Ko je taj Korto Malteze

Obožavaoci bilo kog umetničkog dela uglavnom poistovećuju delo sa stvaraocem, pa neretko dolazi do razočaranja kada više saznaju o njegovom životu. Često se ispostavi da je stvaranje posledica unutrašnjih borbi i previranja, a da je umetnikov život manje ili više običan kada se uporedi sa njegovim delom. U slučaju Huga Prata bilo je poznato da mu je životni put do te mere neobičan da je, po njegovim rečima, znao da će mu svaki novinar, poistovećujući ga sa njegovim najpoznatijim junakom, postaviti isto pitanje: „Da li ste vi Korto Malteze?“ Ipak, posle čitanja njegove autobiografije date u vidu razgovora sa Dominikom Ptifoom (Želja da se bude beskoristan, izdanje Službenog glasnika), i oni koji su mislili da o Pratu znaju skoro sve ostaju bez daha. Život Huga Prata nadilazi njegovo monumentalno delo, koje na prvi pogled izgleda kao plod čiste fantazije.

BIOGRAFIJA: Rođen je u Riminiju 1927. godine. Detinjstvo mu je proticalo u Veneciji, bio je okružen porodičnim predanjima koja su dolazila iz engleskih, italijanskih, jevrejskih, španskih, turskih korena. Rastao je među mladim i „nimalo čednim“ tetkama, vaspitavao ga je i ujak, mornar i avanturista; porodicu su više od zvaničnih religija privlačile jeresi, ezoterija, kabala. „Sudbina Pratovih počiva negde izvan granica i razlika po rasi, religiji i jeziku“, govori Hugo Prat o svom poreklu. Kasnije će reći i da nijedna od četiri majke njegovo šestoro dece ne govori isti jezik, da nijedno od njegove dece nema njegovu nacionalnost, a da nijedno njegovo unuče ne govori italijanski.

Sa sedam godina je od sunčanice izgubio pamćenje i proveo šest meseci među decom zaostalom u razvoju. Oporavio se preko noći, a ispostavilo se da je većina drugova sa kojima je bio u „specijalnom“ razredu glumila zaostalost da bi u školi imali manje obaveza. Jedan od njih je kasnije prodavao suvenire na Trgu Svetog Marka u Veneciji i svaki put kada bi ga video bi doviknuo: „Hugo, sećaš li se kada smo ono bili u našoj školi za debile?“ To je obavezno radio kada bi Prat bio u društvu sa nekim izdavačem.

Sa deset godina je otišao u Etiopiju, tadašnju Abisiniju, gde mu je otac radio u vojsci. Tamo uranja u čudesni svet Afrike, druži se sa lokalcima, uči amharski, zvanični jezik zemlje, susreće neverovatnu galeriju likova od kojih su mnogi decenijama kasnije svojim licima, imenima ili biografijama ušli u njegove stripove. Knjiga Želja da se bude beskoristan je, inače, sjajno ilustrovana fotografijama i crtežima iz različitih perioda Pratovog života, pri čemu su crteži, na kojima se osećaju miris i atmosfera, a ljudi i predeli dišu, mnogo uzbudljiviji od fotografija.

RAT: „U svoje priče ubacujem sve sa čime sam dobro upoznat: putovanja, žene, rat“, kaže Prat. Rat je prvi put upoznao u Etiopiji, kada su se oko ove zemlje borili Italijani, Englezi i domaći borci za nezavisnost. Od juna 1940. do marta 1941. Prat je u vojnoj jedinici mladih fašista. Prepešačio je čitav rog Afrike, učestvovao u borbama. „Neki događaji su me obeležili za sva vremena. Ali ne osećam grižu savesti. Protiv svoje volje sam bio umešan u zbivanja čije mi je značenje izmicalo, pa opet, čini mi se da sam se uvek ponašao razložno. Dešavalo mi se da pucam na ljude, ali ima situacija kada je čovek na to prinuđen.“ Nikada nije skrivao da potiče iz porodice u kojoj je bilo fašista i govorio je da se zbog toga nimalo ne stidi, opisujući uspon fašizma u Italiji i vreme u kome je izgledalo da pokret u sebi ima nešto progresivno, kao i okolnosti pod kojima su i on i drugi njegovi sunarodnici shvatali da se njima manipulisalo.

