Nakon završetka Evrosonga saznali smo nekoliko stvari o sebi.
Javni servis je u stanju da funkcioniše na svetskom nivou, mada je kvalitet slike u prenosu na HRT-u bio bolji od našeg u Beogradu. Ipak, sve je funkcionisalo, nije nestajalo struje, voditelji su izgurali program i glasanje, publika je navijala, niko nije prebijao pedere i uopšte – ceo Beograd je izgledao kao savremena evropska prestonica. Nismo baš bili „centar sveta“, počela su i preterivanja, ali bili smo mi, samo malko bolji, umiveniji i kulturniji.
Plašim se da Evrosong u Beogradu ne ostane upamćen kao Olimpijada u Sarajevu 1984, kao tužna anomalija. Uoči balkanske tragedije, jedan gradić, koji je kasnije postao simbol rata, opsade i tragedije, bio je „centar sveta“ i Sarajlije su sa ponosom govorile kako su autobusi i tramvaji dolazili na vreme, po gradu nije bilo đubreta, a kafići su radili tokom cele noći.
Tako je bilo ovih dana u Beogradu – stranci i strankinje u šetnji, suveniri na ulicama, zadovoljni hotelijeri i taksisti.
Noć izbora pesme Evrovizije obeležile su i najavne TV minijature autora Borisa Miljkovića. Mislim da je to bio najbolji i najkreativniji deo Evrosonga, jer smo koncerte u Areni gledali i ranije, a transmisiona tehnika se iznajmi, iskoristi i ode. Miljković je uspeo da osmisli koncept razglednice iz Beograda, koji je praktično nova i pomalo egzotična tačka na turističkoj mapi Evrope. Svaka zemlja je tokom polufinala i finala dobila svoju TV najavu, tokom koje se nameštala scenografija za nastup, a mi smo videli razglednicu koju su stranci poslali iz Beograda. Ne znam koliko su tekstovi autentični, ali stranci su primetili devojke, hranu, izraze, atmosferu, reke, ljubazne domaćine – i još gomilu stvari. Međutim, puko nabrajanje bi bilo dosadno i medijski nepismeno, pa su najave originalno i duhovito osmišljene kao artistički performansi. Moja omiljena najava je za Tursku gde dva kuvara uz pomoć jagoda, banana i ražnjića, sve mljackajući naprave, konačno, tursku zastavu. Inače, svetski dizajneri su u nekoliko navrata ovu zastavu birali kao idealnu zbog kombinacije boja, simbola i mogućnosti kreativnih improvizacija. Međutim, Boris je uspeo, očigledno zahvaljujući ogromnom iskustvu na televiziji i u marketingu, da ne zaluta u artizam. Kao što rekoh, čak je i RTS počeo tih dana da liči na ozbiljan svetski javni servis – iz prostog razloga, što se na savremen način bavio svetskim temama. Odjednom smo imali prodor tog sveta u Beograd i na RTS, tog sveta kojim nas plaše, koji nam otima Kosovo i neprekidno želi da nas nekako nasamari.
Problem je nastao u trenutku kada su učesnici otpevali pesme, kada su sve razglednice poslate i kada su voditelji najavili spot – o nama. Evrovizijska izborna tišina. Posle briljantnih i duhovitih najava, tada smo videli one klasične pejzaže bez ljudi, onaj užas koji smo emitovali na CNN–u u pokušaju da promovišemo turizam u Srbiji. Znate ono – teče reka, pa prhne ptičica, pa neki čovek u daljini, da l’ peca, da l’ samo stoji nako, pa Beograd, al’ iz aviona – kao da smo bože me oprosti poplavljeni, a Ban Ki Mun nas nadleće ko Burmu. Na sreću, gosti su oduševljeni Srbijom i Beogradom, pa će možda ta usmena reklama (u duhu naše usmene književnosti) učiniti za naš turizam više od spota na CNN-u.
Srbija stvarno deluje kao neka Evropska Interzona gde je sve moguće, gde ste istovremeno u Evropi, ali i van nje, svojevrsni Šangri La ili Tiuana, gde odete kada želite da pobegnete od stvarnosti.
Elem, tek Evrosong nam je pokazao koliko smo u televizijskom smislu stagnirali. Nije neophodno da svakoga dana imamo spektakl u Areni, biće dovoljno da na televiziji počnu te promene u slici koje svi priželjkujemo. Televizija menja svest ljudi postepeno, kao u „Kući snova“ kada vidite kako se na savremen način gradi kuća. Mora da se sluša inženjer, nema one građevinske improvizacije, znate kad vam domaćin objašnjava svoju dvospratnu arhitektonsku anomaliju rečima – ma kakav projekat, to smo kum i ja nešto kombinovali! Televizijski Evrosong je takođe pokazao da dobra televizija znači poštovanje evropskih propisa i pravila, prihvatanje standarda i kontrolu njihove primene.
Imali smo ovde baju Stokselijusa, koji je bio visoki komesar za Evrosong, pa naši majstori nisu mogli da kombinuju sa kumom. Verovali ili ne, RTS je praktično pre naše vlade potpisao i primenio neki sporazum sa Evropom – sa evidentnim pozitivnim efektom koji smo svi videli. No, izabrati najbolju pesmu Evrope neuporedivo je lakše nego saznati kako će izgledati buduća vlada u Srbiji. To je sasvim druga pesma…
