Južno od granice

Znate ono kada su Huga Prata pitali da li zaista postoji Korto Malteze? Koliko se sećam, odgovorio je da ne zna. Ipak je dodao da mu se čini da ako bi otišli u lučku krčmu „La Tortuga“ – gde se okupljaju kitolovci sa južnih mora – u gradu Vinja del Mar u Čileu, i ako bi dovoljno dugo sedeli tamo, da nije isključeno da bi se Korto odnekud pojavio. Ko zna? „Ah, niko, niko ništa ne zna/Krhko je znanje!“

Slične nedoumice otvara i muzika sastava Calexico. Dok je slušate, čini vam se da imaginarni svet popularne kulture – koji ste upoznali slušajući gramofonske ploče, gledajući filmove, čitajući stripove – zaista negde postoji. Muzika ovog benda kao da dolazi iz džuboksa smeštenog u nekoj pograničnoj kantini u kojoj za istim stolom sede Dimitrij Tjomkin, Federiko Felini, Viktor Hara, Majls Dejvis, Hoakin Murijeta i B. Traven. Sede, piju i puše, pričaju o prošlim vremenima, avanturama, životu, umetnosti, lepim ženama i dalekim ostrvima. Za susednim stolovima su likovi slični njima, poznati sa stranica petparačkih romana, filmskih špica, strip revija i rok pesama.

Eto, tako je to sa muzikom Calexica. Nestvarna stvar. Tripozoidna, kako kaže jedan moj ortak. Ovostrano i onostrano, geografija i metafizika, mit i zbilja, marijači i džez, divlja horda i francuske šansone.

PUSTINJSKA AVANTURA: Kada se priča o grupi Calexico, najbolje je krenuti iz onih predela u kojima je Karlos Kastaneda upoznao don Huana. Pustinje Arizone i Novog Meksika, dakle. Džoj Berns i Džon Konvertino, osnivači sastava Calexico, tu su započeli svoju muzičku avanturu. Uradili su to kao članovi kultnog benda Giant Sand, čiji lider Hau Gelb, ispostaviće se kasnije – kao što se znalo i tada – ima harizmatska svojstva.

Bez Haua Gelba ne bi bilo ni Calexico rekao je svojevremeno Konvertino: „On nas je okupio. Negovao je atmosferu zajedništva, spontanosti i eksperimenta, koja nam je omogućila da mnogo naučimo.“ Prave reči na pravom mestu. Muzika sastava Calexico nije, naime, samo rezultat inspiracije. Reklo bi se da je ona pre svega produkt finog intelektualnog rada. Čini se da se do tako kompleksnog artističkog koncepta ne može doći samo nadahnućem. Nije lako povezati mitove prekolumbovske Amerike, pustinjski misticizam Don Huana, špageti vesterne, Čarlija Mingasa, atmosferu Pariza iz doba kada su Sartr i Prever sedeli u kafeu „Les Deux Magots“, marijače i hispanoameričke ritmove sa rok muzikom. Treba tu puno znanja i razmišljanja. Talenta svakako, pejotla i meskalina verovatno. Treba zaći iza pojavnih oblika stvari, otkriti njihovu suštinu, preuzeti je, pretvoriti u muziku i ugraditi u sopstvene pesme. Taj posao Berns i Konvertino rade uspešno. O tome svedoči njihova impresivna diskografija.

Pre nego što su snimili prvi Calexicov album Spoke 1997. godine, Berns i Konvertino su aktivno učestvovali u nastajanju albuma The Shadow Of Your Smile, koji je grupa Friends Of Dean Martinez snimila 1995. godine. Tu su postavljeni temelji za kasniju Calexico muzičku građevinu. Predstavljena je posebna vrste instrumentalne laundž muzike koja bi mogla da se čuje u lobiju nekog utvarnog pustinjskog hotela u kojem odsedaju iste one spodobe koje smo gledali u filmu Roberta Rodrigeza Od sumraka do svitanja. Ideju da se bave ovakvom muzikom dobili su slušajući ploče Ala Kajole (Al Caiola). Reč je o italo-američkom instrumentalisti, koji je, u bogatim aranžmanima, „sa 50 mandolina“, izvodio muziku koja se slušala po otmenim restoranima. „Slušanje nerokerskih ploča otvorilo je vrata za nove zvukove i drugačije načine izvođenja“, rekao je Berns.

Originalne pesme Bernsa i Konvertina su u društvu slavnih tema Telonijusa Monka, Erola Garnera, Šarla Trenea i Džonija Mendela. Povodom albuma Shadow Of Your Smile Džon Konvertino je izjavio: „Tu su nastali Calexico. To je pravi početak.“

Što se pre svega odnosi na veoma uspešnu verziju tradicionalne teme All The Pretty Horses. Odsvirana sa neverovatnom posvećenošću i intenzitetom – kao da su sve teme koje je Enio Morikone napisao za filmove Serđa Leonea kondenzovane u jedan muzički broj – ova numera svojom sinematičnom prirodom vodi slušača u one prostore gde su snimljeni najbolji vestern filmovi. Sa druge strane, svojim naslovom upućuje na Kormaka Mekartija i njegova tri romana koji čine čuvenu „pograničnu trilogiju“ (border trilogy). Delo ovog pisca Berns i Konvertino apostrofiraju kao veoma važno u procesu nastajanja njihove muzike. „Pokušavamo da na stvari gledamo iz ugla iz kojeg to čine junaci knjiga Kormaka Mekartija“, rekao je Džoj Berns. Specijalna svojstva njihovih napeva su idealna scena za demonstraciju Mekartijevog „egzistencijalnog nihilizma“.

