Lapidacija ili kamenovanje je kažnjavanje za najteža krivična dela, veleizdaju, ubistvo roditelja, preljubu. Upražnjavali su ga gotovo svi narodi u starom veku, Grci, Rimljani, Jevreji, Persijanci, Egipćani. Krivca su obično izvodili izvan grada, simbolizujući tako njegovo isključenje iz zajednice, kamenje su bacali svi prisutni, a gomila pod kojom je krivčev leš završio smatrala se mestom prokletstva. Javno kamenovanje se i danas izvršava po zakonima nekih zemalja (Pakistan, Saudijska Arabija, Sudan, Somalija, Avganistan).
Kamenovanje krajem prošle nedelje u centru Beograda nije izazvalo uznemirenje građana. Meta je bila novopostavljena česma kod kafane „Pevac“, na raskrsnici ulica Cara Lazara, Vuka Karadžića i Gračaničke. Doduše, česma koja je proglašena fontanom i ruglom izazivala je polemike i pre postavljanja, a suprotstavljene strane bile su gradska vlast sa jedne strane i deo javnosti aktivan na društvenim mrežama i u tabloidima sa druge. Ali priča oko česme počela je mnogo ranije.
KAKO JE ZAMIŠLJENO: Pešačka zona oko ulice Kneza Mihaila deo je projekta izgradnje metroa koji je početkom sedamdesetih inicirao tadašnji gradonačelnik Beograda Branko Pešić, formiravši u okviru Zavoda za izgradnju grada sektor za metro, čiji je rukovodilac bio arhitekta-urbanista Branislav Jovin. U okviru rada na projektu „Beogradski metro“, Jovin je potpisao i rekonstrukciju centra grada u pešačku zonu.
Da podsetimo, Jovin je jedan od najpoznatijih urbanista Beograda, projektant Mostarske petlje, za koju je dobio Oktobarsku nagradu, Savskog keja preko puta Kalemegdana, za koji je dobio drugu Oktobarsku nagradu, zgrade Urbanističkog zavoda i mnogih drugih arhitektonsko-urbanističkih rešenja. Sada je aktivni član nezavisne naučno-umetničke asocijacije Akademija arhitekata Srbije, koja kao deo svojih aktivnosti ima i „postavljanje pitanja i traženje odgovora ključnim problemima arhitekture“; Jovin se kao njen član angažovao u diskusijama oko Mosta na Adi, regulacije Bulevara kralja Aleksandra i Beograda na vodi, čiji je bio protivnik.
Dobra zamisao popločavanja ulica bila je sastavni deo projekta po kojem bi Beograd dobio metro po evropskim standardima, a njegov uži centar bio pretvoren u pešačku zonu. U okviru projekta popločana je Knez Mihailova i još nekoliko bočnih ulica, a izvedeno je nekoliko fontana na Trgu Republike i Delijska česma kod Filozofskog fakulteta. Autor projekta uređenja Knez Mihailove je Branislav Jovin.
Arhitekta Jovin u razgovoru za „Vreme“ podseća da se pešačke zone u gradovima šire i rade u isto vreme kada i metro: „Ali to je kod nas naglavačke. Kad izgradite metro, u centar se više ne dolazi automobilom, i tada je moguće graditi pešačke zone. Ovde je obrnuto, najpre pravimo pešačku zonu, a metroa nema. Prilikom rekonstrukcije ulica, najmanji udeo u investiciji je zamena pločnika, a najvažniji deo posla je zamena infrastrukture, instalacija… Kao posledica rekonstrukcije Knez Mihailove, koja je pretvorena u pešačku zonu 1988. godine, i uvođenja toplovoda, mi smo zatvorili 24 kotlarnice, što je povećalo kvalitet života građana, i to je i smisao celog posla“, kaže Jovin. „Nažalost, gradske vlasti su u jednom trenutku odustale od izgradnje metroa u korist tramvaja, sećate se projekta ‘Tramvajem u 21. vek’, isto važi i za ovu vlast, taj nadzemni metro o kome oni govore je isto što i niskopodni tramvaj.“
Jovin još kaže da se posle Knez Mihailove stalo sa realizacijom ovog posla, nastavljeno je 2000. i od tada pa do 2012. urađeno je oko 80 odsto popločavanja okolnih ulica. Aktuelna gradska vlast je nastavila započeto, uradivši Ulicu Vuka Kara-džića, sada i Cara Lazara. Ostao je još Obilićev venac.
PROBLEM: Naprednjačka gradska vlast, isto kao i prethodna, izbegava objavljivanje javnih konkursa za idejna rešenja nekih poslova koji su im u planu. Radije koriste već postojeća rešenja koja su pobedila na konkursima pre dve ili tri decenije. To važi za proširenje pešačke zone, ali i za Cvetni trg, Vračarski plato, Terazijski plato, Trg Slavija i još neka. Konkursi koji su dobili pobednike posle 2000. nisu izvedeni, jedan od njih je Galerija na Trgu Republike, za vreme mandata gradskog arhitekte Đorđa Bobića ili „Savski oblak“, idejno rešenje japanskog arhitekte Sou Fudžimotija, koje je trebalo da poveže savsko pristanište, Beton halu i Kalemegdan, u vreme gradskog arhitekte Dejana Vasovića.
Tako se i uređenja prostora kod „Pevca“ realizuje po projektu od pre više od trideset godina. Po idejnim crtežima iz osamdesetih godina 20. veka, arhitekta Jovin je na toj pjaceti, na raskrsnici ulica Cara Lazara, Vuka Karadžića i Gračaničke, predvideo česmu, naravno u duhu tadašnje, postmoderne estetike. Kako do izvođenja nije došlo, arhitekta je svoje ideje o česmi razrađivao u Herceg Novom (2001) i Trebinju (2002). Nastavkom popločavanja Beograda ponovo biva aktualizovano pitanje česme, ali arhitekta Jovin nije želeo da razradi novo rešenje, tako da se ostalo kod prvobitnog rešenja, koje se idejno naslanja na Delijsku česmu, kako po materijalu (prilepskom mermeru) tako i estetski.
U noći između 2. i 3. aprila, još nedovršena česma je oštećena tako što su na nju bacane granitne kocke. Na naše pitanje o prošlonedeljnoj huliganskoj intervenciji na njegovom radu, Jovin kaže: „Isto se desilo sa Delijskom česmom u Knez Mihailovoj 1987. godine, kada je nekoliko dana posle otkrivanja bila ižvrljana grafitima. Očistili su je i to se nije ponovilo“, kaže Jovin. „Ovo je ista stvar. Ko zna ko je to uradio? Meni se jedino tu ne sviđa što je priča oko te česme ispolitizovana. Oštećenje ćemo nekako da saniramo.“
Da li je to čin huliganizma ili su građani kamenovanjem česme izrazili protest zbog aktuelne gradske vlasti, starog urbanističkog rešenja ili blještavo bele boje kamena, odnosno da li je problem estetika ili politika, ne znamo. To su svakako teme za razgovor, a ne za kamenovanje.
