Nekada omalovažavana, televizija u ovoj svojoj postanalognoj eri dobija na zamahu, postajući i važan ekonomski faktor. To ne bi trebalo nikoga da začudi, podseća nas autorka ove studije
Kanda nam je suđeno da svako malo (a različitim povodima) spominjemo onu u dobroj meri zabrinjavajuću, pa i zastrašujuću brojku od dvadeset i kusur srpskih igranih serija koje nastaju u ovom trenutku (ili su na par koraka do prve klape ili u poodmakloj fazi postprodukcije). Naravno, pitanje svih pitanja je „ko će to sve (stići) da odgleda“, a nedavno se u očiglednoj vezi s tim fenomenom i u ovdašnjim knjižarama pojavila knjiga, zapravo akademska studija koja, između ostalog, nastoji da pojasni toliku dominaciju serijskog programa i raspomamljenu produkciju serijskih sadržaja u ovih, recimo, desetak godina.
Knjiga Ka novim medijima: Transmedijalni narativi između filma i televizije, koju su združenim snagama objavili Filmski centar Srbije i Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, deo je višegodišnjeg istraživanja Aleksandre Milovanović na temu novomedijskih trendova; kako je pojašnjeno, ova studija „višeslojno sagledava sinergiju medija, prelazak granica između tekstova, spajanje i ukrštanje žanrova u cilju proizvodnje novih hibridnih formi…“. Naravno, previše je to tema i ciljeva za knjigu od oko 150 stranica prijatnog proreda, ali mora se istaći da je autorka uspela da na ubedljiv i svrshishodan način potrcrta i ilustruje tezu ove studije, dodatno rasvetljavajući nekoliko iznimno zanimljivih fenomena koji se tiču i proizvodnje serijskog programa, njegove dominacije nad filmskim medijem, ali i popularne kulture u dobrom delu njene upadljive širine. I sve to u formi akademski serioznog i strogo ukrojenog teksta na (samo)zadatu temu.
Već negde pri početku ove svoje knjige Aleksandra Milovanović ističe da se mnoge serije (poput Porodice Soprano, Žice, Ljudi sa Menhetna, Kuće od karata i Igre prestola) izdvajaju „sofisticiranošću (pripovedanja i stila), žanrovskom hibridizacijom i inovativnim formama“. I zbilja, i mimo ličnih gledalačkih preferenci, pomenute serije predstavljaju sam vrh talasa te prevratničke sile u pomenutom domenu i popularne kulture i industrije zabave, a zanimljivo je, neke od tih naslova je posebno obradila Sanja Kovačević u sveobuhvatnoj studiji Kvalitetne TV serije: Milenijsko doba ekrana (u izdanju zagrebačke kuće Jesenski i Turk, a koja se u Srbiji može nabaviti preko smederevskog Heliksa).
Ove dve knjige u neku ruku jesu komplementarne, ali studija Aleksandre Milovanović ipak kreće iz drugog ugla, akademski nedvosmislenijeg, a sličnog u nastojanju da se razgrne barem deo magle koji i dalje pokriva ovaj fenomen koji se tiče upadljive superiornosti jednog medijskog formata. Milovanović i sama ističe da ovo naše doba po pitanju te borbe sa jasnim pobednikom u ovom trenutku jeste i doba krize holivudskog glavnog toka i (re)evaluacije televizije (barem u segmentu ponude serijskog programa). Nekada omalovažavana (na konto repetitivnih struktura, konvencionalnosti i stereotipnosti, suvišnih zapleta, ograničenja programske šeme i robovanja pretpostavljenom prevlađujućem ukusu ciljane publike) televizija u ovoj svojoj, postanalognoj eri dobija na zamahu, postajući i važan ekonomski faktor. To ne bi trebalo nikoga da začudi, podseća nas autorka Ka novim medijima… imajući u vidu da je još od samih početaka postojala evidentna veza između ekonomije i estetike, gde ekonomija može da formira novu estetiku, da bi potom krenulo i u rikverc, kada primećena i hvaljena estetika uspeva da generiše i pozitivne pomake na širem, ekonomskom planu. A da je tako potvrđuje nam i aktuelna hipertrofija proizvodnje serijskih programa i u našoj zemlji, zar ne?
Kako, uostalom, glasi i jedan od podnaslova u ovoj knjizi, stare priče sada nam stižu i putem novih medija (ili barem medija koji su doživeli preporod u aspektu proizvodnje serijskog igranog programa), i ova knjiga je najzanimljivija kada se dotiče upravo tog prelaza od starog ka novom, odnosno toj naoko jednostavnoj, a u biti, u kognitivnom smislu prilično složenoj tranziciji od klasičnih do kompleksnih serija. Aleksandra Milovanović nas tu podseća na neke od ključnih mustri, koje su i same evoluirale prateći razvoj serijskog programa i promene u dominantnim ukusima i interesovanjima jednako fluidne publike; tu su i dalje kružna i policentrična narativna struktura serija, uz varijacije koje sa sobom nose posezanja za narativnim lukom ili palimpsest efektom, kao i rizomska struktura i sistem lavirinta. Kako praćenje aktuelnih zahtevnijih serijskih sadržaja danas naprosto iziskuje i dosta toga što nadilazi (ali i osnažuje) puku gledalačku strast/glad/potrebu, ova knjiga u tom svom delu na ekonomičan način daje smernice za ključne idejne koncepte nužne za razumevanje suštine, kao i privlačnosti i superiornosti izvesnih serija u odnosu na neke druge koje možda nude slično ali u niskokaloričnijem stilskom i idejnom izdanju.
Najuspeliji deo knjige predstavljaju poglavlja iz drugog dela ove studije, naslovljena Novi prostori žanra i Pokreni Play na svakom ekranu, koja se bave žanrovskim finesama, odnosno sveprisutnom mogućnošću konzumacije filmova i serija na planetarnom nivou danas. U prvopomenutom poglavlju, Aleksandra Milovanović primećuje da „u pojedinačnom filmu, bez obzira na stepen složenosti žanrovske hibridizacije, zbog ograničenog vremena prikazivanja, žanrovske i narativne ekonomije, jedan žanr je uvek dominantan i dobro razvijen, a njegovo mešanje i hibridizacija odnose se na manji broj veza sa drugim žanrovima. Nasuprot tome, televizijske serije, zbog potencijalno neograničenog broja nastavaka, mogu mnogo više varirati, mešati, hibridizovati različite žanrove i to samo u jednoj seriji.“
Može biti da je to jedan od značajnijih aduta koji doprinose nepobitnoj dominaciji serijskog programa danas, a možda nešto čari potiče i iz činjenice da serije, a uvek je bolje kada su kvalitetnije i/ili osobenije, ipak konzumiramo iz intimnije atmosfere, iz svog ličnog zabata, što sa sobom nosi komfor poznatog i sigurnog. Na planu sadržaja, sudova i procena iznetih u ovoj ukupno uzev vrlo dobroj studiji, lako je i nadahnjujuće polemisati, što svakako predstavlja njen veliki plus, ali, ne gubeći iz vida njenu strože kodiranu akademsku prirodu, biće zanimljivo videti kako će ova knjiga bitisati kada dođe do manje-više laičkog, ali strastvenog šireg čitateljstva, odnosno kada iskorači iz primarnog akademskog okvira i stupi, baš kao što to biva sa svakom novom serijom, ovdašnjom ili stranom, u javni (javniji) prostor.
Domovinski pokret traži od Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu da skine s repertoara predstavu koja je urađena po kolumnama Viktora Ivančića, a koji je režirao beogradski reditelj Kokan Mladenović
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
