Kao kod Šeherezade

Ratnici od terakote nađeni u grobnici kineskog cara Đin Ši Huanga prva su asocijacija kada se uđe u petog decembra otvoreni Muzej Terra u Kikindi. Brojne velike skulpture od terakote na jednom mestu, kao u ovom, možda jedinstvenom muzeju, teško da mogu imati drugo poređenje. Istina, srpski muzej, površine nešto veće od 2000 kvadratnih metara, dosta je manji od kineskog, izloženo je i manje skulptura, ali njegova posebnost je što su autori vajari iz celog sveta. U proteklih 36 godina, koliko postoji Internacionalni simpozijum skulptura od terakote „Terra-Kikinda“, nastalo je preko 1000 skulptura od 300 autora iz celog sveta, među kojima su Paola Gasparoto iz Italije, Jasuo Kuvahara iz Japana, Timoti Foks iz SAD, Pancijano Flores Kabezas iz Perua, Chung Bo Von iz Južne Koreje, Silvija Rodriges iz Argentine, Frederik Buše iz Škotske, Ignac Kinest iz Austrije, Meric Hizal iz Turske, Urlike Kesel iz Nemačke, Rosica Trandafilova iz Bugarske, Florans Tors iz Francuske, kao i Vladimir Komad, Mrđan Bajić, Olga Jevrić, Nandor Glid, Borislav Šuput iz Srbije i mnogi drugi. Radovi svih učesnika ovog Simpozijuma bili su osnova i povod osnivanju Muzeja Terra u Kikindi.

Do ideje za osnivanje simpozijuma došlo se slučajno, priča Slobodan Kojić, direktor Centra za likovnu i primenjenu umetnost Terra, u okviru koga se nalaze atelje, galerija, a sada i muzej. „Na trećoj godini Akademije primenjenih umetnosti napravio sam nekoliko skulptura od terakote i ispekao ih u tada čuvenoj fabrici ‘Toza Marković’. Nastalo je opšte oduševljenje njihovom veličinom. U to vreme su skoro svi vajari imali neke ruske, male peći za keramiku, pa su skulpture bile veličine 10 centimetara. Ja bih više voleo da su se čudili kvalitetu nego veličini, ali, ističem, veličina je bila bitna. I tu mi je kliknulo. Odrastao sam u Kikindi, gde je glina bila dnevna pojava, ali ono čime si okružen, to ni ne vidiš. Prvi simpozijum je bio 1982. godine sa jasnom svešću da se događa nešto jedinstveno. Učesnici su bili već etablirani umetnici, profesori fakulteta. Tokom prvih 10 godina imali smo vajare iz svih zemalja koje su relevantne po svetsku skulpturu. I uvek je isto potvrđivano: Simpozijum Terra je apsolutno jedinstvena svetska pojava, Kikinda i atelje Terra su jedini punkt na planeti gde se u jednom dugačkom vremenskom periodu u kontinuitetu okupljaju umetnici iz sveta i naše zemlje i na kome nastaju skulpture od pečene zemlje velikog formata. Naglašavam – velikog formata, jer simpozijumi keramike nisu retkost.“

U početku je bilo teško, niko od autora nije imao iskustva u pravljenju velikih skulptura od gline. Dešavalo se i da se sruše, pucaju pri pečenju, ali s vremenom je savladana i tehnologija. Možda je krucijalnu ulogu za Simpozijum imala fabrika „Toza Marković“, koja je ustupila kompletan prostor napuštene crepane, a sve skulpture su pečene u njihovim aktivnim pogonima. Prostor je adaptiran i pretvoren u atelje, u kome umetnici imaju odlične uslove za rad. Instalirano je podno grejanje, gasne grejalice, dve dizalice, kao i peć za skulpture visine do 2,5 metara. Svake godine, tokom jula, prosečno šest umetnika radi u ovom ateljeu, a zauzvrat ostavljaju po jednu skulpturu velikog formata i dve manje, galerijske. Tokom godina Simpozijum Terra je postao poznat i van granica naše zemlje, pa neki umetnici čekaju godinama da dođu.

I dok se simpozijum razvijao, javio se problem gde pokazati poklonjene radove. U centru Kikinde postoji galerija Terra, ali je dovoljna tek da se izlože skulpture nastale tokom jednog simpozijuma.