U Etiopiji je „naučio da živi u bliskom kontaktu sa smrću i mrtvima“, a rat opisuje i kao veliko životno iskustvo koje ga je učinilo zrelijim, omogućilo mu da shvati naličje politike i ideologije, besmislenost raznih nacionalizama i imperijalizama, krhkost i kratkotrajnost ljudskog života. „Imao sam prijatelje sa obe strane i jedini princip koji sam sledio bio je da ta prijateljstva nikada ne izneverim“, kaže Prat. Posle poraza Italije u Etiopiji nije se osetio lično pogođen; već tada su dogme i velike reči u njegovom životu bile nevažne: „Italija, zastava, fašistička ideologija, sve to mi gotovo ništa nije značilo.“

Oca su mu uhapsili Englezi i umro je 1942. godine, dok su on i majka bili u logoru za internirane civile. Izlazio je iz tog logora, u potrazi za devojkama ili avanturom. Odlazio je na duga putovanja sa danakilskim kamilarima, koji su ga naterali da jede ono što je jednom prilikom povratio, da bi ga podučili vrednosti hrane. Iz okolnosti koje bi većinu ljudi zauvek obeležile znakom nesreće i smrti, Prat je crpeo iskustva i želju za uživanjem u životu.

U Italiju se vratio 1943. godine. Menjao je vojske i uniforme, ostajući veran prijateljima na svim stranama fronta, već tada svestan da su priče o tome da se muškarac postaje u ratu budalaština i da je heroj „osoba koja uspeva da se suoči sa nekom teškom situacijom, držeći se pritom određenih etičkih načela“. „Bio sam mlad i gledao sam da ućarim na svim stranama“, kaže o svojim tadašnjim iskustvima, dodajući da je „oslobođena Venecija bila ogroman kupleraj u kome je vladala karnevalska atmosfera“. Na kraju rata je imao osamnaest godina i nakupljeno iskustvo dovoljno za nekoliko ljudskih života.

PUTOVANJA: Počinje da crta stripove, putuje po Italiji i Evropi uživajući u danima „lude mladosti“ usred posleratnog haosa. Umalo nije završio u Legiji stranaca, učestvuje u demonstracijama sa radnicima i studentima, ne zbog ideoloških razloga, već zato što uživa u opštem metežu, u kome je postojala veća mogućnost da upozna neku devojku.

U Argentinu je otišao 1949. i ostao tamo trinaest godina. Radio je kao crtač stripova, igrao tango, svirao po vozovima odeven u kostim sa gavranovim perjem i pačjim kljunom, putovao širom otvorenih očiju. Prijatelji su mu poticali iz svih mogućih rasa, nacija i društvenih slojeva. Mnogi od njih nisu poštovali važeće norme, poput onih koji su 1945. morali da beže iz Evrope posle pobede saveznika. Među njima je bio i Dušan, bivši ustaša, koji je u Argentini bio u privatnoj policiji predsednika Perona i „nastavio da se bavi svojim pozivom ubice“, kao i deca Adolfa Ajhmana, koji je u Argentini živeo pod lažnim imenom.

Po odlasku iz Argentine 1962. godine, osam godina nominalno je živeo u Veneciji i radio za dva italijanska časopisa, ali je stalno odlazio na duga putovanja, dovodeći do ludila svoje urednike koji nisu nikada znali da li će se vratiti. Putovao je svuda, od Laponije do juga Afrike, širom Evrope, Južne i Severne Amerike. Pevao je sovjetskim graničarima „O sole mio“ da bi ga bez vize propustili preko uskog pojasa sovjetske teritorije između Norveške i Finske, u Africi je išao tragom „Patrole slonove kosti“ i strip junaka Tima Tajlera, otkrivao Afriku svojih dečačkih snova iz Rudnika cara Solomona Rajdera Hagarda, 1969. godine našao očev grob u Etiopiji. U Adis Abebi je u kući u kojoj je nekada živeo iskopao kutiju koju je ostavio pre 30 godina, a u kojoj su bile figurice dva vojnika.

DECA I ŽENE: Što se tiče porodičnog života, po običnim malograđanskim merilima Prat bi bio čudovište. Sa četiri žene imao je šestoro dece, od kojih je troje rođeno iste, 1965. godine. Te godine dobio je sina Tebokvu sa jednom Indijankom iz plemena Šavantija iz Amazonije. To je saznao tek dve godine kasnije, kada je neki belac bio u poseti plemenu i kada su mu Indijanci rekli da je u plemenu rođen mešanac čiji se otac zove „Uka“, kako su Prata u plemenu zvali (u plemenu je, inače, bila uobičajena poliandrija, pa je Prat bio jedan od četiri muškarca sa kojima je živela Tebokvina majka). Sa sveštenicom makumbe u Salvadoru de Baiji u Brazilu, Prat je iste godine dobio ćerku Viktorijanu, a posle njenog rođenja priznao je i nezakonite sinove tri sestre Viktorijanine majke, i dao im imena američkih predsednika Linkolna, Vilsona i Vašingtona. Iste godine je dobio i sina Jonu u braku sa Anom Fronjije. Anu je upoznao 1954. godine u Argentini kada je imala deset godina i bila mu je inspiracija za strip Ana iz džungle, a oženio se njome deset godina kasnije. U tom braku imao je i ćerku Silvinu. Pre Ane Fronjije, Prat je od 1953. do 1957. bio u braku sa Jugoslovenkom Guki Vogerer, srpskohrvatskog porekla, kako kaže. Iz legitimacije čija je fotografija u knjizi vidi se da je pravo ime Guki Vogerer bilo Marija, a sa njom je Prat imao dečaka Luku i devojčicu Marinu.

