Rolingstonsi nam nisu došli kad je trebalo: šezdesetih radi Satisfaction, sedamdesetih dok je It’s Only Rock’n’Roll, ni krajem osamdesetih zbog Mixed Emotions; u prošloj deceniji teško da su i mogli
Odavno se u svoju (svaki put sve manju i slabiju) zemlju, u svoj (Beo)grad nisam vratio s boljim razlogom, makar i ranije nego što bih voleo. Odrekao sam se i retkog nastupa duboko starog, ali oporavljenog Sonija Rolinsa – koji im je 1981. odsvirao saksofon u hit-baladi Waiting On A Friend – da bih iste večeri na rodnom bojnom polju zadovoljstvo u koncertu Rolingstonsa (dalje: RS) podelio s onim sve ređim prijateljima koji su ostali tu, mučeni nemogućnostima putovanja. Za većinu takvih, nažalost, i za mnoge dorasle u međuvremenu, ovo je bila jedinstvena prilika i želeo sam da iz prve ruke znam kakvi su to RS tačno bili, kad su najzad stigli čak i do nas.
S ove, dosad već najduže turneje RS-a (počela još u leto 2005. po objavljivanju studijskog albuma A Bigger Bang, Virgin/EMI – Dallas Records) „Vreme“ je izveštavalo čak dva puta, oba iz Latinske Amerike (br. 790, 23. II 2006 – više nego milionski nastup na Kopakabani (Rio de Žaneiro/Brazil) posle nereda u Argentini; br. 795, 30. III 2006 – kraj za taj kontinent, u Meksiku), pa ćemo se sad pozabaviti prvenstveno onim što se u njihovom live-programu u međuvremenu promenilo. RS jesu dinosaurusi, ali prilično pokretljivi za svoju veličinu, i starost.
Najpre, a najmanje bitno, kulise su za ovu drugu evropsku deonicu turneje porasle i naoko se zakomplikovale; od numera s više ne tako novog izdanja, u repertoaru se (sasvim opravdano) održala samo Rough Justice, pri početku, a u Beogradu nismo imali zadovoljštinu klasika kao Gimme Shelter, soul-Angie, Get Off My Cloud… No, u odnosu na čvrst, po Amerikama ponavljan spisak pesama, u prvih pola sata dobili smo All Down The Line i starca Heartbreaker, što je dovelo do prvog od vrhunaca, Amer-bisa, a i ovde veličanstveno horskog You Can’t Always Get What You Want! Pošto je Midnight Rambler opet odlično poslužila da Džeger demonstrira svoje veštine s davno brendiranim usnama (bluz-deonice na usnoj harmonici) i momačkim nogama (istrčavanje do najdaljih ćoškova bine), novitet je posveta nedavno preminulom uzoru Džejmsu Braunu – obrada njegove prastare I’ll Go Crazy, diskretno propraćena pozadinskom projekcijom arhivskih crno-belih fotki od kojih jedna prikazuje mnogo mlađe Džejmsa i Mika, iz sredine šezdesetih kad su nastupali u istim „paketima“ i dok su RS još izvodili Braunove numere. Ovu tačku Džeger i stasita/glasita prateća pevačica Liza Fišer iskoristili su za svoje već turnejama neizbežno teranje. Tokom redovne četiri pesme na pokretnom prednjem delu pozornice koji otplovi (tačnije, otkotrlja se) duboko u publiku, naravno nema projekcija na pozadinskim platnima/ekranima, što je šteta, posebno za It’s Only Rock’n’Roll, jer je u prekookeanskoj varijanti turneje direktni prenos bio dupliran prvobitnim TV sekvencama tog hita iz 1974. I, pri kraju, posle čipkastog Ričardsovog uvoda, Paint It Black.
Dakle, kod nas je počelo onim što može(š) rasplakati odraslog čoveka (Start Me Up), a zvanični deo završio je američki „otvarač“ Jumping Jack Flash, da bi jedina na bis ostala opet radost trećeg doba, „karamela“ –Brown Sugar. Vatre, vatrometi i sl. nisu nikakva čuda al’ opet ih RS uvek koriste maksimalno efektno i dozirano. Posle dva puncata sata, za ispraćaj publike ponovo Marli; sledovali smo Exodus. Iznenađenje nije ni da Mik marljivo uči jezik (pa i žargon) zemalja u kojima nastupa, ali zaista se sit (i slatko) napričao srpskog; reče mi ‘edan bradati Srbin, govori ga bolje od prestolonaslednika. Fakat, samo šteta što Džeger nema nameru da nas vodi.
