Dobitnik ovogodišnje Nobelove nagrade za književnost Mario Vargas Ljosa rodio se u 1936. godine u Peruu, u mestu Arekipa. Osnovnu školu je upisao u Koćamambi u Boliviji, Vojnu školu „Leonsio Prado“ u Limi u Peruu, srednju školu u peruanskom gradu Pjuri. Diplomirao je književnost na Univerzitetu „San Marko“ u Limi i doktorirao na Univerzitetu u Madridu 1959. Živeo je neko vreme u Parizu, radio kao nastavnik, novinar Frans presa i raznih hispanoameričkih časopisa. Politički je na početku bio pristalica revolucionarnog režima Fidela Kastra, ali je kasnije postao veoma kritičan prema njemu i njegovom jednopartijskom režimu. U Londonu je boravio kao profesor, u Vašingtonu 1968. i u Portoriku je predavao na univerzitetu. Živeo je i u Barseloni, odakle se vratio i postao član PEN kluba, predavao na Kembridžu, postao član peruanske Akademije za jezik.
Ljosa je bio veoma politički angažovan i kandidovao se za predsednika 1969. Najznačajnija nagrada koju je dobio bila je „Romulo Galjegos u Venecueli 1967. Iako je postavio jednu dramu u Peruu 1952. i objavio knjigu pripovedaka Los jefes (Šefovi) 1962, za koju je dobio nagradu „Leopoldo Alas“, njegov književni uspeh zapravo počinje knjigom Grad i psi (Las ciudad y los perros, Seix Barral, 1963), za koju je 1962. dobio nagradu Biblioteka breve i nagradu književnih kritičara 1963. Odmah je bila prevedena na mnoge strane jezike. Njegov novi roman La casa verde (Zelena kuća), objavljen 1966, takođe je dobio nagradu kritičara 1966. i međunarodnu nagradu za književnost „Romulo Galjegos“ 1967.
Za sebe je govorio da je „otrovan francuskom književnošću“, obožavao je Sartra, čitao Flobera, Igoa, Dimu. Poštovao je Tolstoja. Teme kojima se bavio bile su veoma razičite: sazrevanje mladića u malim i velikim gradovima Perua, značaj kolektivne psihologije u razvoju individue, mačizam, kao najvažnija karakteristika sredine u kojoj je odrastao, nasilje, socijalni sukobi. To da je još kao mladić priželjkivao moć i vlast, da bude vođa grupe, vidno je već u njegovoj zbirci pripovedaka Los jefes.
U njegovim knjigama uvek se sukobljavaju obespravljeni, Indijanci, crnci, sa svetom belaca srednje i visoke buržoazije. Česta tema je sazrevanje, kako fizičko tako i emotivno, grupe mladića iz različitih socijalnih sredina. „Psima“ u Limi zapravo nazivaju Kadete iz vojničkih internata. Ti mladići „psi“ ili „štenad“(cachorros) izlagani su maltretiranju, ponižavanju, a svi oni žude za „gradom“. Lus Alberto Sančes smatra da je Grad i psi izrazito autobiografski roman.
La casa verde, nasuprot tome, na fantastičan način nam prikazuje svet Amazonije, gradić Pjuru, kaluđerice, Indijance, trgovce, prostitutke, beskućnike, atmosferu uzavrele seksualnosti i opsesija, dok su likovi mnogo više kolektivni nego individualni. Sam pisac kaže za ovaj svoj roman da mu je omogućio da „shvati različite nivoe peruanske stvarnosti“ – realne, životne i objektivne i one mitske. Koristio je postupak spojenih sudova i prikazao nam primitivan svet koji može biti nekada izvanredno poetičan i emotivan, a ponekad nepodnošljivo brutalan. Neki kritičari smatraju da Ljosa u svom pripovedanju „ukršta fragmente“, naizmenično ih osvetljava čime kao da iznova dočarava tehniku viteških romana. U njegovim romanima, u savremenom Peruu, postoje i razdoblja republike, baroka, kolonija, prehispanskih vremena). Njegovi likovi često prolaze kroz komplikovane psihološke krize, utehu nalaze u skupim automobilima, piću, prostitutkama, homoseksualizmu, ali postaju sve usamljeniji i nesrećniji.
