Kako biti dobar

Negde koncem prošlog ili početkom ovog veka, Nik Hornbi, kao lučonoša i možda i najprobitačnije ime tadašnjeg talasa kvalitetne a pitke (komunikativne) proze koja je i do sankcionisanih i/ili postsankcionisanih nas stizala sa tla Velike Britanije, u romanu Kako biti dobar čitaocima je priredio i jednu izrazito slatku, a u isti mah i potresnu vinjetu – naime, dok gleda svoju fotografiju iz detinjstva, glavni junak oseti trenutan i snažan poriv da zapita tog malog sebe da li je u međuvremenu sve ili dosta toga važnog ispromašivao, kao i da se izvini ako mu je/sebi izneverio očekivanja i potencijale… Akteri/junaci filma Za danas toliko, novog filma Marka Đorđevića (scenariste i reditelja virtuozno jednostavnog Moj jutarnji smeh od pre par kino-leta) ne izražavaju takve dileme, oni definitivno jesu ostali na stazi dobrote, bez iskliznuća, ali ovaj novi vrli srpski film, premijerno prikazan na ovozimskom FEST-u, sa Hornbijem povezuje ta autorska vera u nepomućenu i vitalnu snagu i moć jednostavnosti kao izdržljivog i smislenog krovnog koncepta, kadrog i da predoči ciljanu emocionalnu arhitektoniku priče i da izdrži do samog kraja tog vijugavog i džombastog puta punog prepreka i zamki, puta koji vodi ka zaokruženom i nadasve upečatljivom delu koje mora biti posmatrano i kao celina, a ne samo zbir pojedinačnih dometa.

foto: promo

Za početak, Za danas toliko svakako neće izneveriti očekivanja onih koje je očarao Moj jutarnji smeh; jednoglasno ushićenje bilo je evidentno već tokom “prve rolne” na festovskoj premijeri (a kako se čuje, za samo dva sata prodate su sve ulaznice za specijalnu projekciju ovog ostvarenja u beogradskom DKC-u upravo na dan kada izlazi i ovaj broj “Vremena”); naprosto, Đorđević i u ovom naletu “baštini” onu minimalističku, a izrazito rečitu i po film u celini mnogo čime važnim bremenitu poetiku koja je primećena i hvaljena u slučaju njegovog već pomenutog dugometražnog igranog prvenca. Sve manje-više očekivano je tu (doduše, nestalo je D-I-Y brzopoteznosti u izradi i nema spora da je dobro što je tako), a Za danas toliko, povrh svega drugog, nudi i znatno širi dijapazon motiva, ideja i tema. Ako je Moj jutarnji smeh briljirao (i) po osnovi predočavanja nečega suštinski tako apstraktnog i afilmičnog kao što je prokrastinacija, Za danas toliko u narativnom (a i u motivsko-tematskom) smislu deluje vidno ambicioznije. Međutim, pravi podvig u tom aspektu je ono što je Marku Đorđeviću i ostatku ekipe pošlo za rukom, i to, reklo bi se, neusiljeno i decentno – da se stvori priča o dobroti i dobrim ljudima koji to zbilja jesu i imaju nagon da takvi, uprkos sitnijim ili krupnijim iskušenjima, u svakom trenu i u svakoj situaciji i ostanu. No, to nije sve – junaci i junakinje ove priče jednostavno imaju i neguju snažan poriv i za međusobnom bliskošću i povezanošću koje nikada ne smeju biti uzimane zdravo za gotovo, već imaju da izdrže i česte udare svakodnevice u beskrajnom lupu.