Iznenađenje bi bilo da je Mik odvalio nešto kao Kosovo je Srbija!, ali zapravo – uvek zlokobna, sad s modernijim uvodom Sympathy For The Devil, između redova (I know who killed the Kennedys…) vodi ka ključnoj neizrečenoj istini koja može da spase ili upropasti ovo malo Srbije: ko je zaista ubio Đinđića?
RS nikad pre nisu nam došli kad je trebalo: šezdesetih radi Satisfaction, sedamdesetih dok je It’s Only Rock’n’Roll, ni krajem osamdesetih zbog Mixed Emotions; u prošloj deceniji teško da su i mogli, no eto npr. Zagreba… Njihovo gostovanje u Beogradu od 2007. više ništa bitno u ovoj zemlji ne može da promeni. Da, uspostavljen je etalon prema kome bi trebalo meriti sve druge rok-koncerte, ali već će i to da razgnjecaju domaći „majstori“… Promenile su se samo one hiljade pojedinaca koje su ovakvo iskustvo očekivale ponekad i decenijama, i one nadam se mlade hiljade koje će ovo otkrovenje negovati još toliko. Zato jeste važno da su se RS i ovde pokazali uživo, da su bili odlični, da nije bilo nelagodno nikome ko je toliko puta prepričavao njihove svetske koncerte. Poređenja radi, ako je inđijanisanje Pepersa bilo najbolje što se u Srbiji na tom polju može postići ukoliko brljivim lokalnim organizatorima (pa bili oni prerušeni i u japije) prepustite znatan deo posla, onda je koncert RS-a u Beogradu stvarni maksimum u kome urođenici imaju epizodne i kaskaderske uloge, tj. fizikališu pod strogom kontrolom. Toliko o stranom ulaganju u ovu zemlju, gde kupaca za uvoznu robu svakako ima dosta – viđeno te subotnje večeri, masovno a istovremeno ispred RS-a i na EXIT-u.
Rolingstonsi nastavljaju svoje starenje u javnosti, samo mi nikako da odrastemo. Oni (pr)opadaju, razlažu se kako priliči i sve ih više ima u novijim pesmama, a mi, međutim, ne idemo nikud. Sećate se one urbane legende s početka devedesetih, da su Mik Džeger i Slobodan Milošević vršnjaci? Kao, ako i nije tačno, al’ je bar šokantno zamišljeno – kakva nepojamna razlika! I? Pa, pomislite danas – Džeger i Koštunica?! Još gore… Što bi rekli Pepersi, Serbia R.I.P.
Viđao sam Kita Ričardsa i u gorim koncertnim izdanjima, 1981. kad je mašio uvodni akord Satisfaction, ili kako je 1978, predvodeći neformalni bend New Barbarians, s kojim je društveno korisno radio umesto da robija, pošto su ga Kanađani uhvatili s drogom, zaboravio stihove sopstvenog standarda Honky Tonk Woman, itd. A na osnovu njegovih najboljih live-večeri, npr. dvaput ranije na ovoj turneji, mogu da uporedim koliko je neuobičajeno bio mekši u svom trpanju rifova u Beogradu. I inače klecava pojava, odavno, malo je živnuo u Tumbling Dice, radi simetrije rastrčanom Džegeru. A onda, za redovni dvojac sopstvenih pesama/pevačkih izvođenja – Kit na bini bez gitare! Da li ste ikad videli makar njegovu koncertnu fotografiju bez instrumenta?! Prekrasni staritet You Got The Silver još je dobro i otpevao, ali sam već pomislio da takav filigranski rad slajdom/klizačem po žicama akustične gitare te večeri nije u stanju da obavi; po običaju, nenametljivo je stvar spasio Ron Vud. I za I Wanna Hold You Ričards je jedva sprašio kratki uvod pa zabacio gitaru na bok.
U najuzbudljivijim trenucima na pokretnoj bini, kičma svirke RS-a – Kitova arhetipska ritam-gitara – ne da je falila, nego je odvaljivala pogrešne akorde u pravom i/ili prave u pogrešnom trenutku, do te mere da je primetno zbunjivao i ostatak grupe. Naravno, nije im se svirka raspala tokom Satisfaction, niti bi to u slučaju RS-a tako strašno delovalo – za promenu od njihovog prljavog, opuštenog, ali ipak izvanrednog zvuka. A tek što bi publika primetila, nisu joj valjda tvrdokorne mrlje glavni protivnici u životu. No, u trilingu pratećih pevača Blondi Čaplin – muško, i odavno neblajhan(o) – koji ponekad u sporijim numerama barata i akustičnom gitarom, ovog puta je često svirao i električnu.
