Kad ostanem sam

Veliki su izgledi da će Srbija uskoro, nakon 15 godina, dobiti Zakon o kulturi. Realizacija tog važnog posla biće zasluga sadašnjeg tima Ministarstva kulture, što će im doneti pozitivan poen u očima javnosti. Akcioni plan o Kosovu je, zatim, još jedna od tema zbog kojih trenutno ovo Ministarstvo privlači pažnju – istina, ništa manje nego i ostala.

Međutim, još od 15. maja, od kada je imenovan sadašnji sastav Ministarstva kulture, javnost najviše zanima da li će Vojislav Brajović, veliki glumac, glumac koji znači garantovani uspeh svake predstave i filma u kojima učestvuje, imati istu takvu moć i na poslu ministra.

„VREME„: Završena je javna rasprava o Nacrtu zakona o kulturi. Da li ste zadovoljni rezultatom? Koju od primedbi učesnika javne rasprave bi, po vašem mišljenju, neizostavno trebalo uvrstiti u Nacrt?

VOJISLAV BRAJOVIĆ: Veoma smo zadovoljni tokom i rezultatima javne rasprave, trudili smo se da u nju uključimo najširi krug učesnika, i mislim da smo u tome uspeli. Bilo je mnogo konstruktivnih predloga koji će biti usvojeni. Recimo, prihvaćene su sugestije vezane za bliže definisanje reprezentativnih umetničkih udruženja, obaveze plaćanja doprinosa, pitanja privatizacije i druge. Ovim Zakonom se predviđa ustanovljavanje Nacionalnog saveta za kulturu koji će imenovati Narodna skupština, i to je jedna od stvari koje bih posebno istakao. Mislim da je to ključna cigla u postamentu koji je potreban kulturi. Vidite, umetnost sama po sebi, kultura takođe, imaju svoju unutrašnju snagu, zakonitosti, čak svojevrstan perpetuum mobile. Ono što Zakon i Ministarstvo treba da urade jeste da omoguće uslove za njihov život i rast. Nacionalni savet za kulturu će, kao otac o detetu, voditi brigu o tome.

Novi zakon predlaže privatizaciju ustanova kulture. Da li će one sigurno i nakon privatizacije ostati ustanove kulture?

U Nacrtu zakona se predviđa da ustanove kulture mogu biti privatizovane, ali ne sve, a i one koje budu privatizovane ne mogu menjati delatnost. Dakle, novi vlasnici se ne mogu opredeliti za novu namenu, Zakon sprečava da u knjižari osvane kladionica. A, ako se to ipak desi, onda je reč o kršenju zakona i posledicama koje ono sa sobom nosi.

Predlaže se i ugovor zaposlenih u kulturi na tri godine. Kako doživljavate ovu novinu s pozicije glumca Jugoslovenskog dramskog pozorišta?

Predviđeni su ugovori i do tri godine, kao i mogućnost da mogu biti obnavljani dokle god postoji potreba, deset puta ili više, u kontinuitetu. Čovek i u penziji može obnoviti ugovor. Takođe, jedan umetnik shodno potrebama i talentu može menjati krovove pod kojima deluje. U svakom slučaju, nadam se da je to formalni okvir koji otvara prostor umetničkom razvoju i plodonosnoj raznolikosti stvaralaštva. Iskustvo govori da za vredne i darovite (ipak) uvek ima posla.

Kako Zakon može da zaštiti kulturu od političke samovolje?

Između ostalog, i akcentovanjem struke. U aktelnom Nacrtu zakona o kulturi izuzetno su važne, i često su postavljene kao zakonski preduslov, institucije konkursa i stručnih saveta. Takođe, predviđeno je donošenje četvorogodišnjih planova rada i razvoja u kulturi koje usvaja Skupština a koji se ne dovode u pitanje eventualnim personalnim promenama na rukovodećim ili političkim funkcijama. I tako dalje, i tako redom. Naravno, uvek ostaje faktor čovek koji se nikada do kraja ne može zakonski definisati. Ali verujte, uz sve rizike koje to možda nosi, lično mi je čak na neki način i drago zbog toga. To zrno života, uostalom, i daje smisao svemu ostalom. A kultura i jeste tu da upravo to zrno oplemeni. Jer, kad ga oplemeni, onda je čovek taj faktor tlo iz koga se rađaju smisao i radost.