To izgleda kao odveć jednostavan okvir, ali već tokom iole pomnijeg gledanja i simultane analize gledanog stiče se jaka impresija da to zapravo mora da jeste veoma zahtevan zadatak, do čijeg izvršenja se ne može stići bez detaljno ustrojenog plana, a ni bez pogibeljnosti, te svesti o složenosti takvog nauma i spremnosti da filmska priča i filmski jezik, koji prirodno često teže gizdavosti i razmetljivosti, na tom putu moraju u potpunosti biti lišeni svih efemernosti, zamaskiranih trivijalnosti i banalnosti, te i pukih ukrasa. U srži zapleta, koga ovde gotovo da i nema, nalazi se – isprva sumanuto srećna i skladna porodica u Kragujevcu (čine je odrasli brat i sestra, bratovljeva kćerkica i pas), koja se na samom početku priče bavi sitnim paramagijama – pravljenjem omiljenog kolača (čupavaca sa kokosom, kao inicijalnom fokalnom tačkom sabornosti i zajedništva, koja prirodno barem na mahove gubi u svojoj moći i postojanosti), čime nastoji da prizove drugog brata, koji je na glumačkom “kuluku” u prestonici. Tome će se u jednom trenutku neintruzivno pridružiti i sitniji, bočni događaj koji će inicirati kratak izlet u BiH/Republiku Srpsku (čime su ispunjeni uslovi iz koprodukcione saradnje), ali to bi u narativnom smislu manje-više bilo to. I upravo to “manje-više to” pokazalo se kao dovoljno snažan i utemeljen osnov za ono što je ovde kanda bilo udarna ideja-vodilja – kao što je već istaknuto, stvoriti filmsku priču, pa još naturalistićki postavljenu, kao svojevrsnu odu onima koji nikada ne pokleknu na tom skliskom terenu na kom su posrtanja, dvoumljenja i osećaj slabosti gotovo pa izvesnosti. Upravo tako – premda duboko ušančeni u stvarnosti koju ovaj film ne spori ali joj ne predaje previše značaja, akteri ove priče ostaju dobri i čvrsto umreženi i bliski i odani, svesni da je baš ta njihova bliskost prava mera postojanja unutar zbilje i sveta koji ionako ne mogu da promene, iako i gledalac stiče utisak da je njihova dobrota, nadajmo se kao nedavna endemska viroza, ipak sposobna da barem za pokoju jotu vrati svet bliže jedinom prirodnom ležištu iz kojeg je ovaj, sva je prilika, još davnih dana ispao ili se, pak, dragovoljno odmetnuo od te i takve izvorne “adrese”.

Pomenimo da je na FEST-u prikazan (u doteranoj varijanti) film Marble Ass / Dupe od mermera, klasik znamenitog Želimira Žilnika, još jednog istrajnog poete naturalizma sa smislom i ishodištem, a u njemu se u jednoj sceni povratnik sa ratišta (tumači ga Nenad Džoni Racković) slomi u društvu svojih domaćica, Merlinke i Sanele, i kreće da jeca i ispoveda da ispod sve te svoje grubosti i nasilja oseća i shvata da su mu upravo one, a i svi drugi, prekopotrebne (dame na to reaguju tako što naduvavaju kondome i pokušavaju da odvrate pokleklog ratnika od crnih misli, pri čemu se tu kondom mirne duše može shvatiti i kao vid nekakve, pa makar i samo privremene i jednokratne zaštite od surovosti sveta sa čijim utegama on u tom trenutku nije sposoban da se nosi). Ovo u asocijativnom smislu ima veze i sa Za danas toliko – junaci ove priče, svi do poslednjog, od najsamozatajniijeg (kao što je brat-glumac) do, reklo bi se, najekstrovertnijeg (kao što je brat-lekar) još su neustrašiviji pošto spadaju među one koji, što bi Hornbijevi Britanci rekli – wearing their hearts on their sleeves (drže/daju /nude srce na izvol’te) – naprosto, njima nikakva, ni metaforična ni praktična zaštita nije neophodna da bi u datom trenutku, tu, gde im je dato i gde biraju da budu, bili ono što jesu i u društvu i u sadejstvu sa onima koji su im najpotrebniji. Đorđević tu metu pogađa a da nijednog trenutka ne gubi kontrolu nad pričom niti nad samoizabranim stilom i izrazom, baš kao što nijednog trena Za danas toliko ne stupa ni blizu neuverljive utopije. Ovo možda jeste snoliki i odveć optimističan prikaz stvarnosti (ili barem njenog potencijala da isprva dobije jasne konture tako nečega, pa potom tako nešto zaista i postane), ali nemoguće je osporiti da je pomenuti film to u potpunosti uspeo – da stvori iluziju sveta u kome su narečena dobrota i bliskost ne samo stalne stavke, nego i ključni potporni stubovi idealističkog verovanja da je drugačiji svet (od ovog oko nas) ipak i dalje opipiljiva mogućnost, a isto važi i za (dabome, krajnje subjektivan) osećaj i prateći doživljaj sreće.

