Postoje velike knjige koje nikada nisu postale i slavne. Normalno i patološko Žorža Kangilema jedna je od njih. Ako se za ruske pisce kaže da su izašli ispod Gogoljevog šinjela, za slavnu generaciju francuskih „filozofa-razbijača“ – Mišel Fuko, Žil Delez, Žak Derida, Žan-Fransoa Liotar – može se reći da su Kangilemova deca i to manje zato što im je Kangilem bio profesor, prijatelj i neprijatelj (kako kome), a više zbog ideja kojima ih je ovaj neveliki tekst, recimo to tako, oplodio.
Svoju doktorsku tezu lekar i filozof Žorž Kangilem objavljuje 1943. godine, ali tih ratnih godina njegov rad izmiče pažnji kako lekara tako i filozofa. A kada je, sredinom pedesetih godina, najzad otkriven, tekstovi koji su njime bili inspirisani toliko su ga prekrili, da on i dalje ostaje u senci iako sam Kangilem, u međuvremenu, postaje izuzetno poštovan profesor i cenjen filozof. Toj relativnoj zatajitosti doprineo je i sam Kangilem. Njegov je stil polagan i nenametljiv, strog, pažljiv, donekle suv, bez retoričkih igara. Za njega je filozofija ono što je bila i za Aristotela: umeće postavljanja pitanja o onome što nam je toliko blizu da ga ni ne vidimo, a onda, kada to što je blizu najzad ugledamo, zapanjeni smo što nam je do tada tako istrajno izmicalo; kako je moguće da nismo videli ono što nam je, od kad znamo za sebe, bilo ispred nosa? Zdravlje, na primer. Eto filozofskog pitanja koje postavlja lekar i filozof Kangilem: šta je to zdravlje? Svi, naravno, znamo šta je zdravlje, osim što ne znamo. Jer, zdrav čovek je, naprosto, zdrav i nema potrebe da razmišlja o nečemu što se podrazumeva, što je isto što i on sam: vid, hod, otkucaji srca ili disanje. Sve dok se ne razboli. Sve dok zdravlje ne postane problem. Ali ni tada se, primećuje Kangilem, ne postavlja pitanje zdravlja, već bolesti. I to je lekarska logika. Lekar će pokušati da otkloni bolest kako bi stvar vratio u normalu. Ali već u tom gestu poistovećivanja zdravlja s normalnošću filozof će uočiti problem: otkud to da se zdravlje poistovećuje s normalnošću? Da li se, onda, bolest poistovećuje s nenormalnošću, a nenormalnost s patologijom? Šta, uopšte, znači norma u medicini? Da li je fiziologija disciplina koja se bavi zdravljem i da li ona uvodi norme („ne postoji fiziologija leša“, str. 67), ili su normalno i nenormalno samo dve strane istog novčića, pa nekome padne jedno, a nekome drugo? Ko, najzad, odlučuje šta je bolest: lekar, zahvaljujući svom iskustvu i znanju, ili pacijent na osnovu subjektivnog osećaja? Da li lekar odlučuje na osnovu objektivnih pokazatelja, ili je najvažniji osećaj pacijenta (iako, što bi rekao doktor Haus, pacijenti lažu)? Medicina, piše Kangilem, postoji zato što se ljudi osećaju bolesnima, a ne zato što postoje lekari od kojih ljudi saznaju da su bolesni (str. 65). U stvari, ovaj rafal naivnih pitanja postavljamo tek kada nas bolest stigne, a izostanak nedvosmislenih odgovora ukazuje na to da nemamo pojma šta radimo. Ni mi bolesnici, ni lekari znalci. Zbog toga je i potreban lekar-filozof. On, naprosto, uvodi pojam tamo gde pojma nema („nemamo pojma šta radimo“).
Žorž Kangilem je klasičan filozof, iritantan i veličanstven u isto vreme. Iritantan jer pita o najneupitnijim stvarima na svetu i razdražuje nas tom „bespotrebnošću“, tim čačkanjem tamo gde, mislimo, nema ničeg za čačkanje, kao da iglom kopa po prstu tražeći trn koji nije ni ušao u meso. Ali upravo je to veličanstveno, taj neuočeni trn. Jer trn je pojam. Zato je, u svojoj posvećenosti onom najočiglednijem, i veličanstven.
Kada odbaci nekoliko filozofskih i medicinskih definicija zdravlja i bolesti, hvata se Kangilem čvrsto za određenje velikog lekara Renea Leriša: zdravlje je kada organi ćute (str. 83). Ili, s jednom filozofskom krivinom: zdravlje je organska nevinost. Ono mora da se izgubi, kao i svaka nevinost, da bi saznanje bilo moguće (str. 71). Sve je, dakle, u redu dok organe i njihov rad ni ne primećujemo, ne čujemo ih. Kada se, međutim, jave, tada nešto hoće da nam kažu i tada pristupamo tumačenju onoga što nam, kroz bol, na primer, organi govore. Lekari su, razume se, povlašćeni tumači (otkud to?, pitaće Fuko), ali lekar-filozof u ovom se slučaju pokazuje kao tumač tumača. Kada Kangilem splete zdravlje i bolest u isti čvor, najednom više nije jasno da li se zdravlje definiše kroz bolest, ili je obratno. Dodatnu komplikaciju unose mentalni bolesnici jer oni odstupaju od društvenih, ne i od organskih normi. Vrlo često, naime, kod mentalnih bolesnika ne uočavamo fiziološke poremećaje. Kako se, onda, s fiziološkog i mentalnog plana prelazi tako lako na društveni plan? Zbog toga će, opet Fuko, sledeći svog profesora Kangilema, da napravi pravi rusvaj među psihijatrima pitajući po kojim kriterijumima oni ludake svrstavaju među nenormalne?
Posebno je zanimljivo što će se Kangilem vratiti svome tekstu nekih dvadesetak godina kasnije, u vreme kada su i medicina i filozofija snažno menjale svoje fizionomije, te dodatak prvobitnom tekstu nije više toliko okrenut nauci, koliko umetnosti, naročito književnosti, kao da su bili potrebni radovi njegovih nekadašnjih studenata da bi mu pokazali u kom bi pravcu istraživanja sada trebalo da se kreću.
Najzad, ali ne i na poslednjem mestu. Prevod Olje Petronić prevodilački je biser. Potpisnik ovoga teksta pročitao je na desetine komplikovanih filozofskih knjiga na francuskom, ponešto je, veruje, uspeo da razume, ponešto je i sam preveo, ali Kangilemovu knjigu, svom njenom značaju uprkos, nikada nije uspeo da dočita: bilo mu je previše naporno. A onda se Olja poduhvatila nemogućeg zadatka i, posle ne malo muke, ponudila nam ovaj značajan tekst na najboljem srpskom jeziku, te je potpisnik, najzad, tekst dočitao do kraja, uživajući, istovremeno, u svome jeziku i u Kangilemovom umeću filozofiranja.
