dana evropske baštine“. Ove godine u Kikindi se ta manifestacija ne održava, a ja sam dobio otkaz jer sam, kao najveći zlikovac, protivzakonito prešao iz Informativnog centra u Dom omladine, u kom sam napravio zločine ravne onima koje su „šešeljevci“ činili po Hrvatskoj, Bosni i Vojvodini. How bizarre, How bizarre…