LEKSIKON: Album The Black Light iz 1998. godine nastavlja u istom pravcu. Inovativni i ambiciozni miks urbanog i egzotičnog, fiktivnog i stvarnog se tu nalazi. Eklektički princip je doveden do savršenstva. Artistički elementi preuzeti iz dela najrazličitijih umetnika, od Pekinpoa i Džarmuša do sastava Pink Flojd i marijači orkestara, složeni su u nove celine koje kao neuhvatljive fatamorgane trepere u ušima zblanutih „slušača“. Dok slušate Calexico, bubne opne se pretvaraju u filmsko platno, a note u pokretne slike.

Uzgred, treba reći da se nekako u isto vreme pojavio i album Džima Vajta Wrong–Eyed Jesus u izdanju diskografske kuće Luaka Bop, čiji je vlasnik i osnivač Dejvid Birn. Na sličan način kao Calexico, Vajt je povezao muziku, film, mitologiju i književnost. Jedino što je mesto radnje promenjeno. Jugozapadne pustinje su zamenjene deltom Misisipija.

Muzika sastava Calexico, pored toga što liči na „izgubljeni saundtrek koji traži svoj film“, kako je neko rekao, može se shvatiti i kao šifrovani leksikon popularne kulture. U tom smislu je ilustrativna pesma Ballad Of Cable Hogue sa albuma Hot Rail iz 2000. godine. Zove se isto kao film Sema Pekinpoa iz 1969. godine sa Džejsonom Robardsom i Dejvidom Vornerom. Rečeno je da je to njegov najličniji film. Sa druge strane, pesma svojom strukturom i opštim ugođajem neodoljivo podseća na numeru Bonnie And Clyde Serža Genzbura, koju je on otpevao sa Brižit Bardo. Tek sa poznavanjem ovih referenci pesma se može doživeti na pravi način. Njena višeznačnost pretvara je u sliku iz „halucinatornog kaleidoskopa“. Bilingvalni, francusko-engleski tekst čini je apsolutno nedokučivom. Postmoderni umetnički manir, kada je u pitanju rok muzika, ima svoj briljantni vrh na pločama sastava Calexico.

Treba reći da je u okviru spomenute pesme kao pevačica nastupila francuska multimedijalna umetnica Marijan Disar. Ona je zajedno sa svojim zemljacima Naimom Amorom i Tomasom Belomom bila članica internacionalnog artističkog kružoka okupljenog, sredinom devedesetih godina prošlog veka, oko Haua Gelba i sastava Giant Sand u Tusonu. Njen album L’Entredeux iz 2008. godine može se shvatiti i kao album Calexica.

Na narednim albumima – Feast Of Wire (2003), Garden Ruin (2006) i Carried To Dust (2008) – Calexico su uspešno nastavili svoju ekspediciju kroz fantastični svet popularne kulture i raznorazne geografske predele. U numeri Not Even Stevie Nicks… zvuk sastava Fleetwood Mac iz doba albuma Rumors interpoliran je sa scenama iz filma Telma i Luiz, a onda je sve uvrnuto na način karakterističan za Mercury Rev. Pesmu Nom De Plume Berns peva na francuskom jeziku. Zvuči kao izgubljena pesma Fransoaz Ardi koju tužni klošar recituje ispod nekog pariskog mosta. Na albumu iz 2008. godine nalazi se pesma Inspiracion. Kao da je došla iz predela južno od granice, sa saundtreka za film Ekstremna predostrožnost Voltera Hila. Džejkob Valensuela i Amparo Sančez je tako izvode.

BEZ KRAJA: Kao sve prave priče, i ova o Calexicu ima početak, a nema kraj. Njihov najnoviji album Algiers iz 2012. godine snimljen je u Nju Orleansu. Osvojene su nove geografske širine i dužine. Osmoza je obavila svoj posao. Teška opojna isparenja iz močvara Misisipija prožela su muziku i dala joj novu dimenziju. Kinematografija je ustuknula pred geografijom i antropologijom. Algiers je još jedan izveštaj sa granice na kojoj se dodiruju različiti svetovi i kulture, a bogami i muzički žanrovi. Vudu, sujeverje i karipski misticizam susreću se sa pustinjskim fatalizmom, džipsi džezom i marijači duvačima.

Silvija Simons je muziku sastava Calexico uporedila sa poludelom kuglom u fliper mašini koja nekontrolisano leti gore-dole, levo-desno. U jednom trenutku ona je u pustinji Sonora, u sledećem u italijanskom filmskom gradu Ćinećita, odmah zatim eto je u hotelu Oso Negro iz romana Blago Sijera Madre, pa onda u pariskim kafeima, a zatim u derutnim rok klubovima izgubljenim u „podzemljima“ velikih gradova.

Može se to i drugačije objasniti. Recimo ovako: Kao da neko na užareni pesak arizonske pustinje projektuje omiljene filmske scene dok sa zvučnika okačenog o džinovski kaktus saguaro odjekuju filmske teme Morikonea, Rote i Tjomkina. Calexico omogućavaju da se muzika gleda, a slike slušaju. Ne verujete? Dođite 7. avgusta na koncert grupe Calexico na Kalemegdanu, pa ćete videti i čuti.

DISKOGRAFIJA 1997–2012: Studijski albumi grupe