U socijalnopolitičkom romanu Razgovor u Katedrali (Katedrala je zapravo ime gostionice), upoznaje nas sa savremenim Peruom, diktaturom Manuela Odrije, opisuje kroz dijalog dva lika, šofera i crnca, različite društvene klase, radnike, buržoaziju, birokratiju, policiju, političare, podzemlje. On kritikuje diktaturu Odrije, čak i snobizam svoje majke, očevu korumpiranost, te se namerno upisuje na Narodni univerzitet „San Markos“, umesto na otmeni, katolički, koji su mu roditelji izabrali. Čita marksističku literaturu, privlači ga komunizam, ali nakon hapšenja počinje da se bavi novinarstvom i započinje samostalan život.
Mario Vargas je pobunjenik, ali i sam kao da ne zna „protiv čega“. On je protiv života bez cilja i smisla, smatra da je u svemu promašio zato što ni u šta nije verovao: Toda la vida haciendo cosas sin creer, toda la vida disimulando (Ceo život radeći stvari ne verujući u njih, čitavog života se pretvarajući), kaže sam Ljosa. U kasnijem periodu je u svojim delima ismevao vojne i civilne vlasti, porodicu, sveštenstvo, licemerje koje vlada među njima, da bi u izrazito autobiografskom romanu Tetka Hulija otvoreno priznao ljubav prema svojoj rođaci koja će postati njegova prva žena, iako je bio maloletan, a ona raspuštenica, čime je pokazao svoj odnos prema ljubavi.
Nekima njegovi romani liče na popularne filmove, zbog toga potkultura u Hispanskoj Americi zauzima važno mesto u njegovoj literaturi i ne treba je nikako potiskivati. Zanimljivo je napomenuti njegov roman El hablador o plemenu Maćigenga (machiguengas) u Amazoniji, koje je pisac upoznao na jednoj od ekspedicija, čiji je cilj da naglasi način na koji savremeno peruansko društvo treba da se odnosi prema arhaičnim civilizacijama. Oni ih nemilosrdno iskorišćavaju, na primer, za sakupljanje pamuka, čak i misionari i naučnici u najvećoj meri, nanose ovim ljudima neizbrisivu štetu razarajući njihov sistem verovanja i vrednosti. Oni im nameću hrišćanstvo, donose odela, daju im novac – u suštini ubrzavaju njihovo odumiranje kao naroda. On želi da naglasi spoj ljudi i prirode, smrti i života, zemlje, sunca, životinja, biljaka.
Ljosa kaže da ljudi nisu znali da je „smrt smrt, za njih je smrt bila odlaženje i vraćanje. Smrt ih nije oslabljivala, već im je davala snagu i mudrost onih koji su otišli“. „Ljudi su živeli u miru.“ El hablador se zato smatra indihenističkim romanom – jednim od umetnički najvrednijih Ljosinih dela.
Pisac je i seksu poklanjao veliku pažnju, za njega je seks bio jedan od najvažnijih ljudskih pokretača. Obrađivao je motive incesta (Pohvala pomajci). Bavio se i teorijom književnosti: izgradio je sopstvenu strukturu romana čiji su osnovni elementi demoni koji pisca nagone da stvara, bilo da su lični, istorijski ili društveni, odnos između realne i fiktivne stvarnosti, pisanje kao čin bogoubistva i mesto pisca u društvenopolitičkom kontekstu.
„Pisati romane čin je protiv pobune stvarnosti, protiv Boga, protiv Božjih tvorevina“, kaže Ljosa. Za njega je svaki roman tajno bogoubistvo, simbolično ubistvo stvarnosti. Narativna struktura njegovih romana je izuzetno interesantna: koristi tehnike spojenih sudova, princip kineske kutije, prikrivenih podataka, kružnu koncepciju vremena.