„Imali smo jedinstven simpozijum, jedinstvenu zbirku, ali je tretman te zbirke bio ispod svakog nivoa. Jave mi da dolazi autobus sa posetiocima da vide skulpture, a ja više ljut nego radostan. Jer moraš da objašnjavaš da mi nismo nesvesni vrednosti zbirke Terra, nego su okolnosti takve da nikako da dođemo do prostora. Velika stvar je bila kada su ljudi koji vode opštinu odlučili da kupe kasarnu. Otprilike sedam, osam godina sam uporno ponavljao opštinskim vlastima, a one su se smenjivale, da kupe kasarnu. Da bi u manježu otvorili muzej, a zgradu komande pretvorili u akademiju umetnosti. Nije ni njima bilo lako da se odluče, nije mali novac bio u pitanju“, kaže Slobodan Kojić. Tako je drugi po veličini manjež u Austro-Ugarskoj, malo manji od bečkog, sagrađen da vojnici vežbaju jahanje, adaptiran je i pretvoren u muzej. U njemu je izložen deo skulptura, a na proleće, kada bude uređen park oko muzeja, moći će da se izlože i druge.

foto: s. dimitrijević

Pored svake skulpture u Muzeju Terra kraj koje zastanemo, Slobodan Kojić ispriča neku zanimljivu priču, o autoru ili o delu. „Ne biste verovali da skulptura ove žene blaženog izraza lica predstavlja majku vajarke iz Japana Hiroko Kono. Ona je u trenutku nervnog rastrojstva zapalila kućnu biblioteku u kojoj su se nalazile neke od starih i retkih knjiga, koje su predstavljale nacionalno blago Japana. To je bio veliki skandal. Najčešći motiv skulptura Hiroko Kono su njena majka i police sa knjigama. Ovde je i skulptura Indijca Balbira Kata Singa, profesora fakulteta koji je odmore provodio sam u divljini, bez kontakta sa bilo kim. Sa jednog od odmora se nije vratio. Dugo su ga tražili, ali čak ni telo nisu pronašli. Pretpostavlja se da su ga rastrgli tigrovi. A ovu skulpturu neveste napravila je Biljana Popović, koja se ubrzo posle simpozijuma udala i dobila dete. I tako, kao kod Šeherezade, 1001 skulptura…“

foto: terra

U Centru za likovnu i primenjenu umetnost Terra, ambicije se ne završavaju na muzeju. Pre mesec dana dobijena je akreditacija i u saradnji sa Novosadskom umetničkom akademijom biće organizovane specijalističke studije vajarstva. U planu je i uređenje zgrade u blizini muzeja za prodajnu galeriju i dokumentacioni centar. Već sada raspolažu impresivnim brojem kataloga i monografija umetnika koji su boravili na simpozijumu, tako da planiraju ozbiljan dokumentacioni centar o skulptorskoj umetnosti. Takođe, nameravaju da organizuju kurseve vajanja u glini za sve koji su zainteresovani, kao i da ponude atelje umetnicima koji žele da realizuju svoje skulpture. Na taj način bi ceo projekat išao ka samoodrživosti, a ne kako kažu „da stalno kukamo, udelite, udelite“.

foto: s. dimitrijević

Slobodan Kojić navodi da postoji mišljenje, istina samo među pojedincima, da nije vreme za muzej. „U siromaštvu u kome živimo, mi smo mnogima i nehotična smetnja. Možeš misliti, samo nam je falio Muzej Terra, a ni cipele nemamo – kažu. Nije to teško razumeti, ali to samo kazuje da ne treba odustati od muzeja, pozorišta i sličnih stvari. Kazuje do kakvog jadnog stanja smo dovedeni kada se život čoveka sveo na održanje elementarne egzistencije. Naravno, kome u takvoj situaciji treba pozorište, kome treba skulptura, slika, koncert klasične muzike. Ne krivim nikog ko misli da je Muzej Terra luksuz, ali ogorčen sam na čitave garniture vlasti koje su se smenjivale i koje su nas dovele dovde. I ne mislim da je narod tu nevin, da se razumemo.“