Za Džimija Pejdža se govorilo gitaru nosi prokleto nisko, a ovom prilikom svedočili smo kako gitara – lebdeći Kitu u visini kolena – pridržava oronulog, presamićenog svirača. Najbolje negovani muškarac na svetu (posle druga Tita) nije baš imao svoje veče, ali to je usrdno dopunjavao i Džeger: zna se da deda-Mik i baba-Kit u pojedinim dužim razdobljima praktično ne izmene ni reč, a teško i pogled tokom dva sata nastupa, a u Beogradu je pevač bodrio svog vekovnog kompanjona, rukovao se s njim, tapšao ga po ramenu, između poslednjih numera čak svojim najavama osiguravajući da Besprizorni ne napusti pozornicu ni minut pre predviđenog. Najgori, a za R’n’R Najbolji.
Ako je donedavno glavna nedoumica povodom eventualnog gostovanja RS-a u Srbiji kao bila da l’ će ih dovesti (pazite, takvi likovi uvek nekog dovode, nikad npr. ne organizuju koncert!) vodeći lažovi među političarima ili među estradnim menadžerima, pokazalo se da je glavna prepreka bilo legendarno formiranje demo-blok vlade i onda je sve krenulo glatko, izuzevši Wild Horses, koji ne ljube bensedine (valjda jer su, konji, ne-balkanskog porekla). Pa se dilema preobličila u za nijansu manje jadan izbor, ušminkaniji vs. narodnjački menadžer. Ali time koncert RS-a u nas nikako nije izmešten iz ideološko-političkog konteksta, počevši od činjenice da je s privatizujućeg Hipodroma izmešten na još uvek nečisto Ušće – poprište Miloševićevih vidovdanisanja, SPS-kontramitinga i sl., ali i CeCinog nedavnog koncerta. Simbolično, pred baj-baj Kosovo, stejdž je smešten onkraj još jedne od okamenjenih JUL-ovskih večnih vatri. A kad se već nije našao pošteni bagerista ili srodan građanin da tokom zemljanih radova kao slučajno potkači te obori taj sramno pošteđen falusni simbol vavilonski trulog komunjarskog režima, mogao se bar Džeger setiti – po predlogu domaćeg rokera kojeg ovom prilikom ne imenujemo – da izvede Starfucker, pri čemu bi mu umesto čuvenog džinovskog plastičnog penisa na naduvavanje bolje poslužio tvrdi, vertikalni srpski stub.
Rekosmo, stejdž: s krivinama dostojnim Opere ipak je, možda ne slučajno, više ličio na sledeću zgradu Delta holdinga. Ali tržište Delta-Srbije ipak nije dovoljno veliko da publiku RS-a zagrevaju svetske zvezde, pa smo dobili potpuno nam nepoznati sastav Answer, a pre njih Električni orgazam. Sasvim suvišna zbrka oko ostalih eventualnih domaćih učesnika na dušu lokalnom organizatoru Music Staru; neoprostivo je što bend Regina (jednog od uposlenika ove koncertne firme) nije dobio tu neponovljivu priliku da se izbruka pred tolikom masom ljubitelja i poznavalaca rokenrola.
No, pokušaj provincijalizacije ovog otelotvorenja globalnog rokenrola (što RS nepobitno jesu), srozavanja vrhunskog kvaliteta na kilave balkanske „domete“ počelo je još kad je g. Raka Marić ispred Music Stara krenuo da gostovanje RS-a tumači u ravni svojih dotadašnjih naj-uspeha s Ćolom & CeCom, srećom ne i barabar s katastrofalnim koncertom Dugmeta na Hipodromu pre dve godine. Uporedo je išla prilično trapava reklamna kampanja, sledili su mediji s beskonačnim prežvakavanjem detalja a gotovo bez ijedne nove, originalne misli o RS-u kakvi su danas. Poplava gluposti obilovala je i elementarnim greškama; taman su ljudi utvrdili da l’ se Ričard(s)ovo ime izgovara Kejt ili Kit, a ono eto Blondi Čaplin izgledom ko da je dete Lua Rida i Lori Anderson, pa mu Ti pogodi pol…
Shodno tome, kada su odavno akreditovanim novinarima najzad uručivane propusnice za koncert – svega sat pre nastupa– pri čekanju na ulazu gde džipovi i crni audiji ulaze na parking, policija je terala novinare na drugu stranu kolovoza da slučajno ne zasmetaju, i sve tako. Po običaju, niko se od kolega ni slučajno nije pobunio, niti će; i pre tabloidizacije ovdašnjih medija, kolege su pristale da ih bilo ko umulja zajedno s estradnim šljamom, političkom šminkom i ostalim đubretom koje u Srbiji prolazi za elitu. I, sutradan su svi uglas počeli da objavljuju kako su na Ušću RS imali 50.000 posetilaca, uniformna procena javnog skupa kakva ovde nema presedana. Navikli smo da se broj prisutnih kod nas bez ikakve odgovornosti (i stručnosti) licitira do bola, prema potrebi na bilo koju stranu od realne… otkud sad svi jednoumni, da nisu svoje mišljenje dobili iz istog (PR)izvora? Jer, od početka je organizator govorio o 70.000 ulaznica koje se doduše baš ne prodaju tempom koji bi oni voleli; finiš kampanje ipak je podstakao predstavnika Music Stara da na dan koncerta preko jezika preturi i 82.000 s očekivanjem i do 100.000, gle čuda kako odjednom bezbednost nikakav problem.