Šta sadrži akcioni plan Ministarstva kulture za slučaj jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova? Da li je moguće preneti u Beograd vrednosti koje čuvaju manastiri na Kosovu?

Vlada Republike Srbije je napravila akcioni plan, koji podrazumeva sve akcione planove ministarstava. Dogovor je da se detalji, za sada, ne iznose u javnost. Ministarstvo kulture i nezavisno od akcionog plana štiti sve spomenike kulture u okviru međunarodno priznatih granica države. Crkve, manastiri i drugi spomenici na Kosovu su spomenici Republike Srbije, u nadležnosti Ministarstva kulture, i kada je o zaštiti kulturne baštine reč, spadaju u prioritete. Takođe, Ministarstvo kulture vodi brigu o zaštiti materijalne i nematerijalne kulture, zaštiti institucija kulture i medija u okviru međunarodno priznatih granica države.

Uspostavljanje veza sa svetom, dakle međunarodna aktivnost, jedan je od prioritetnih planova Ministarstva. Sudeći po dosadašnjim susretima, vi i vaš tim nastojite da ga i realizujete.

Međunarodna aktivnost Ministarstva za kulturu je vrlo živa. Podsetiću vas na Dane kulturne baštine, manifestaciju na kojoj su, između ostalog, čelni ljudi Saveta Evrope prepoznali otvorenost Srbije prema svetu kao politiku naše vlade. Kultura Srbije deo je kulture Evrope, to smo uvek isticali, i ljudi su znali šta da čitaju iza toga. Govorio sam i govorim da je čak i nekultura Srbije nekultura Evrope. Zatim, u poseti Ministarstvu bilo je četiri petine akreditovanih amasadora u našoj zemlji. Uspostavljena je bilateralna saradnja sa minstrom kulture Italije, u vreme međunarodnog Sajma knjiga u Beogradu, a Italija je, kao što znamo, bila zemlja gost-domaćin. Italija, takođe, svesrdno učestvuje u realizaciji inicijative da se ovde napravi regionalni centar za konzervaciju. Unesko je spreman da pruži podršku obnovi porušenih objekata tokom martovskih događaja 2004. godine na Kosovu i Metohiji. To su potencijalno velika sredstva koja čekaju da se mi dogovorimo pa da se posao uradi. Saradnja sa Republikom Kinom je sve razvijenija, u planu su ogromne mogućnosti saradnje. Znate li da je u Kini u medijima zaposleno 10 miliona ljudi? Kina pokazuje veliko interesovanje za Srbiju, generalno. Mislim da je ona naš veliki zaštitnik i u Savetu bezbednosti, oni to i otvoreno govore. Dakle, da ne nabrajam dalje, sve te aktivnosti imaju veliki značaj. U njima se prepoznaje da je orijentacija Vlade Srbije otvorenost ka evropskim i svetskim integracijama. Srbija ne sme da bude izolovana, to tragično iskustvo smo već imali. Kad sa uvaženim zvaničnicima iz inostranstva razgovaramo o kulturi, zapodenu se i drugi razgovori, i prepoznaje se koliko Srbija ima velik potencijal, i kulturni i ekonomski… Uveren sam da Srbija, i pre nego što se to predviđa, može stati na noge i doći na nivo iz 1990. godine. To je pitanje kvaliteta našeg rada i opredeljenja gde ćemo. Jer, Srbija se mora opredeliti gde će, ne može više jedan korak napred – dva nazad. Srbija kao bogata zemlja, bogata i kulturom i pameću, nije zaslužila da ide unazad.

