Katalog liberalnih strahova

Pisac koji se odluči na stvaranje turobnog distopijskog književnog sveta, smeštenog u mračnu blisku budućnost ili u neku „alternativnu“ sadašnjost (poput romanesknih postavki Roberta Harisa ili Filipa K. Dika u kojima Hitler i sile Osovine pobeđuju u Drugom svetskom ratu), negde logično polazi od pretpostavke da deli strahove sa svojim čitaocima. A to, opet, znači da sa njima mora deliti i neke bazične vrednosti: jer, šta su njihovi zajednički strahovi nego izraz užasa pred mogućnošću da te vrednosti nestanu, ili da budu potisnute duboko u ilegalu?

Andrija Matić (rođ. 1978) u romanu Šaht vodi čitaoca u Srbiju 2025: već desetak godina na vlasti je autoritarna „Vlada nacionalnog jedinstva“ koja je formirana nakon neuspelog pokušaja „vraćanja otetog Kosova“ vojnim putem, a koje je okončano totalnom izolacijom Srbije. Naravno, ako ne računamo bliskost sa majčicom Rusijom, koja je duboko u „drugom Hladnom ratu“ protiv trulog imperijalističkog Zapada… Srbijom vlada „sinteza komunizma i nacionalizma“ (prvog više metodološki, drugog više ideološki, I’d say…) s dominantnim klerikalnim prelivom, „neprijatelji naroda“ – a to su svi od drugačije mislećih pa do narkomana, homoseksualaca… – bivaju javno pogubljeni na Ušću uz ekstatično urlikanje mase, i sve tako to… Treba li još? Pa, evo, uzmimo baš tačku gde priča Šahta počinje: narator gubi posao profesora engleskog, a bogme i svaku „moralno-političku podobnost“, kada Skupština usvaja „Zakon o ukidanju engleskog jezika“… Iz svega priloženog (a to je samo delić čudesa) možete videti da Matić igra „tvrdo“: distopijska Srbija iz Šahta zapravo je neka vrsta kataloga strahova nekog, hajmo reći, levo-demokratsko-liberalno opredeljenog sveta. Sve je tu na gomili: represija, izolacija, klerikalizam, patrijarhalnost, homofobija, ksenofobija… Zato je Srbija iz njegovog romana zapravo brevijar svega onoga lošeg što je obeležilo našu noviju istoriju, ali sabranog na jednom mestu i pojačanog do daske, tako da uši otpadaju! U tom i takvom zagušljivom okruženju njegov je narator Bojan Radić, mlad čovek na pragu sredovečnosti, totalni autsajder koji životari na margini društva, sve dok ga sticaj okolnosti ne lansira u orbitu, u zatvoreni krug Novog Društva, gde će prilično lako i brzo – lakše i brže nego što je ikada sanjao – uspeti da izda sebe i ono u šta veruje, ali će zato i dobiti priliku da se iskupi, da se pobuni, da učini makar simbolički gest Otpora… Koji, naizgled, neće promeniti ništa u poretku stvari, osim što će možda spasiti jednu dušu. A da će to iskušenje, tj. prilika za popravni doći u vidu jedne devojke/žene, to valjda ne moram ni da naglašavam, zar nije tako bilo i kod Orvela? Nije da će tu biti neke prave „veze“, ali ipak, Matić kao da veruje u onu orvelovsku tezu o suštinskoj subverzivnosti ljubavi u hladno mehanicističkom antiutopijskom svetu.

Kao suma levo–liberalnih strahova pred sasvim određenom vrstom „etnopravoslavnog“ totalitarizma, Matićev roman nužno asocira na izvanredne knjige Peljevina ili Sorokina, naročito na Sorokinov Dan opričnika (v. Vreme br. 922), ali i na velikog prethodnika (i vizionara, nažalost…) Vladimira Vojnoviča i njegov roman Moskva 2042, naravno, uz važnu napomenu da Šaht po književnom dometu ipak nije ni u istom sazvežđu sa ovim velikim ruskim majstorima – tek da ne bude zabune. Radi se o pokušaju, ne sasvim uspelom, ali bez sumnje zanimljivom i odvažnom, da se sredstvima primerenim romanopiscu ispita i izmašta jedan svet krajnjih konsekvenci, tj. da se sve ono što već postoji u stvarnosti kao mogući zametak distopije, istera do (užasnog) kraja, pa da se vidi šta će se dobiti. U tom mi se smislu tokom čitanja Šahta sve vreme nametala jedna naizgled „neočekivana“, a zapravo savršeno prirodna paralela: Šaht je neka vrsta parnjaka, konkurenta ili odraza u ogledalu Leposave Pavla Ćosića (v. Vreme br. 867) koja je, pak, bila pokušaj – takođe delimično uspešan – da se na satiričan način katalogizuju svi desno-konzervativni strahovi od neke (ne)moguće buduće Srbije (koja je, opet, prikazana kao današnja na mlazni pogon) kojom vladaju „politička korektnost“, Nevladine Organizacije i manjine svih vrsta… Šaht je, dakle, neka vrsta „anti-Leposave“, čak i ako pisac, ko zna, Leposavu možda nije ni čitao. No, mi jesmo, i bilo bi možda zabavno iznova ih iščitavati u paru, pa upoređivati: kaži mi čega se bojiš, i reći ću ti ko si!