Kada je reč o njegovom angažovanju u političkom životu, Ljosa u svom predavanju na Prinstonu 1993. kaže: „Veliki deo ove knjige napisan je u Berlinu, gde sam zahvaljujući gostoprimstvu doktora Volfa Lepeinsa proveo godinu dana. Bio je to period mog života u potpunom kontrastu sa pređašnjim, posvetio sam vreme čitanju, razgovoru sa kolegama i proučavao germansku sintaksu. Ujutro 6. aprila probudio me je poziv iz Lime. Alberto Fuhimori je preko televizije, potpuno iznenada, objavio zatvaranje Vrhovnog saveta sudstva, Kongresa, Ustavnog suda, Upravnog odbora, ukinuo Ustav i stupio na vlast. Istovremeno su vojne snage dale podršku ovoj odluci. U Peruu i mnogim delovima zemlje počelo je da se govori da smo, uprkos porazu u glasačkoj kutiji, mi na posredan način pobedili jer je Fuhimori prihvatio moje ideje i postavio moj politički program vladavine. To su govorili njegovi žestoki protivnici unutar vlasti, APRA i desničarske partije, štampa koja se napokon oslobodila nesigurnosti vremena Alana Garsije, te se ta fikcija pretvorila u istinu o kojoj se nije moralo diskutovati.“
Na predavanju na Prinstonu pre nego što je dobio Nobelovu nagradu Ljosa je, osvrćući se na svoju kandidaturu za predsednika Perua, rekao:
„Mislim da je to bio moj totalni poraz, zbog toga što je obezvredilo sve što sam učinio i što sam želeo da učinim za Peru. Svojim nasilnim činom, Fuhimori, koji je postavio senatore i poslanike na tako neobjektivan način, kao što je bilo i njegovo ustoličenje, napravio je još jednu maskaradu sličnu melodramama kabukija gde glavni lik ostaje neuništiv, i uveo autoritativni režim koji je uvek bio razlog za nazadovanje naše zemlje i varvarstvo. Svojim programom sam želeo da ukinem inflaciju, saniram javne finansije i otvorim put peruanskoj ekonomiji ka svetu, ne diskriminišući društvo, uklonivši sistem davanja privilegija: učiniti ono što je Hajek nazvao ‘neraskidivo civilizacijsko trojstvo – legalitet, sloboda i svojina’. Privatizacija je trebalo da bude oblik kreiranja mase novih akcionara, a kapitalizam da nađe izvorište u narodnim slojevima, stvarajući tržište i trgovinski sistem otvoren za milione onih koje je ekonomska situacija do tada diskriminisala i isključivala iz političkog života. Zato tvrdim da je razlika između moje kandidature i Fuhimorijine upravo u suprotstavljanju demokratije i diktature u načinu vođenja ekonomske politike kao i konzervativne i liberalne politike.
Kada je o meni reč, rešio sam 13. jula da se više ne bavim politikom profesionalno, kao između 1987–1990, i uzdržavam se od kritikovanja drugih političara. Izuzetak sam načinio samo kratkim izlaganjem avgusta 1991. kako bih podržao Luća Bustamentea. Međutim, 5. jula sam ipak kritikovao u člancima i intervjuima ‘tragediju’ koja je zadesila Peru: povratak ‘ere moćnika’, nepostojanje kažnjavanja ljudi koji svoj legitimitet duguju vojnoj moći. Zbog toga sam zahtevao od međunarodnih organizacija da pomognu peruanskim demokratama i obeshrabre potencijalne diktatore iz drugih hispanoameričkih zemalja da slede primer Fuhimorija (što se primećivalo u Venecueli), što su neki protumačili izdajom.
Za kraj napominjem da ipak nisam optimista. Od 5. aprila 1992. u Peruu vlada stanje konfuzije i primetnih paradoksa. Najvažnije što želim da vam kažem je, da mi više ništa od toga ne ometa miran san. Budući da više nisam popularan, mogao sam da usmerim svoju energiju na pisanje, što, kucnuvši u drvo, em pruža više zadovoljstva, em sam tome vičniji.
Ljosa je objavio roman Razgovor u katedrali (La conversacion en la Catedral) 1969, eseje Gabrijel Garsija Markes, istorija jednog bogoubistva, 1971, roman Pantaleon i las visitadoras (Pantaleon i posetiteljke) 1973, esej La orgia perpetua; Flaubert i Madam Bovary 1975, roman La tia Julia i el escribidor (Tetka Hulija i piskaralo) 1977, dramske komade La senorita de Tacna (Gospođica iz Takne) 1981, Kathie y el hipopotamo (Keti i nilski konj) 1983, romane La guerra del fin del mundo 1981, Historia de Mayta 1984, roman Quien mato a Palomino Molero? (Ko je ubio Palomina Molera?) 1986, El hablador (Pripovedač) 1987, Elogio de la madarastra (Pohvala pomajci) 1988 itd.
Sve tekstove je ujedinio u tri toma Contra viento y marea (1983-1999) (Uprkos svemu), tekstove o književnoj kritici u La verdad da las mentiras (Istorija i laži), i Carta de batalla por Tirant lo Blanc (Ratni plan Tiranta Belog).
