Karusel ulubljenih života

Neko je jednom rekao da je dobar avangardni džez muzičar onaj ko prvo do savršenstva savlada sve tajne „klasičnog“ džezerskog sviranja i komponovanja, a potom sve to (namerno) – zaboravi… Ovo je velika istina, dakako s posebnim naglaskom na učenju, a ne na zaboravljanju: kada ne bi tako bilo, onda bih i ja mogao dunuti u trubu i gromko proizvesti nekakav besmisleni škrgut ili škriput, i već bi se našao neki dramoser da to proglasi genijalnom invencijom, rušenjem konvencija i tabua… Iako sam za celog života razgovetno odsvirao samo par uvodnih tonova za Smoke On the Water, na najjadnijoj akustičnoj gitari iz ponude firme „Melodija“ Mengeš, tamo negde duboko u „zlatnim sedamdesetim“, idiličnim vremenima kada su ljudi namerno izgledali neopisivo ružno i smešno, baš kao u filmovima a la Boogie Nights, Velvet Goldmine ili Almost Famous.

Nego, zanat: neretko je problem sa (post)modernim pripovedanjem upravo u tome što se nadobudni pisci ponašaju poput kvazi-džezera, onih koji tobože „razgrađuju“ klasično pripovedanje jerbo su ga „prevazišli“ – a da nisu, da ih ne mrzi i da im to nije dosadno, očas bi oni svojim voluminoznim Delom posramili pisce „Čarobnog brega“ ili „Broda budala“! – da bi, eno belaja, nepristrasni čitalac brzo otkrio kako se ni o kakvom „zaboravu“ pripovedanja tu ne radi – jer se umeće pripovedanja nikada nije ni iole pristojno apsolviralo… A tu onda nikakvog džeza i nema: samo drečavo pištanje u zlatobojne limenjare s rupama na obe strane. E, ako to nije ubilo i sahranilo ceo jedan pogolem, jedno vreme predominantan odsek metafikcijske konfekcije – kako među Srbljima i ostalim južnim Slovenima, tako i u velikom, mahom anglofonom i frankofonom svetu – onda ne znam šta je; da nije nekakav misteriozni virus?

Bilo kako bilo, i u tim je „velikim“ književnostima poslednjih godina sveprisutan revival Velike Priče, naravno, strukturirane, ispripovedane i senzibilitetski intonirane u skladu sa osećanjem i teksta i sveta prikladnim ovoj epohi: otuda je sada opet „normalno“ da se neki novi, veliki – i apsolutno hype, ako baš hoćete, mada bi bilo bolje da nećete – literarni talenti objavljuju Gradu i Svetu preko glomaznih porodičnih i(li)društvenih romanesknih saga, kako se najbolje da videti iz srećno i s razlogom razglašenih slučajeva Zadie Smith ili Jonathana Frenzena.

Iz nekih razloga, srpska proza još nije našla pravi način da doraste ovom novom mešanju karata, pa scena i dalje vrvi od, s jedne strane, odocnelih post/meta mutanata i odlikaških smarača (koji imaju i odgovarajuću kritičarsku infrastrukturu-za-oduševljavanje), a s druge od poluartikulisanih diletanata – ili u boljem slučaju nedokuvanih žutokljunaca – koji misle da je „prljavi realizam“ isto što i sumnjivo pismena, impresivno nenačitana i dozlaboga ofrlje ispisana trivijalna i prizemna poetika (sub)urbane štrokavosti, naročito kada se – vau! – smućka s ponekim džointom ili kvoterom neke jače supstance. Idi, bre, kod mame, sa’će ponoć, sekira se jadna žena!

Iz nekih drugih, podjednako nejasnih ili bar za ovaj povod isuviše komplikovanih razloga, savremena je hrvatska proza mnogo lakše izašla iz začaranog kruga jalovog sukoba ispraznih „post-mutanata“ i štetnih „naci-seljaka“, ležerno povukavši vodu za celom tom pričom; zahvaljujući ovom revolucionarnom iskoraku u naših suseda, prvi se put za živoga hadžije desilo da hrvatska prozna scena u bar poludecenijskom kontinuitetu bude življa, zanimljivija, produktivnija i naprosto bolja od srpske. Kanda su stvarno došla poslednja vremena?! Zasluge Miljenka Jergovića, čoveka koji je u agramerski literarno-medijski kontekst banuo iz Sarajeva i napravio dar-mar, za ovakav su razvoj stvari nemerljive, jer je sve ono devedesetih nekako i krenulo od njegovog „Sarajevskog Marlbora“. No, o onome što je usledilo na ovim je stranicama raznim povodima već pisano; sada je vreme da se konstatuje da je upravo nova Jergovićeva knjiga, prava „romančina“ od skoro 700 stranica „Dvori od oraha“ (Durieux, Zagreb, 2003), ne ni „matura“ ni „diploma“ nego bogami „doktorat“ iz umeća pravljenja Klasične Velike Književnosti, u kojoj pri tome nema ničega poetički ili drugojačije retrogradnog, osim valjda za irelevantne ukuse onih spomenutih „duvača u trube“ bez znanja i talenta. Dakako, kritičarka Jagna Pogačnik razložno upozorava da je ova knjiga još ponajmanje svojim obimom zaslužila onaj augmentativ: radi se pre svega o onome što se nalazi između tih respektabilno udaljenih korica.