Bez obzira na sve navedeno, sasvim prirodno deluje kada Prat, govoreći o mnogobrojnim vezama sa ženama, kaže da je u svakodnevnom životu bio uglavnom monogamna osoba, i da mu se retko dešavalo da istovremeno održava više veza. Kaže i da su njegova česta putovanja verovatno teško padala Ani Fronjije, od koje se razveo 1970. godine, i koja je potom morala sama da brine o deci, ali dodaje i da su za decu njegova česta odsustvovanja možda imala i nečeg pozitivnog. „Barem im nisam visio na grbači od jutra do večeri, nisu bili toliko izloženi mom uticaju i lakše su mogli da izgrade sopstvenu ličnost.“

Prat opisuje i susrete kada bi se na okupu našlo nekoliko žena koje su obeležile pojedine periode njegovog života, ili gotovo sva njegova deca, osim Tebokve, koji nikada nije napustio Amazoniju (Prat mu je jednom doneo na poklon paket metalnih udica i tako ga učinio najbogatijim čovekom u plemenu). Uz smeh kaže da je morao da beži sa tih kolektivnih susreta kada bi svi osuli paljbu po njemu. „Možda nisam baš uvek bio dobar suprug, ali mi se čini da sam bio dobar otac“, kaže on.

Mirno i otvoreno, bez trunke egzibicionizma, Prat govori o svom burnom seksualnom životu i mnogobrojnim ženama koje su, uz knjige i putovanja, obeležile njegov životni put. Priseća se kako je još kao četvorogodišnjak stajao između nogu dveju karijatida koje su ukrašavale ulaz u jednu venecijansku biblioteku, i da je neka starija gospođa viknula na njega: „Izlazi odatle, svinjo mala!“ Priča o prvim seksualnim iskustvima koje je imao kao trinaestogodišnjak u Etiopiji, druženju sa prostitutkama koje je rano počelo (sa četrnaest godina je radio kao ‘spoljni momak’ u kupleraju u Adis Abebi). U razgovoru sa Ptifoom vođenim 1993. godine kaže: „Do danas je već trebalo tri puta da umrem: zbog svega što sam pojeo, zbog svega što sam popio, zbog svih žena sa kojima sam bio.“

DELO I USPEH: O delu Huga Prata se zna gotovo sve. Mada je 1967. objavio „Baladu o slanom moru“, u kojoj se prvi put pojavljuje Korto Malteze, tri godine kasnije, sa 42 godine, bio je bez posla i nepoznat široj javnosti. Samo pet godina kasnije bio je slavan. Slava je došla pošto je počeo da crta epizode Korta Maltezea za časopis „Pif“, koji je izlazio u Parizu. Ne bez ironije, napominje da je jedini problem bio što mu u tom časopisu nikada nisu dali stalno zaposlenje, iako su svi članovi redakcije bili komunisti. Sledila su priznanja širom sveta. Prat je postao čovek kome strip verovatno najviše duguje za to što je prihvaćen kao „ozbiljna“ umetnost. O njegovom delu, zasnovanom na neverovatno širokom, mnogostrukom obrazovanju i svemu što je u životu prošao, napisane su desetine doktorata. Prat se bez gorčine osvrće i na vreme kada su ga „ozbiljni intelektualci“ posmatrali sa prezirom, dodajući da su mu mnogi od njih istovremeno zavideli na načinu života. Kaže da je upoređen sa „intelektualnim veličinama“ perioda oko ‘68. bio pravi Marsovac – dok su oni citirali Marksa ili Markuzea, on im je odgovarao Homerom, Stivensonom ili Miltonom Kanifom, a „stari reakcionar Kipling“ mogao je da ga gane više od Marksa i Markuzea. „Zbog toga su me svi ti pseudointelektualci osuđivali. Za njih je moj posao bio beskoristan, a izvori na koje sam se pozivao infantilni… Kada se prisetim danas onoga što su pod korisnošću podrazumevali, osećam želju da budem beskoristan.“

Kada govori o svom uspehu i Ptifoovoj tvrdnji da ideologije više nisu u modi i da se sada dive ljudima poput njega, Prat mirno kaže da je moda prolazna, a da su ga čitaoci i pre zvaničnih priznanja voleli. Dok priča da su on i Borhes bili na istom tragu, mada se nije slagao sa nekim njegovim političkim ubeđenjima, da su najverovatnije posedovali istu vrstu intelektualne radoznalosti iz koje su proistekle i sličnosti u njihovim delima, to ne zvuči kao nadobudno hvalisanje, već kao reči čoveka svesnog veličine dela koje je stvorio.

