Rediteljski prvenac Aleksandra Radivojevića “Karmadona”, žanrovski je poduhvat, hrabra kritiku propalog društva u svim njegovim domenima pa će svaki pošten gledalac imati o čemu da razmišlja i čega da se seća
Karmadona, rediteljski prvenac dosadašnjeg scenariste Aleksandra Radivojevića, odličan je film!
Reč je o žanrovskom ostvarenju što je pravo osveženje u moru tzv. autorskih filmova, i ovdašnjih i belosvetskih. Kao da je zaboravljeno da autorski filmovi traže autorske ličnosti, pa svako može po volji da osakati naraciju i odustane od baratanja filmskim jezikom, da maltretira glumce bez milosti prema junacima koje oni tumače i bez ikakve brige za gledaoca.
Svet kakav jeste
Slikarskim rečnikom govoreći, autori koji zanemaruju kompoziciju, figuraciju, svetlo i sve ostale elemente likovnosti, moraju biti umetnici koji vladaju zanatom, koji odlično umeju da slikaju “po prirodi”, pa kad prirodu na ovaj ili onaj način izobliče, oni tad itekako znaju šta izobličuju i zašto.
Žanrovski filmovi, međutim, zasnivaju se na zanatskoj veštini stvaralaca da svet prikažu onakvim kakav jeste, a unutar konvencija žanra za koji su se opredelili. Iako je u stara vremena među žanrovskim filmovima bilo onoliko površnih besmislica koliko ih danas ima među autorskim ostvarenjima, znamo da su vrhunski reditelji žanrovskog filma stvarali dela i za one koji su tu da u nešto gledaju dok jedu kokice (nekad su grickali semenke), ali itekako i za one kojima filmofilija nije povezana samo sa želucem, nego sa misaonim tokovima i svim onim što na njih utiče i iz njih proizlazi.
Kritika propalog društva
Dakle, Radivojevićeva Karmadona sjajan je žanrovski poduhvat i to u teškoj kategoriji, tj. u žanru horora. Za razliku od manje uspešnih kolega u čijim filmovima delovi tela, krv i izlučevine prskaju to sedmog reda partera, čime osim šokiranja onih sa slabijim želucem (bez kokica) i meračenja ljudskih patnji i živopisnih gadarija potencijalnim i ostvarenim pervertima, ne postižu bogznašta, Karmadona postiže sve što film treba da postigne!
Ona gledaocu pruža i zabavljanje i iživljavanje sličnih afekata i jasnu, snažnu i hrabru kritiku propalog društva u svim njegovim domenima. Po izlasku iz bioskopske sale, svaki će pošten gledalac imati o čemu da razmišlja i čega da se seća, pa možda i da još koji put ponovi gledanje, po mogućstvu ne u Sava Centru (gde je zvuk projekcije tako namešten da publika pola replika ne čuje i ne razume, a tonski snimatelji i montažeri čupaju kosu jer im je rad obesmišljen nevidljivošću, tj. nečujnošću i nerazumljivošću).
Jelena i Sergej
Onaj pošteni gledalac, dok dođe do kuće može osetiti i izvesnu žalost jer Karmadona je zapravo utopija – gde bi nam kraj bio da se tako može potamaniti zlikovačka gamad kako to trudna glavna junakinja (uvek uverljiva i istinska Jelena Đokić) radi po audio-nalozima novog mesije (neprevaziđen pametno-humorno-prirodni glumački glas Sergeja Trifunovića) za kog na kraju shvatimo da joj se obraća iz sopstvenog stomaka.
Jelena je, naime, ona koja će roditi novog Budu/Hrista ili njima podobnog spasioca, kako joj i glas kaže: “Sve je to isto, samo drugi algoritam!”.
Sve žanrovske konvencije horora znalački su upotrebljene, a sve pride imaju i sopstveni humorno-ironijski gvint i na nivou radnje, i na nivou vrcavih dijaloga. Ritam filma je savršen za šta osim reditelja Radivojevića valja pohvaliti i montažera Branimira Živkovića koji se junački razabrao u hiljadama kadrova (sve jedan bolji od drugog, da ne bude zabune) talentovanog direktora fotografije Aleksandra Jakonića.