Rešavanje problema autorskih prava je jedan od ciljeva Ministarstva, a tiče se i našeg ugleda u svetu.

Rešavanje tog pitanja znači da nismo neozbiljna država. Većina stvari o kojima u ovom intervjuu razgovaramo ne rešavaju se preko noći i ne seku preko kolena. Zakonska i normativna rešenja treba da zažive. Razume se, potrebna je saradnja nekoliko segmenata, od milicije do kulturnih poslanika. Ali valja što pre početi, pa će pre i zaživeti.

Početak rekonstrukcije Narodnog muzeja kasni. Zašto?

Primarna stvar, za sada, jeste premeštaj službenika, stručnjaka muzeja… Naime, oni još uvek nemaju adekvatan prostor da bi radili svoj posao. Jer, bez obzira na rekonstrukciju, mišljenja smo da muzej i te kako može da radi, da bude aktivan; dok su radovi u toku, izložbe i umetničke prezentacije mogu se odvijati u određenim prostorima u Beogradu i širom Srbije.

Nedavno ste govorili o dostupnosti građe Arhiva Srbije. Zašto su tajni dosijei tema Ministarstva kulture?

Arhivi su zakonski svrstani pod okrilje Ministarstva kulture jer se tretiraju kao kulturna baština. Nema potrebe objašnjavati da oni to i jesu. No, oni, shodno svojim drugim osobenostima, jesu i stvar kojom se bave drugi, od bezbednosti do spoljnih poslova. U nekim zemljama čelnik nacionalnog arhiva je treći čovek u državi. Što se Ministarstva kulture tiče, učinićemo sve da se građa Arhiva, za početak, adekvatno zbrine. To je ogroman posao, od materijalnih rešenja preko zakonskih do praktičnih. No, i tu valja zagaziti u posao i stvoriti što bolje uslove onima koji dolaze da završe započeto.

Na početku svog mandata najavili ste da će budžet za kulturu biti jedan odsto. Da li još uvek mislite da je to moguće?

Ne samo da je moguće nego će, kako sada stvari stoje, i biti. Ova vlada ili bar jedan njen deo ima sluha za kulturu.

Neposredno pre nego što ste imenovani za ministra i na početku mandata, snimili ste tri filma. Kad budete gledali te filmove, šta ćete misliti o glumcu Vojislavu Brajoviću?

Ne bih vam poželeo, niti bilo kom drugom, da vas neko gleda i ocenjuje onako kako ja to činim samom sebi. Ali to nije nešto o čemu bih da pričam. Niti mislim da za tim ima potrebe.

U predstavi „Na dnu“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta, parafraziraću, lik koji tumačite kaže: „Učini da mi rad bude prijatan pa ću da radim.“ Da li biste se složili sa tim stavom? Da li u zaduženjima ministra kulture ima prijatnosti?

Odgovoriću vam pesmom Ljubomira Simovića Ispovest o žabi. Uostalom, jedan od najmarkantnijih momenata fenomena književnosti jeste upravo taj da ume jezgrovito, precizno, tačno, suštinski da izrazi ono što živimo, mislimo, osećamo a ne umemo u potpunosti da izrazimo.

Nisam ja bio lud da poverujem
da je to što mi nude pečena ševa.
Al nisam mislio ni da će biti žaba.
Bilo šta bilo,
meni se to što nude nije jelo.

Nije mi se jelo, ali sam pojeo.
Pojeo sam jer sam računao
da će biti gore ako se taj dar
odbije nego ako se primi.
Da će biti bolje, i bezbolnije,
ako se zažmuri, i ako se to
proguta, pa makar bilo i žaba.

To je sve što mogu da kažem.
Ali ne očekuj da ću ti kazati
kako mi je kad ostanem sam,
u mraku, sa tom žabom u stomaku!