Centralni je lik „Dvora od oraha“ Regina Delavale, po mnogo čemu „obična“ Dubrovčanka čiji život započinje 1905, a okončava se devedeset i sedam godina kasnije, nakon što je tenk Istorije ovako ili onako pregazio, spljoštio, zdruzgao, uništio ili barem svojski ulubio živote svih njenih bližnjih i daljih, Regininih sugrađana koliko i njihovih bosanskih, hercegovačkih, crnogorskih, srbijanskih… saplemenika, te gdegde i stranaca koji su bilo kako učestvovali u njihovim životima; ista je samohodna Mašina Za Uništavanje pregazila i njen život, a Priča upravo i počinje od skončanja tog dugačkog, no u mnogo čemu osujećenog i punoće lišenog ljudskog postojanja – mučnog i mrakobjesnog skončanja u posvemašnjem, razarajućem ludilu – da bi se zatim odvijala unatrag, ka Regininom rođenju, sa brojnim narativnim iskakanjima i izletima u još dublju prošlost, sve negde do austrijske aneksije Bosne i Hercegovine 1878. Jergović, dakle, odmotava klupko istorijskih dešavanja i njihovih intimnih reperkusija „u rikverc“, redajući čak i poglavlja naglavačke: od petnaestog ka prvom! Usput se pisac lagano poigrava i sa obaveznom, klasičnom rolom „sveznajućeg pripovedača“ jer i ovaj zapravo mnoge stvari o svojim junacima „ne zna“, izmiču mu, ostaju zauvek tajne…

Učeći samo od najvećih i svom senzibilitetu najbližih, poput najboljeg i najlucidnijeg pripovedača (one „nemoguće“, protivrečne, skrajnute, opasne, a opet tako mehke) Bosne Ive Andrića, Jergović uspešno izbegava zamke arhaičnog epigonstva jednom petrifikovanom kultu, zadržavajući se „samo“ na superiornom apsolviranju najvažnije lekcije koja se od travničkog majstora mogla naučiti: osebujnom literarnom „transcendiranju“ one vazdašnje Ljudske Muke, one čiji se koren zapravo sadrži u svakojakim intimnim nesrećama i neostvarenostima, u svakojakim iluzijama, zabludama i „krivim spojevima“, u svemu onome što u „boljim kućama“ zauvek ostaje između ona famozna građanska Četiri Zida, a što svima vidljivo i nepopravljivo strašni lik zadobija tek u Zlim Vremenima – na „ovim prostorima“ vrlo natprosečno učestalim! – kakva pogoduju Niščima i Nedovršenima svih ljudskih pasmina. Dubinsko i znalačko obošnjenje – ovde i odubrovničenje – jedne univerzalne Ponižene Ljudskosti, do srži poetično i lirsko, no ne i u lošem i petparačkom smislu sentimentalno fikcionalizovanje istorijskog udesa koji periodično pohara prostore koje Jergović uistinu intimno poznaje i do njih mu je najviše stalo, to je dragocena, umnogome apartna osobina koju dobro poznajemo i iz njegovih ranijih proza, no u „Dvorima od oraha“ sve je to nekako stavljeno na kub, pisac je po vlastitom priznanju težio da napiše „totalni roman“ – a ovde ćemo unapred otkloniti moguće akademičesko mrgođenje na ovaj termin, jer se pisac nije ni bavio hemijskom analizom sopstvenog dela – i to mu je bez ostatka uspelo. Ovde ćemo, dakle, taj priručni termin „totalni roman“ tretirati pre svega kao Veliku, Razgranatu Naraciju tolstojevskog ili manovskog manira: kao živ dokaz da je dandanas moguće i smisleno napisati „epsku sagu“ koja se proteže kroz čitavo stoleće i kusur, obuhvatajući desetine važnijih i neizbroj sporednijih likova, seleći prizorište radnje od Dubrovnika, hercegovačkih gudura, Sarajeva, Trebinja, Banjaluke, Novog Sada, Beograda, Crne, ali i Ravne Gore (Draža Mihailović je jedan od dva nefikcionalna lika u ovom romanu! Drugi je Sigmund Freud), Trsta, Beča, Pariza, pa sve do Proklete Amerike…

Iako svojom voluminoznošću može „zastrašiti“ nepripremljenog čitaoca, ovaj se roman čita brzo i lako, jednom „kupljeni“ čitalac hrliće ka njegovom kraju – to jest početku – jer Jergović piše onako kako već pišu (i kako samo pišu) oni najređi pisci, oni koji podjednako poznaju i vole knjige i ljude: otuda je njegova karakterizacija likova (osobito malih bosanskih gubitnika) tako izvanredna, otuda je njegovo lirski intonirano pripovedanje (uz to i puno diskretne, fine duhovitosti, ranije nedovoljno primećivane) daleko od bilo kakve cmoljave kolektivističke patetike, otuda ovaj karusel lokalnih, intimnih i porodičnih oluja izazvanih raznim režimima, državama, vojskama, granicama, verama, „spasiocima“ sa navodnicima i tiranima bez njih deluje kao paradoksalni trijumf naizgled Klasične Velike Naracije, a da istovremeno ne proizvodi nijednu od loših nuspojava prezrenih „velikih priča“, u kojima se ljudski lik gubi ili posrće pod teretom Velikih Ideja. Možda je neko u srpskoj, hrvatskoj ili bosanskoj književnosti u proteklih desetak godina napisao i nešto bolje i sveobuhvatnije o jednom istorijskom udesu i njegovim ljudskom reperkusijama, ali iskreno rečeno, ne mogu da se setim takvog slučaja.