“Karmadona” postiže sve što film treba da postigne!

Karmadona, rediteljski prvenac dosadašnjeg scenariste Aleksandra Radivojevića, odličan je film!

Reč je o žanrovskom ostvarenju što je pravo osveženje u moru tzv. autorskih filmova, i ovdašnjih i belosvetskih. Kao da je zaboravljeno da autorski filmovi traže autorske ličnosti, pa svako može po volji da osakati naraciju i odustane od baratanja filmskim jezikom, da maltretira glumce bez milosti prema junacima koje oni tumače i bez ikakve brige za gledaoca.

Svet kakav jeste

Slikarskim rečnikom govoreći, autori koji zanemaruju kompoziciju, figuraciju, svetlo i sve ostale elemente likovnosti, moraju biti umetnici koji vladaju zanatom, koji odlično umeju da slikaju “po prirodi”, pa kad prirodu na ovaj ili onaj način izobliče, oni tad itekako znaju šta izobličuju i zašto.

Žanrovski filmovi, međutim, zasnivaju se na zanatskoj veštini stvaralaca da svet prikažu onakvim kakav jeste, a unutar konvencija žanra za koji su se opredelili. Iako je u stara vremena među žanrovskim filmovima bilo onoliko površnih besmislica koliko ih danas ima među autorskim ostvarenjima, znamo da su vrhunski reditelji žanrovskog filma stvarali dela i za one koji su tu da u nešto gledaju dok jedu kokice (nekad su grickali semenke), ali itekako i za one kojima filmofilija nije povezana samo sa želucem, nego sa misaonim tokovima i svim onim što na njih utiče i iz njih proizlazi.

Kritika propalog društva

Dakle, Radivojevićeva Karmadona sjajan je žanrovski poduhvat i to u teškoj kategoriji, tj. u žanru horora. Za razliku od manje uspešnih kolega u čijim filmovima delovi tela, krv i izlučevine prskaju to sedmog reda partera, čime osim šokiranja onih sa slabijim želucem (bez kokica) i meračenja ljudskih patnji i  živopisnih gadarija potencijalnim i ostvarenim pervertima, ne postižu bogznašta, Karmadona postiže sve što film treba da postigne!

Foto: Tanjug/Amir Hamzagić

Ona gledaocu pruža i zabavljanje i iživljavanje sličnih afekata i jasnu, snažnu i hrabru kritiku propalog društva u svim njegovim domenima. Po izlasku iz bioskopske sale, svaki će pošten gledalac imati o čemu da razmišlja i čega da se seća, pa možda i da još koji put ponovi gledanje, po mogućstvu ne u Sava Centru (gde je zvuk projekcije tako namešten da publika pola replika ne čuje i ne razume, a tonski snimatelji i montažeri čupaju kosu jer im je rad obesmišljen nevidljivošću, tj. nečujnošću i nerazumljivošću).

Jelena i Sergej

Onaj pošteni gledalac, dok dođe do kuće može osetiti i izvesnu žalost jer Karmadona je zapravo utopija – gde bi nam kraj bio da se tako može potamaniti zlikovačka gamad kako to trudna glavna junakinja (uvek uverljiva i istinska Jelena Đokić) radi po audio-nalozima novog mesije (neprevaziđen pametno-humorno-prirodni glumački glas Sergeja Trifunovića) za kog na kraju shvatimo da joj se obraća iz sopstvenog stomaka.

Foto: Marko Ljutić

Jelena je, naime, ona koja će roditi  novog Budu/Hrista ili njima podobnog spasioca, kako joj i glas kaže: “Sve je to isto, samo drugi algoritam!”.

Sve žanrovske konvencije horora znalački su upotrebljene, a sve pride imaju i sopstveni humorno-ironijski gvint i na nivou radnje, i na nivou vrcavih dijaloga. Ritam filma je savršen za šta osim reditelja Radivojevića valja pohvaliti i montažera Branimira Živkovića koji se junački razabrao u hiljadama kadrova (sve jedan bolji od drugog, da ne bude zabune) talentovanog direktora fotografije Aleksandra Jakonića.

Svi pažljivo odabrani glumci briljiraju i u glavnim i u minjon-vinjetama, a i to je osim glumačkog talenta i posvećenosti, uvek posledica rediteljskog rada sa glumcima što kao da je zaboravljena veština ili preskočena faza u mnogim i premnogim aljkavim domaćim filmskim i TV ostvarenjima.

Kako je poznato da je reditelj Aleksandar Radivojević sin Miše Radivojevića, jednog od najvećih domaćih filmadžija sasvim drugačije provinijencije, napomenuću da je u scenarističko-rediteljskom tretmanu ženskih likova sin nadmašio oca kako je i red da bude.

Bez dinara pomoći

Najzad, a svakako ne najmanje važno jeste da su producentske kuće Digi Media i Buca Production ovaj film proizvele same-samcate u godini kad država tj. Ministarstvo kulture i Filmski centar Srbije dinara nisu dali za kinematografiju, tj. poslednji konkursi FCS-a bili su raspisani 17. oktobra 2024.

Međutim, ne zna čovek bi li takvu uspešnu privatnu inicijativu pohvalio ili ne bi. Naime, kao i svi oni samopregorni junaci (zaista junaci, nisam ironična) koji snimaju low budget ili no budget filmove i ova, za domaće uslove skupa produkcija mogla bi biti pogrešno protumačena. Oni nekompetentni koji odlučuju o svemu, pa i o tome treba li ovoj zemlji ikakva kultura ili ne, mogli bi reći: “O, pa vidiš, fino, ne moramo izdvajati ni onih bednih 0,67% za kulturu, možemo i to da okrenemo na stadione i ekspoe jer, evo vidite, podanici, može to i ovako. Šta fali?”

A šta fali vidi se svuda oko nas, a ko ne vidi može da pogleda Karmadonu možda konačno nešto shvati iz te eksplicitne priče, takoreći parabole.

Veliki praznični popust na „Vreme“ – pretplate 25 odsto jeftinije do sredine januara. Poklonite pretplatu sebi ili nekom drugom, čitajte što je bitno.