Život kao građa literature, književnost kao grupisanje u smisleni poredak reči rasutog tereta presnog života? Sklizak, a neodoljiv teren, mnogi su se na njemu uzdigli, još mnogiji slupali. Ako se isuviše približiš „životu“, osobito sopstvenom, eto te na koračić od književno neupotrebljive privatnosti, puke ispovednosti po špranci one banalne mudrolije da je „svaki život jedan roman“ (možda – ali ne dobar roman!); ako se, pak, odviše udaljiš od „života“, eno te u zamci zagušljive odlikaške papirnatosti od koje i muve krepavaju. Gde je mera, granica? Prepune su knjižare ishoda traganja za njom. Ko nađe najidealniji balans, napisaće najbolju knjigu ikada nastalu. Naravno, nikada se taj ili ta neće roditi.
Narator novog romana Dragana Velikića Islednik predstavlja nam se kao lice Velikić Dragan, od oca Voje i majke Bube, pisac, rođen u Beogradu, odrastao u Puli; to su samo najprepoznatljivije generalije, a i štošta drugo upućuje čitaoca na maksimalno redukovanje „fikcionalnog“ koje može podneti tekst koji se i dalje s punim pravom naziva beletrističkim. Prostije rečeno, sve upućuje na dosledno autobiografsku zasnovanost priče, a ponajviše diskretne „didaskalije“ samog pisca, koji neku vrstu programsko-autopoetičkog načela ili naputka za pisanje (a onda i čitanje) ove knjige pronalazi u dijalozima s majkom, pred njenu smrt: ona mu prebacuje da u svojim romanima „stalno nešto izmišlja“ i da bi bilo bolje da ne beži od sopstvenog života i ljudi koji ga tvore; kao da time izbegava da plati jedan dug koji pisac ne bi smeo izbeći da plati na toj zamišljenoj književno-životnoj carini. Velikić otuda ispisuje Islednika kao svojevrsni dug ili omaž majci, tragajući za manje vidljivim poglavljima njenog života koja su opredelila i njegov, počev od činjenice da je uopšte nastao, a „lako“ se moglo dogoditi da ga ne bude. Traganja za onim što jeste, onim što je mogao biti, ili onim što je moglo biti da ga nikada nije ni bilo, vode ga od Beograda do Pule (možda i više nego ikada u tom najpulskijem opusu ne samo srpske nego i relevantne hrvatske književnosti!), Rovinja, Raše, Rijeke – koja se pokazuje kao ključni, žuđeni grad jedne alternativne, nedogođene lične i porodične povesti – Soluna (do kojeg vodi paralelni pripovedni tok, kao jedna od onih amblematskih srednjoevropskih i balkanskih životnih istorija, ovaj put formativno ključne pulske komšinice), Novog Sada, Budimpešte… Dakle, dobro prepoznatljivim velikićevskim stazama, a pri tome ipak ne proizvodeći čitalačku zamorenost i otuđujuće osećanje „već viđenog“.
Istovremeno, narator Velikić, u drugom delu romana, napadnut je od sopstvene sestre (pretpostavljam, takođe s real-life imenom) koja je slučajno pročitala odlomak iz prvog dela, objavljen u književnom časopisu, da nema nikakvog prava da piše o porodičnoj privatnosti na taj način, pri tome proizvoljno određujući šta će da istakne, a šta da prećuti. Sestrinska je „recenzija“, dakle, obrnuta od majčinske: po njoj, problem s piscem nije što izmišlja previše, nego premalo. Na kraju mu čak „zabrani“ da nju uopšte spominje, što ovaj dakako prekrši…
Nije to po sebi novo ni neobično. Ali, kad, recimo, David Albahari u svojim pričama navodi kako mu njegova žena kaže ovo ili ono, mi mu kao takoreći doktrinarnom postmodernisti „ne verujemo“, to jest „njegovu ženu“ doživljavamo isključivo kao fikcionalan lik, slabo ga povezujući s osobom koja je sklopila građanski brak s licem Albahari Davidom. Velikićev Islednik u tom smislu produbljuje trend prisutan i u prethodnom romanu Bonavia, a koji ide u suprotnom pravcu: bilo da je to samo vešto oblikovana književna iluzija ili ne, skloni smo da ga čitamo onako kako se čitaju bazično nefikcionalna spisateljska „svođenja računa“ sa samim sobom, a i sa bližnjima, ponajviše roditeljima. U tom je smislu Bonavia na jedan način, a Islednik na drugi, zapravo duboko intimistička i intimna (što nikako nije isto što i privatna) inventura „onoga što me je oblikovalo“, a najbližeg recentnijeg srodnika u našim novijim književnostima treba joj tražiti u Ocu i Rodu Miljenka Jergovića – mada tu sličnosti uglavnom prestaju, jer se radi o dvojici vanserijskih pisaca bitno različitih senzibiliteta.
Mada sva od sećanja – ili upravo zato – ova je knjiga lajtmotivski zapravo knjiga o zaboravu, ili o strahu pred njim, ne o zaboravu kao izabranoj životnoj nehajnosti, nego o postepenoj ali nepovratnoj dekompoziciji sećanja, samim tim i života kojeg nema bez subjektove svesti o njemu kao o celini, a koju donosi bolest, ona Alchajmerova; od nje je patila naratorova majka, od nje strepi i sam pripovedač, opsednut od malena popisivanjem i sortiranjem bića, stvari i pojava (koje navodno baš potencijalni Alchajmerovci najviše vole). Zato je sam narator zapravo taj naslovni islednik: onaj koji pokušava i majčin i svoj i okolne živote da nekako spase od tog ništavila, da ga oblikuje u „kutiju olovnih slova“ kao najpouzdaniji lek protiv nestanka. Islednik je uzbudljiv, moćan roman književne i životne dozrelosti; u svakom slučaju, treba nekada i majku poslušati.