Svi pažljivo odabrani glumci briljiraju i u glavnim i u minjon-vinjetama, a i to je osim glumačkog talenta i posvećenosti, uvek posledica rediteljskog rada sa glumcima što kao da je zaboravljena veština ili preskočena faza u mnogim i premnogim aljkavim domaćim filmskim i TV ostvarenjima.
Kako je poznato da je reditelj Aleksandar Radivojević sin Miše Radivojevića, jednog od najvećih domaćih filmadžija sasvim drugačije provinijencije, napomenuću da je u scenarističko-rediteljskom tretmanu ženskih likova sin nadmašio oca kako je i red da bude.
Bez dinara pomoći
Najzad, a svakako ne najmanje važno jeste da su producentske kuće Digi Media i Buca Production ovaj film proizvele same-samcate u godini kad država tj. Ministarstvo kulture i Filmski centar Srbije dinara nisu dali za kinematografiju, tj. poslednji konkursi FCS-a bili su raspisani 17. oktobra 2024.
Međutim, ne zna čovek bi li takvu uspešnu privatnu inicijativu pohvalio ili ne bi. Naime, kao i svi oni samopregorni junaci (zaista junaci, nisam ironična) koji snimaju low budget ili no budget filmove i ova, za domaće uslove skupa produkcija mogla bi biti pogrešno protumačena. Oni nekompetentni koji odlučuju o svemu, pa i o tome treba li ovoj zemlji ikakva kultura ili ne, mogli bi reći: “O, pa vidiš, fino, ne moramo izdvajati ni onih bednih 0,67% za kulturu, možemo i to da okrenemo na stadione i ekspoe jer, evo vidite, podanici, može to i ovako. Šta fali?”
A šta fali vidi se svuda oko nas, a ko ne vidi može da pogleda Karmadonu možda konačno nešto shvati iz te eksplicitne priče, takoreći parabole.
Veliki praznični popust na „Vreme“ – pretplate 25 odsto jeftinije do sredine januara. Poklonite pretplatu sebi ili nekom drugom, čitajte što je bitno.
Godina će biti u znaku istorije umetnosti, najavili su u Narodnom muzeju za 2026, tokom koje će pripremiti četiri velike izložbe i otvoriti obnovljeni Arheološki muzej u Kladovu
Od 2012. broj institucionalnih teatara ostao je isti ali je broj zaposlenih u njima prepolovljen, dok je broj premijera opao za 40 odsto
Ilustracije Jakše Lakićevića u romanu „Sto posto tuđa posla“ ne podilaze mladom čitaocu. To je razlog zašto ova knjiga, osim samog romana Olivere Zulović, nije samo za starije osnovce
Nedavno otvoren Muzej Viminacijum izuzetan je u državi jer se nalazi na samom lokalitetu. Arheologija i zaštita nepokretnog kulturnog nasleđa prioriteti su Ministarstva kulture, rekao je ministar Selaković. Međutim, za Belo brdo nema novca u ovogodišnjem budžetu, a Generalštabu je oduzet status kulturnog dobra
Zbog projekta Prestonica kulture, Leskovac će ove godine u svoju kulturu uložiti najviše do sad, a Ministarstvo kulture je osiguralo potpuno nova sredstva, od kojih će biti podignut i spomenik kralju Milanu
Šta je pravi bezbednosni izazov za Srbiju? Većina građana u podne i u ponoć zna odgovor – to je Vučićev naprednjački režim
Da li je moguće da smo, posle hiljada godina imperijalnih poduhvata, sada, odjednom, toliko iznenađeni američkim upadom u Venecuelu, da ne možemo da dođemo do daha?
Predsednik SAD Donald Tramp naredio je vojni napad na suverenu Venecuelu i otmicu njenog predsednika Nikolasa Madura. Neka se pripremi Gustavo Petro u Kolumbiji
Intervju: Nenad Lajbenšperger, ličnost godine 2025.
Nemam prava da ćutim na nepravdu Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