Opet poređenja radi, ako smo se svi složili da je na koncertu Pepersa u Inđiji bilo bar 50.000 do 60.000 ljudi, golim okom se na Ušću moglo uveriti da se skupilo mnogo više. Kreativna tumačenja & procene dobijaju malo više smisla s najnovijim vajkanjima g. Marića kako je na gostovanju RS-a u milionskom evro-gubitku. Eh, taj kleti procenat zvezdama večeri, pa porezi…
Jadna li je zemlja kojoj su članovi parlamenta tablo-zvezde jednako kao i turbo-pevaljke, propali sportisti i slična bagra. Umesto da kao na ostalim koncertima RS-a po svetu najpovlašćeniji budu posetioci koji su platili karte od cca 55 evra pa imaju numerisana sedišta u delovima pored trase pokretnog dela bine, na Ušću je tu bilo stajanje (za veći broj?), a Srbiji skladna VIP-tribina metastazirala je do par hiljada usedelih. Uz to, postavljena je slično kao na bruka-koncertu B. Dugmeta leta 2005. na Hipodromu, dakle, podalje i ukoso od pozornice, s ulaznicama po cca 300 evra, dobrim, a skupim izborom na šanku i sve u tom stilu. Tako im i treba, jer… u normalnom svetu VIP-lože i sl. su za zvanice kojima izvođač i/ili organizator daje besplatne pozivnice i gala-tretman. U Srbiji se, međutim, VIP-status neposredno kupuje; ovce su (svuda) za šišanje.
Inače, ovog puta bilo je vremena i da u utorak po podne, pred samu predaju ovog teksta u štampu (slučajno) prođem kraj Ušća. Posle hvalisanja brzim raspremanjem posledica tako velikog koncerta, jasno da je sve u vlasništvu RS-a ekspresno demontirano, spakovano i odneto, ali još su stajali VIP-tribina i spomenik „Večna vatra“. Opet, što kažu Pepersi – Srbijo, počivaj u miru.
Komentari: Ivan Ivačković
Ulaznice za balet „Krcko Oraščić“ i operu „Pepeljuga“ Narodnog pozorišta planule su za jedan dan, ali su se ubrzo pojavile na Instagram profilu ruske agencije Triptix po tri puta većoj ceni. Beograđanima se to nije dopalo
Naturalizam je prisutan kao zajednički sadržatelj u svih pet filmova o kojima će ovde biti reči
Film Susedna soba predstavlja novu fazu u karijeri sedamdesetpetogodišnjeg autora: u pitanju je njegov prvi dugometražni igrani film na engleskom jeziku i prvi film sa (uglavnom) nešpanskom glumačkom podelom
V13. Hronika suđenja teroristima, Emanuel Karer (Akademska knjiga, 2024)
Lusinda Vilijams je najveća kad se u maniru pripovedača dotakne one Amerike koju naslućujemo, zemlje u kojoj je sve daleko, pa i za najobičniji ljudski dodir moraš da pređeš čitavo prostranstvo, koje nekad može biti širine kuhinjskog stola, a nekad je veličine prerije. Ali, Lucinda Williams je veća i od najveće kad više ni to nije važno, nego je samo važno ko je na dohvat ruke i šta se dešava između dvoje, a njene pesme se vrte u tom vrtlogu koji često izbacuje i neke neželjene stvari. Poenta njenog izraza – da se s neželjenim stvarima neizbežno može živeti – daje epski ton svim pričama o malim ljudima koje je dosad ispričala
Dragan Ambrozić – Kantri danas, Lucinda Williams
(“Vreme” br. 662, 2003)
Šta se krije iza eksplozije u Vojnotehničkom institutu koja je u ponedeljak, 9. cecembra, uzbunila Žarkovo i dima koji se nadvio iznad Ceraka
Udobno je biti vođen. Pružiš ručicu i ideš kuda te vode. Ne misliš. Ne pitaš. Prepuštaš se. Slušaš vođu. Ne izlaziš iz samoskrivljene nezrelosti. Studenti Srbije to odbijaju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
