Klasne podele ispod korseta i podsuknji

Period drama, kostimirana drama, istorijska romansa… Sve su sinonimi za ono nešto, najčešće televizijsko, a ponekad i filmsko, za ljubitelje žanra. Većina nas svrstala bi ovo u kategoriju „grešno zadovoljstvo“, ali u eri destigmatizacije svega i svačega vreme je da i ovo raščistimo i pokrenemo raspravu o tome može li zadovoljstvo uopšte da bude grešno. Ako pričamo van okvira patologije, naravno.

Od navedenih termina koji označavaju žanr, preferiram period dramu jer, kao iskrena ljubiteljka, želim istorijski kontekst „do daske“. Naravno da želim i romansu i da se „uzmu“ na kraju, ali zaista mi treba istorijska verodostojnost. U tom smislu, uvek i zauvek, najgenijalnijim delom iz žanra smatram BBC-jevu ekranizaciju Gordosti i predrasude (1995) Džejn Ostin iz šest delova. Na 20. godišnjicu prikazivanja serije BBC je emitovao dokumentarac u kom se vidi koliko je na ovoj mini-seriji rađeno da bi sve bilo istorijski verodostojno. Čak i kad uglađene damice dolaze kočijama na bal, moraju da gaze preko blata i usvinje porube haljina, iz prostog razloga što je u tom periodu (pre tačno 200 godina) samo tako moglo. Isto tako, ne, nemojte se nadati poljupcu između Lizi Benet i Darsija, jer je u to vreme tako nešto bilo apsolutno nezamislivo, skandalozno i, po reputaciju žene, gore od smrtne presude. Istu knjigu dohvatio je i Holivud 2005. i dobili smo više nego pristojan uradak Džoa Rajta. Malo je poznato, međutim, da je film imao dva alternativna kraja: za evropsko i američko tržište. Američka verzija završava se scenom u kojoj se Lizi i Darsi žvalave kraj vatre, dok u evropskoj sve staje onog trenutka kad se u zoru sretnu u njivi i uhvate se za ruke. Producentska procena (vrlo ispravna) bila je da evropska publika, upoznata i sa delom Džejn Ostin i sa pravilima „džordžijanske ere“ u Ujedinjenom Kraljevstvu neće moći ni želeti da „proguta“ poljubac na kraju, dok je američkoj publici takav puritanski kraj nedovoljan da šmrcka, uzdiše i, da citiram prijateljicu, isto ljubiteljku žanra, „pali kontejnere što ovo nema u stvarnom životu“.

Osim Gordosti i predrasude, za nas fanatike još je nekoliko, po pravilu ekranizacija romana, koje čine milestones. Doduše, mogu da govorim samo u ime starijih milenijalaca, pa, ako i nismo savremenici svega važnog za period dramu, naknadno smo se orijentisali (hvala Televiziji Beograd) i retroaktivno gledali.

Nemam pojma kad sam prvi put odgledala Sobu s pogledom Džejmsa Ajvorija. Svakako ne u vreme kad je izašla jer mi ni motorika nije bila razvijena, a kamoli mogućnost razumevanja odgledanog. Naknadnom pameću mogu samo da zaključim da je to bilo u ranim tinejdžerskim godinama. Ipak, sećam se da sam bila očarana, oduševljena, osupnuta i dodajmo sve druge preterane i neukusne prideve. Jer, objektivno gledano, ima sve: dugačke haljine, korsete, nadrndanu rođaku, dvoje mladih i Firencu. I livade, kod Ajvorija su uvek lepe livade.

Veoma je važno još jednom naglasiti: nema dobre period drame ako nije ekranizacija romana pisanog u vreme kad se radnja dešava. Džejn Ostin volimo jer „voljelo se dvoje mladih“ zaplet smešta u kontekst užasnog položaja žena bez oca, žena koje nemaju pravo nasleđivanja i jedini spas od nadolazećeg siromaštva, gladi i beskućništva jeste udaja. Elizabet Gaskel (Sever i jug, između ostalog) romantične zaplete koristi samo kao paravan iza kog se kriju mračne strane ranog kapitalizma, užasi koje je sa sobom donela industrijska revolucija i kako su izgledale prve sindikalne borbe u Britaniji. Znam, ima to i kod Dikensa, a Dikens je izuzetno cenio Elizabet Gaskel.

Soba s pogledom je roman E. M. Forstera, objavljen 1908, dakle, u vremenu kad se i događa radnja knjige. I znate šta je u fokusu? Ne sazrevanje mlade Lusi Haničerč, ne ni duševne boli mladog Džordža Emersona, nego klasne podele u Engleskoj u suton vladavine Edvarda VII (1901–1910). Film Džejmsa Ajvorija Soba s pogledom potpuno je razblažena verzija originalne priče, što nije nužno mana. Jer, ako publika hoće romansu u prvom planu, ako iz književnog predloška može da se izvuče ljubavna priča, zašto da ne? Uostalom, većina nas baš zato i gleda ovakve filmove i serije.