Na planu izraza, a i u toj ravni je ovaj film parnjak/sličnjak Jutarnjem smehu istih autora, Za danas toliko je najbliži osetno i dodatno estetizovanom viđenju zaostavštine mamblkor (mumblecore) filma, tog ondašnjeg odrešitog američkog pandana skandinavskoj Dogmi. Ovde valja posebno istaći i jedno od osnovnih “vjeruju” i mablkora i Dogme – lažna radnja nije dopuštena; naravno, priča i zaplet Za danas toliko barem su većim delom u ovom svom krajnjem vidu delo fikcije, ali baš kao i kod trudbenika unutar dveju gore spomenutih filmskih struja, i u ovom filmu Marka Đorđevića (ponovo uz producentsku pasku i pomoć kolege Miloša Pušića) nezaobilazno je važna ta iluzija verizma, iz koje se, eto, doduše uz obilje umeća i autorskog i zanatskog samopouzdanja, može izroditi nešto ovako gotovo i veristički i eterično lepo – ovaj film, uz sve ostalo, na velika platna i pred oči gledalaca iznosi i veštu iluziju sporovozne lepote lenjih letnjih dana, pa još uz osetne primese splina. Direktor fotografije Stefan Milosavljević ovde koristi topliji kolorit (što je i prirodno – Jutarnji smeh je zimski, a Za danas toliko letnji film), ali i dodatno razrađuje mogućnosti snimanja sa stativa (dakle, uz konsekventnu upotrebu statično tretirane kamere, nešto nalik onome što smo ovih dana u prilici da gledamo i u oskarovskom povratničkom filmu Džonatana Glejzera Zona interesa). Svedenost, ali ona dobrano promišljena i znalački udenuta u širu celinu, odnosi se i na scenografski i kostimografski doprinos, baš kao i na skup odmerenih i sinergički međusobno postavljenih, komplementarnih i isprepletanih glumačkih kreacija, a bez ijedne iole slabije karike u tom pritajeno blistavom nizu – pohvale zavređuju svi (Ivana Vuković, Nikola Rakočević, malena Miona Pejaković, mlada Milica Jovović, Goran Bogdan u efektnoj epizodi…). Filip Đurić i ovde junački izlazi na kraj sa tumačenjem lika posebno pipavog stanja i složenog psihičkog i duševnog gabarita, ispod kojih, na sreću, kulja volja i žudnja za životom i barem malenim radostima i povodima za njih, te sitnim darovima života u iskrenom zajedništvu sa drugima. U slučaju njegovog lika kao da odjekuje ona misao Čaka Palanjuka iz Nevidljivih čudovišta – “Većinom je lakše ne dopustiti svetu da dozna šta nije u redu”. Jer ubrzo možda i bude kako treba i kako kanda i zaslužujemo.

I na kraju – recepcija ovog filma, čiste peticu na skali od 1 do 5, u širem smislu i u širim krugovima (od onih iniciranih u magiju kojom je već obilovao Jutarnji smeh) nanovo će biti i svojevrstan i prilično precizan lakmus-test stepena ovdašnje filmske kulture, koja kao takva mora da seže i znatno dalje kako od bučnih i prodornih blokbastera (stvarnih ili onih koji zastanu na pokušaju) tako i od samodopadljivosti i nepotrebnog umetničarenja. U tom smislu, distributivna sudbina Za danas toliko kazaće nam i znatno više od onoga na prvih par pogleda ionako zametljivog. Što se, uostalom, bez iole femkanja i prenemaganja može izreći i u slučaju samog ovog filma i brojnih darova koje nam on šapatom (na sreću, autentičnim kragujevačkim govorom) i kroz setan osmeh nudi.