KRAJ: Prat je čitavog života izbegavao da kupi kuću, mada bi se moglo reći da mu je dom bio u svim mestima po kojima je putovao i u kojima je imao prijatelje. Zvanično se skrasio u Švajcarskoj 1984. godine, u kući koju je Ptifo nazvao „bibliotekom sa ubačenih nekoliko kreveta, stolova i stolica“, u kojoj je sa raznih strana sveta skupio svojih 35.000 knjiga. Smirenje je bilo uslovno, nastavio je da radi i putuje, obilazeći svet i prijatelje sa kojima je „zajedno stario“. Neki od njih su promenili mesto boravka. Dejva Brukoja iz plemena Masai, čije ime je poneo jedan od junaka u epizodi „Korta Maltezea“, koga je upoznao dok je u Londonu čistio ulice da bi mogao da plati studije, posle deset godina sreo je u Keniji gde je radio kao učitelj; u Etiopiji ga je prepoznao danakilski kamilar, bivši maneken u Milanu, koji se vratio u domovinu jer mu je dosadilo da jede kao ptica održavajući manekensku liniju. U Kordobi su mu gradske vlasti iznajmile oronulu kuću u jevrejskoj četvrti, u kojoj je organizovao slavlja i okupljao sve moguće prijatelje, uključujući „pijane svece i nadobudne kurve“. Mada je Ptifou 1991. rekao: „Sa 64 godine je prilično rizično praviti planove, pa sada živim u svojim zlatnim snovima… Preostaju mi unutrašnja putovanja“, nastavio je da putuje i na javi. Stigao je konačno da ispuni svoju davnašnju želju, da na ostrvu Samoa u Polineziji obiđe Stivensonov grob.

U jednom od razgovora kojima se završava knjiga, na Ptifoovu konstataciju da mu je život uglavnom protekao u svetu knjiga i žena, Prat kaže: „Ne žalim ni zbog čega…. Moj život je bio predivan, ispunjen iznenađenjima i zadovoljstvima. U životu me usmeravala intelektualna radoznalost.“ Svojom religijom naziva – traganje. „Tragam za istinom, ali znam da je nikada neću otkriti u celosti… Zato ne verujem religijama. Svako ko je uveren da poseduje istinu je potencijalno opasan.“ Rezimirajući svoj život, kaže da je u njemu najznačajnije bilo njegovo stvaralaštvo: „Ako ni zbog čega drugog, onda zato što se u njemu može naći objedinjeno i pročišćeno čitavo moje životno iskustvo… Zahvaljujući tom delu, žene koje sam voleo i same će ostati večno zamrznute, kao lepe zatočenice u kvadratima mojih stripova, sve dok neko ne bude otvorio album i dok ne budu krenule u skitnju po snovima čitalaca.“ Jednostavan, ali nikada banalan, na pitanje „Šta je potrebno da neko učini kako bi postao čovek?“, Prat odgovara: „Promišljati stvari, suočavati se sa problemima, preuzimati odgovornost, nastaviti sa svojim radom ili sa onim što se započelo, čak i kada okolnosti tome više ne pogoduju…“

Prat nijednog trenutka ne pokušava da sebe predstavi kao anđela i pravednika, niti da bilo kome pridikuje, već jednostavno priča o svom životu. Čitavom knjigom, čak i u delovima kada Prat opisuje događaje koji izgledaju neverovatno, odiše potpuna iskrenost. Kada zatvori poslednju stranicu njegove autobiografije, čitalac ne može da oseti čak ni ubod ljubomore što sam nije proživeo ono što Prat jeste, već samo zahvalnost jer zna da je moguće tako živeti.

U jesen 1994. godine razboleo se od raka debelog creva. Crtao je skoro do same smrti. Hugo Prat, slobodan čovek čije je delo usrećilo više ljudi nego bilo koja ideologija, umro je 20. avgusta 1995. godine. Dominik Ptifo piše da je verska služba na Pratovoj sahrani bila protkana džez melodijama Džoa Pasa i Dizija Gilespija, koji mu je bio prijatelj, i da je sveštenik čitao odlomke iz Želje da se bude beskoristan.

Hugo Prat, 1989.

DETINJSTVO: U Veneciji 1932.

MUSOLINIJEV VOJNIK: Sa ocem, Etiopija 1940.

NA KRAJU RATA: U uniformi VIII britanske armije

SEDAMDESETE: Sa prijateljima, modelima za strip junake

LINIJA SENKE: Uvek na putu

USPOMENE NA ETIOPIJU: Akvarel Huga Prata