Ovaj žanr je u međuvremenu umro ili, bolje reći, evoluirao u nešto što možda i nije loše, ali meni prosto ne prija. Ubila ga je, pre svega, BBC-jeva hiperprodukcija, a potom i jedna druga produkcijska kuća – ITV – koja je zaludela svet serijom Dauntonska opatija, koju je od solidne period drame u prve dve sezone, kasnije odvukla u pravcu klasične sapunice. Nije bilo loše, naprotiv, ali to prosto više nije bila period drama. U odsustvu novih, a dobrih stvari, vratila sam se na početak i ponovo odgledala Gordost i predrasudu iz 1995. (još uvek je dobra), Sever i jug iz 2004. (o, da, i dalje „vozi“), Hauardov kraj takođe Džejmsa Ajvorija (predivan je, ne znam čemu rimejk u vidu serije iz prošle godine) i – Sobu s pogledom. Ne znam šta se desilo. Znam da sam se pitala kako je, zaboga, ovo dobilo tri Oskara, pet Bafta nagrada i četiri Zlatna globusa, a naročito mi nije bilo jasno šta je, pobogu, Danijelu Dej Luisu i zašto Sesila Vajsa igra kao nekakvu karikaturu siromašnog ruskog plemića, kad je Sesil čistokrvni Englez, staaari Londoner, sve što Džordž Emerson nije, te je zbog toga neprihvatljiv izbor za Lusi. Kakav je ono naglasak, Danijele Dej Luiše, odakle ti tvrdo „r“ i kako da poverujemo da bi se Lusi uopšte zaljubila, a kamoli razmatrala udaju za klovna? Sesil Vajs treba da bude pretenciozna snobčina, a ne lik koji sve vreme ostavlja utisak prevaranta i, čak, unosi sumnju u pogledu seksualne orijentacije.

Naravno, priča ima srećan kraj, Lusi se na kraju udaje za Džordža, ali i tu se javljaju ozbiljni problemi. Džulijan Sends, koji igra Džordža, kao da je harizmu ostavio kod kuće, jer umesto da bude zaneseni mladić slobodnog duha, Sendsov Džordž izgleda kao da se oporavlja od neke teške povrede mozga, pa mu se tek oporavljaju kognitivne funkcije. Iznenadiš se što ume da drži kašiku i ne promaši usta. Nijednog momenta ne stavlja nam se do znanja da je ovo tzv. zabranjena ljubav zato što su Lusi i Džejms iz različitih klasa, što je suština zapleta. U ovom filmu ispada da je problem u tome što su Džordž i njegov otac eto tako malo bleskasti, pa se svet iz boljih kuća skandalizuje. Hemija između Sendsa i Helene Bonam Karter (Lusi) nepostojeća je do te mere da je gledaocu neprijatno kad se približe jedno drugom. Uzgred, na Jutjubu se uvek pojavi neka zanesena duša koja svoju veštinu video-montaže traći na sklapanje ljubavnih scena uz neodgovarajuću muzičku podlogu, međutim, to se u slučaju Sobe s pogledom pokazalo korisnim. Od 120 minuta filma, scene u kojima su Džordž i Lusi sami i tokom kojih se razvija njihov odnos sve zajedno traju dva minuta i dvadeset četiri sekunde… Pa, nije ni čudo što nam je neprijatno kad se zažvalave na cvetnoj livadi, jer taj poljubac bukvalno dolazi niotkuda, nismo stigli ni da shvatimo da se tu nešto sprema i božemeoprosti ako preterujem, ali 2019. godine ta scena malo liči na seksualni napad, a ne na ono nad čim smo uzdisali pre samo dvadesetak godina.

Nikad nije lako priznati da nešto što si decenijama cenio i voleo zapravo nije ono što ti se u prvi mah učinilo. Uostalom, nije li to suština svih emotivnih komplikacija koje život priređuje? Ne isključujem da postoje ljudi iz mog plemena ljubitelja period drame koje Soba s pogledom i dan-danas „radi“. Takođe, ne tvrdim ni da je loše iz književnog predloška u potpunosti otfikariti neki deo, pa makar bio i društveno-istorijski kontekst. Ostavljam prostor da sam jedina kod koje ovaj film ne prolazi vremenski test i koja smatra da je 30 i kusur godina od premijere očigledno da je sakat, razvučen i dosadan. Međutim, ovo nije „čini mi se“ slučaj. Pre će biti da moj problem sa Sobom s pogledom nije moj, nego problem produkcije Merčant-Ajvori, koja je iz nekog razloga uzela književni predložak i potpuno ga sterilisala od svakog društveno-političkog konteksta, a zaboravila da dâ neki novi, unutar kog bi komični narativ o zabranjenoj ljubavi koja pobeđuje na kraju koliko-toliko funkcionisao. Ili naprosto postoje knjige kojima se to ne može uraditi jer glavni tok priče bez konteksta ne može da teče. Ruku na srce, na primer, čitati Džejn Ostin u 21. veku poprilično je mučenje i socijalna komponenta oko koje se vrti romantični zaplet potpuno je očigledna tek u ekranizacijama. To, međutim, nije slučaj sa Forsterovom knjigom. Čak i ako uzmemo da su literarni predložak i ekranizacija dva potpuno odvojena i nezavisna dela, prosto je prema nekim knjigama nepošteno ekranizovati ih na „obezmuđen“ način. Ako nije problem u ekranizacijama romana Džejn Ostin s početka 19. veka, zašto bi bio sa romanom čija se radnja zbiva celih sto godina kasnije?

Ovako, sa razmakom od skoro 35 godina od premijere, od Sobe s pogledom ostala je samo lepo uslikana Firenca. I livade, mnogo livada.